Da li bi Đorđa Meloni više volela da bude partnerka sa „mejnstrim proevropskim“ Emanuelom Makronom ili „krajnje desničarskom autsajderkom“ Marin Le Pen? Uoči izbora za parlament Evropske unije ovog vikenda, mnogi poznavaoci budućnosti EU spekulisali su o sledećim potezima italijanske premijerke – koja se smatra potencijalnom „kingmejkerkom“ u izgradnji briselske koalicije ili pak partnerkom u novoj nacionalističkoj internacionali. Suparnički kandidati krajnje desnice optužili su Meloni da se udvarala francuskom predsedniku (i visokoj zvaničnici EU, Ursuli fon der Lajen); neki ponosniji evropeistički komentatori su se nadali da bi Makron i Meloni mogli da „udruže snage da spasu Evropu“. Ali sada, sa Makronom koji raspisuje vanredne izbore koji bi lako mogli da ubace stranku Le Penove u nacionalnu vladu, možda Meloni ipak neće morati da bira jednu opciju u odnosu na drugu.
Poštovanje Melonijeve kao pragmatične akterke u politici EU u međunarodnim medijima uglavnom se oslanja na skoro ravnodušnost prema određenim politikama, sve dok se celokupni evropski projekat drži zajednički. Njena stranka je u ovom trenutku posvećena promeni EU iznutra, a takođe je relativno stabilna kod kuće. Osvojila je 29 odsto na izborima u nedelju, nadmašivši svoj rezultat na opštim izborima 2022. godine i nadmašivši svoje često ometajuće koalicione partnere u Ligi (8 odsto). Rezultati takođe potvrđuju da italijanska istaknutost u politici EU odražava slabost blokovskog obično centralnog francusko-nemačkog uparivanja i zastoj njegovog ponovnog ekonomskog pokretanja nakon pandemije. U Francuskoj, Makronova lista je dobila 15 odsto, naspram 31,5 odsto za Nacionalno okupljanje Le Penove. U Nemačkoj, skandali oko nacističkih stavova u Alternativi za Nemačku (koja je porasla na 16 odsto) nisu sprečili da pobedi vladajuće Socijaldemokrate (14 odsto), čiji su koalicioni partneri (Zeleni 12 odsto, Slobodne demokrate 5 odsto) takođe postigli loš rezultat.
Uopšteno govoreći, krajnja desnica je povećala svoj broj, iako jezik pobunjenih autsajdera ne pristaje onome što je sada etablirani deo političkog pejzaža EU. U stvari, posmatrajući izbore u celini, promena je bila prilično postepena. Ukupan broj poslaničkih mesta ukazuje na to da je u novom parlamentu od 720 poslanika, koji je od 2019. godine porastao za petnaest mesta, Evropska narodna partija desnog centra dobila oko devet mesta, Socijaldemokrate su izgubile dva, Levica je izgubila jedno, Zeleni i Liberali su izgubili po dvadesetak, a razne vrste krajnje desnice su dobile tridesetak, uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj. U Italiji je krajnja desnica bila prva, ali to nije bila novost: četrnaest mesta koja su dobila Braća Italije Đorđe Meloni išla su na račun Lige. Levi centar je pokazao dobre rezultate, dok su makronovski ekstremni centristi, poput Matea Rencija, izgubili. U Španiji, saveznici Melonijeve Voks su dobili dva mesta, ali su se glasovi mejnstrim partija takođe zadržali; u Poljskoj, Zakon i pravda su izgubili, u korist i mekše desnice i oštro nacionalističke/desničarsko-libertarijanske Konfederacije.
Ipak, ako ovi komentari stave napredak krajnje desnice u relativne okvire, događaji u Francuskoj izgledaju kao najvažniji, barem za sada. Makronovoj vladi je već od juna 2022. godine nedostajala apsolutna većina u parlamentu. Sada dostižući najnižu podršku, on traži još jedan duel sa Le Pen, često njegovom izabranom političkom protivnicom u formiranju sopstvene „antipopulističke“ koalicije. Ipak, kritičari su ovo videli i kao dvostruki čin u drugačijem smislu. Pre njegovih prvih izbora pre sedam godina, grafiti širom Pariza proglašavali su „Makron 2017 = Le Pen 2022“, izražavajući uverenje levice da će – daleko od „barijere protiv populizma“ – Makron i njegova neoliberalna politika jastrebova hraniti društvenu pritužbu i tako pomoći Nacionalnom okupljanju da na kraju trijumfuje. Već smo ga videli kako radi kao ministar ekonomije u katastrofalnoj vladi levog centra Fransoa Olanda i on je obećao da će pretvoriti Francusku u „start-ap naciju“. Njegov jezik preduzetničkog dinamizma izražavao je prezir prema „lenjivcima“, ali i prema radnim ljudima koji su očekivali da će ostati na stabilnom poslu, a da na kraju dobiju dobru penziju.
U tom smislu, Makronovi napadi na francuski društveni model nisu bili iznenađujući, kao ni policijski autoritarizam prema demonstrantima poput žutih prsluka ili protivnicima njegovih penzionih „reformi“. To svakako objašnjava deo uspona krajnje desnice. Stranka Le Penove osuđuje Makronove antisocijalne mere, ali i proteste protiv njih – i ima korist od očaja i cinizma koji proističu iz njihovog poraza. Ali postoji i više od toga. Napori Makronovih ministara da zauzmu deo agende Le Penove – osuđujući „islamo-levičare“ i imigrante koji se bave blagostanjem ili optužujući lidera krajnje desnice da je „blag prema islamu“ – sigurno su otišli dalje nego što se očekivalo od nominalno liberalne vlade u promovisanju stavova krajnje desnice i olakšavanju njenog puta ka mejnstrimu. Vanredni izbori koje je Makron raspisao sinoć mogli bi da proizvedu takozvanu kohabitaciju, često konfliktnu situaciju u kojoj francuski predsednik i premijer pripadaju različitim političkim taborima. Ali u smislu politike – uključujući i zakon o imigraciji usvojen u decembru zahvaljujući glasovima Le Penove – takva koegzistencija je dugo u pripremi. Ako krajnja desnica zaista poraste, verovatno bismo videli „pritisni me-povuci“ između oslabljenog šefa države i Nacionalnog okupljanja koje želi da dominira domaćom agendom.
Naučite da se slažete
U Francuskoj, establišmentski obožavaoci desnog centra Meloni često su je pozitivno suprotstavili sa Le Penovom. Među njima je i biznismen Alen Mink, koji tvrdi da dok je italijanska premijerka „ušla u krug razuma“ i „spala u liniju“ sa nostrumima podrške NATO-u i poštovanjem balansiranja budžeta pod nadzorom EU, liderku francuske krajnje desnice i dalje je teže obuzdati. Sigurno su neki u Nacionalnom okupljanju, posebno vodeći evropski kandidat Žordan Bardela, odgovorili na ovo tražeći da stranka pređe na respektabilniji i atlantistički kurs; stranka je u svakom slučaju danas daleko od one vrste anti-evro sentimenta koji je promovisala sredinom 2010-ih u eri savetnika Florijana Filipoa i tokom poslednje decenije regrutovala je nekoliko kandidata iz istorijski više mejnstrim golističke desnice. Državni službenici i poslovni lideri sigurno se nadaju da će pripremiti „meko sletanje“ kako se stranka Le Penove približava vlasti, a izbori koje je raspisao Makron – možda ulaskom Nacionalnog okupljanja u vladu mnogo pre predsedničkih izbora 2027. godine – mogli bi da pomognu da se podmažu točkovi.
Čini se kao da stranka Le Penove ima vetar u leđa. Sve manje anatemizovana, ona se oslanja na sve veći udeo širih desničarskih glasova, jer se takođe širi na delove biračkog tela više srednje klase, posebno u malim gradovima u Francuskoj. Njena pobeda na vanrednim izborima 30. juna/7. jula teško je izvesna: postoje i kontrasile na levici, a izborni sistem u dva kruga nastavlja da postavlja prepreke Le Penovoj da osvoji potpunu većinu. Ali u Francuskoj, kao i širom Evrope, ne postoji čvrsti sanitarni kordon između buržoaske desnice i partija koje su do pre nekoliko godina bile označene kao pretnja samoj demokratiji. Sazivajući ove izbore, Makron se, sasvim očigledno, ne plaši da će Le Pen da pobedi. U nedostatku jasnog projekta za EU osim povratka na štednju, nesposobnosti da zacrta nezavisan kurs u spoljnoj politici i uplašen mogućnošću pobede Trampa u novembru, evropski establišment pronalazi načine da integriše delove krajnje desnice, prvo sa Meloni, a čini se da je sledeće Nacionalno okupljanje. Ovaj proces ima trenutke sukoba – kao i svaka kohabitacija između Makrona i krajnje desničarskog premijera ili nekog „nezavisnog“ kojeg je izabrala Le Pen. Ali okvir „pro-EU liberala protiv nacionalnih populista“ je očigledno sve prazniji.
Upitan u predizbornoj TV debati zašto je njegova stranka ranije želela referendum o izlasku iz EU, ali je sada odustala od ovog cilja, Bardela iz Nacionalnog okupljanja je rekao da „ne napuštate pregovarački sto kada ste pred pobedom.“ Isto bi se moglo reći i za krajnju desnicu u drugim zemljama, kao i za opšti pad snaga tipa „euro-exit“ na izborima za EU 2024. Bez obzira na njihove brojne razlike, ove stranke takođe mogu pronaći svoje načine da govore o Evropi, kompatibilne sa institucijama EU. U reklami za kampanju, švedske Demokrate su pohvalile različite delove evropske kulture za koje se smatra da su ugroženi imigracijom. Bio je to omaž kontinentu automobila, hladnog piva i kratkih suknji, ugroženom ratovima bandi i propalestinskim protestima koje su doveli muslimani. Snimak je od stranke, koja je nekada bila za izlazak iz EU, bio ljubavno pismo evropejstvu – a završio se proglašavanjem „Moja Evropa gradi zidove“. Ovo je kontinent kao način života, civilizacija pod pretnjom, možda pomalo nalik onome što je šef diplomatije EU Žozep Borelj nazvao „baštom“ kojoj je potrebna zaštita od „džungle“ spoljašnjeg sveta.
Iskustvo Melonijeve u vladi je pokazalo da krajnja desnica zaista može da nađe svoje mesto u ovoj „bašti“, zaista kao jedna od njenih vatrenih braniteljki. Poslednjih godina bilo je mnogo kršenja ruku oko nacional-populista koji su pretili da će razbiti EU, bilo namerno ili kroz loše planove potrošnje. Ali nakon ove kampanje, sve više izgleda da će se ove snage prilagoditi tome – i da će establišment otkriti da imaju načina da rade zajedno.
Dejvid Broder, Jacobin
Preveo ALEKSANDAR NIKOLIĆ
Blog Društvenog pokreta Plamen 