‘de vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?!

Okupaš se, obriješ, peglano odelo, sav zonfa. Odeš na razgovor za poso. I tamo te čeka neki pizzopeavc u odelu za koja moraš da rmbaš pola godine i krene da te ispituje ko da si u stanici murije u Keve Džebrosime. Ša očekuješ od posla? Ša te ispunjava u poslu? Da li želiš da dođeš do …samorealizacije?! El osećaš boljitak? Esi spreman za selfimpruvment? Kakav profesionalni benefit si ostvario na prethodnm radnom mestu? Šo nisi radio pola godine? Kako si otišo sa prethodnog posla? Kako to misliš dao otkaz? Smučilo ti se pa si samo? Ko bre, danas daje otkaz?! Ša ti se smučilo tamo? Si išo na kurseve? Šo nisi? De kupuješ odeću i koji ti je broj cipela? Ko ti je otac a ko majka ko žena a ko devojka i zašto? Ko je Kajzer Soze? Aaaaaaa! I onda te pitaju moje omiljeno: De vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?! Batice, esi li realan?! Kako misliš da ima pravo da me pitaš tako nešto i to ovde? JBT, od svih zemalja ova! Ti mene pitaš de se vidim! El vidiš ti sebe?!
Alo, ne znam de ću da budem sutra, ša ću da jedem i de ću da spavam. A ti me pitaš za deset godina. Da skontaš el imam drajv esam li ambiciozan i da li imam misiju i viziju. Misiju i viziju? Ša ti misliš da sam ja? Gandalf?! I sad mi ti, dok pričam s tobom, upisuješ neku karakteristiku. Imaš neke tabele, bodovanja, minuse, plusove, napomene, ovo, ono, pa ono sitnim slovima ko enciklopedija Britanika. Ej bre, ti mene pitaš. Pa zbog tvoje firme i zbog takih pajvana ko što si ti ja, između ostalog, akčueli i ne znam de ću da budem sutra. Niste jedini, dug je to spisak. Mogu o režimu, o onom Šabanu što nikad ne spava, al nemoj mi te fore. Ej, znam te. Mnogo si radio pa si uspeo. Teškoe? Nikad ništa nisi radio u životu, tatica te bacio u ejčar, voziš skupa kolica, dođeš na posao kad ti se oće a i onda samo da bi izmajmuniso likove ko što sam ja. I sad si ti uspeo u životu, i krljaš se američkim frazama a engleski ti je ko da te Čita a ne Tarzan pravio. Ti mene da pitaš, koji živim u potpunom rasulu, za moje planove, za realizaciju. Evo ti odgovor: Došo sam jer znam to da radim i trebaju mi pare.Tolko sam očajan da ću prifatiti svaki poso. El ti jasno? Nemoj da me teraš da ti sad sve po spisku jer mi čačkaš po ličnom životu. Kake to veze ima s poslom? Si psiholog pa proveravaš dal sam lud? Nisi? Mrš!
A pitanja su tu da bi svi mi lagali. To e razlog. Kapirate? Treba da ko onoj nadobudnoj glupači da kažem pizzopevcu da oću da radim džabe da bi steko iskustvo da imam misiju i viziju da služim firmi da sam spreman da cinkarim kolege i da radim prekovremeno jer sam krpa od čoveka i možete mi ša oćete. A onda kad nađem poso ja treba da verujem u to njesra koje sam reko na intervjuu i da se ne smejem kad mi neko spomene politiku kuće. Jer će žena da mi popizdi ako dobijem otkaz a deca će da plaču a komšije će da zovu policiju a policija će me u Zabelu a tamo će da me nategnu i ubiju. Tako. E pa neće moći rođače! Razgovaraš s čovekom a ne s idiotom. Ja znam tvoje glupe prevare. I samo da znaš: nemaš pojma ni ti ša će da bude za deset godina. I znaš da je to pitanje glupo ko i sva ostala i da je fora u tome da sutra sve tvoje može da pukne i da te šutnu na ulicu. I ša ćeš onda? Da vičeš “Živeo socijalizam?” Al da ne bude da idem okolo ko Žižek, da i lepo odgovorim i na to pitanje. Evo gde ja sebe vidim za deset godina – u zemlji u kojoj te za deset godina niko neće pitati de vidiš sebe za deset godina!

OGNJEN KRINDŽOVIĆ