Poslednji školski dani (naravno ne računajući one već zakazane za drugu polovinu avgusta) tope se koncem ovih užarenih junskih dugodnevnica. Prva postribnikarska školska godina je za nama. Ostao je za avgust još poneki (sve ređi), zalutali „potencijalni ponovac“, ili pak „nesvršeni maturant“. Topi se postribnikarska godina tuge i godina počasti za sve nevine žrtve majskih tragedija. Godina osmišljena tako da jača duh školskog zajedništva i podstiče empatiju svih činilaca obrazovno-vaspitnog procesa. Međutim, siroti prosvetni radnici su, dok su tako planirali i realizovali radionice, dane i nedelje empatije, potonuli još dublje u apatiju.
Prethodna školska godina se završila kao nikada ranije. Masovno ubistvo u osmoljetci sa Vračara preseklo je i prestravilo sve. Pogotovo tadašnjeg ministra Ružića, koji je prvi podlegao pritisku Javnosti i podneo neopozivu ostavku. U grotlu narodnog protesta „Srbija protiv nasilja“, koji će nažalost vremenom mutrati u predizborne štraparijade, za VD-a je postavljen onaj drski i iritantni SPS-ovac Đorđe Milićević. A samo par meseci kasnije na mesto Ministra prosvete ustoličena je Vaša malenkost gospođo Ministarko.
Poštovana, uopšte se nisam šalio kada sam odmah nakon vašeg imenovanja predložio da prvog septembra ’23. priložimo krv i urin na analizu. Pa da, sestro slatka, konačno dobijemo egzaktne podatke i jednom za svagda dijagnostikujemo i demistifikujemo ovo metapsihijatrijsko stanje u kome smo zaglibili. Pa da imamo prave smernice šta nam je činiti. A ne trice i kučine poput ambijentalne nastave i mantranja na uspostavljanju nekakvog duha zajedništva međ’ decom, nastavnicima i roditeljima, te osećanja pripadnosti školi. Ponoviću još jednom: Nakon 03. 05. 2023. odveć je bilo dockan za preventivu. Školi je potrebna hirurška intervencija.
Nakon poražavajuće poslednje sedmice za osnovce tačno sam strepeo šta bi sve moglo da se desi u zadnjoj nedelji po srednjoškolskom kalendaru. Posle dva fizička napada na koleginice iz Beograda samo se potvrdila moja bojazan da će biti „lipši mago“ do izmene Krivičnog zakona po kome bi prosvetari postali zaštićeni kao beli medvedi (koji, usput rečeno, svejedno izumiru), pardon, advokati. Impresivno je što su se ovi ataci dogodili na manje od mesec dana nakon poslednjeg (i bar donekle vrednog pažnje i pomena) protesta prosvetnih radnika na ulicama prestonice. U njenom jeku urbanističke rekonstrukcije. Kako su neki tvrdili uspešnog protesta!? Bar ako je suditi prema ocenama jednog dela društveno-političke analitike. Protesta koji je bio uslovna reakcija na brutalno nasilje čije je posledice – nekolicinu telesnih fraktura – preležao kolega Slobodan Zorić iz Bačke Palanke.
Paradoksalno deluje trenutna situacija u srpskoj prosveti – gotovo da je svedena na apsurd. Apsurd po kome u „Godini sećanja, empatije i zajedništva“ imamo, pa verovatno, i najveći broj dokumentovanih napada na prosvetne radnike. Poput skorašnjeg i jednog od poslednjih u nizu pražnjenja. Napad na nastavnicu Biologije u novobeogradskoj O.Š. „Jovan Dučić“. Nasilje prouzrokovano majčinskim instinktom prema svojemu porodu i njegovoj „nepravednoj“ trojci iz biologije. Kako da prvenac bude tek DOBAR? Ovo VRLO pravi bitnu razliku.
Zaista se brinem i pitam šta nam je činiti? Ovako „napamet“ – bez ustanovljene dijagnoze. Za proteste je većina nezainteresovana. Najpre lenja! A za samoodbranu nedovoljno hrabra. I ne mislim ovde na nekakvu ličnu samoodbranu, već na kolektivnu samoodbranu profesije. Masovni bunt na braniku profesije. Međutim, za takvo nešto je potreban i zajednički stav, principijalan pristup i učinkovita strategija. Prevashodno utemeljenim na ličnom dostojanstvu i samopoštovanju, a koje smo opet spremni da nesebično delimo i sa drugima. Sve ispraznije deluje zabrinutost „javnosti“ pred devastiranim položajem prosvetnih radnika. A iščuđavanje nad poniženom i omalovaženom, prebijenom sudbom prosvetara više je nego licemerno. Kao i pitanje: Ko je kriv? Iako odgovor vrlo dobro znamo. Mnogo bolje nego li odgovor na pitanje: „Znaš ti ko sam ja!?“
Za ovu apatičnu komu prosvetnog sistema najodgovornije su institucije izvršne vlasti – Ministarstvo prosvete. Utemeljene na neprikrivenoj partokratiji u kojoj su partijskim kadrovima vazda miliji stranački poslušnici nego li slodomisleći i kritički nastrojeni subjekti – kakav bi svaki prosvetni radnik morao biti. S obzirom da je partijsko stado sve veće, došlo je vreme da se pojačava i prosvetni fond. Po partijskom ključu, lokalne vlasti preko podobnih direktora uteruju podobne u zbornice i učionice. Posvećene skupljače kapilarnih glasova neodgovarajućeg obrazovanja i vaspitanja za rad u prosveti. Redovite miting-sendvičare sa još manje obraza nego obraz-ovanja.
Zato Vas još jednom molim… Poštovana Ministarko… dok se još niste umirovinili…
Da mi ipak od ovog septembra donesemo krv i urin na analizu?
Dete Partizana
Blog Društvenog pokreta Plamen 