Ових дана смо имали прилику да читамо о случају за сада неидентификованог човека који је видевши на аеродрому „Никола Тесла“ становит мистериозни ентитет, скоро мистичну појаву достајну постапокалиптичких митова – Загорку Доловац, те посве разумљиво изненађен (а ко не би био? па зар због њеног, Загоркиног, нестанка са јавне сцене своједобно није и сама Мариника Тепић уплашена што је битан шраф у поглавниковом систему власти изненада и нетрагом нестао те се с молбом обратила надлежним, добро де, и ово је еуфемизам, одкуд надлежни – и то још у множини када је у Србији једини надлежан за све ликом и (не)делом поглавник, дакле ентитет у једнини!, како би се разрешила мистерија) обратио пристојним речима, персирајући јој (што по мом дубоком уверењу на несумњив начин говори да је дотични господин изузетно културан те да без сваке сумње има лепо домаће васпитање што дотични ентитет коме се обратио не заслужује, ал’ ето, то је, рекао би можда неко, острашћено мишљење једног револуцвионарним мерама склоног анархисте (мада, уверавам вас ја сам, само реалан човек који покушава да у својим оценама буде у овим мојим годинама благ и одмерен, без коришћења тешких квалификација), са ове просторе уобичајеним ускликом изненађења али и са примесом обрадованости јер црне мисли очито нису потврђене, дакле са „па ви сте још увек живи?“ (ово је прилично прецизна парафраза, немојте ме држати за реч), након чега се поглавникова републичка (?!?!?!, зар то постоји?) јавна тужитељица (и ово?!, мада ето за дотични ентитет користим и родно сензитивни језик!) удаљила (да ли достојанствено, не знам мада по тврдњи неког поступајућег јавног тужиоца, уплашена јер како би иначе када је по (неко би рекао шизофреним) фиксацијама комплетно структурираног (пара)тужилаштва, (пара)судства, свих (пара)полицијских служби укључујући и (псеудо)министра унутрашњих (не)дела, (карикатуралног) уставног суда осећала невероватан страх по живот јој угрожавајућом изјавом, да би човек био експресно након интервенције напредњачких јуришних параполицијских СА одреда ухапшен а од стране тужилаштва оптужен и осуђен још пре него што је саслушан јер је забога смртно угрозио не само безбедност него и сам живот дотичног ентитета.
Да ли је доиста могуће да су у изреченој реченица садржани елемент бића кривичног дело које се човеку ставило на дело и што је он признао? Тешко! На страну то што је такву могућност искључио адвокат и бивши судија божа Прелевић, свако је у овој земљи јасно да је уобичајено да се приликом сусрета са пријатељем, познаницима или само знанцима после дужег времена обратимо са питањем које представља одраз олакшања, а оно управо тако и гласи: па добро, јеси ли жив, човече, или сличном фразом.
Али, да будем до краја прецизан, дотични је (на вероватну сугестију свог адвоката, правног заступника(???) признао да је извршио кривично дело које му се ставља на терет. Да ли то значи да ћемо у убудуће морати да пазимо да случајно неком ту реченицу не изговоримо јер ћемо себе изложити опасности да експресно будемо ухапшени, оптужени, осуђени и одведени у затвор!? Апсурдно и сулудо, као и ова шизофрена власт, као и ово срамотно правосуђе.
Коначно, питљам се, стиди ли се неко у правосуђу?
И ту долазимо до тачке у којом морамо да ставимо прст на чело, да се замислимо и констатујемо да је све ово већ виђено – de javy!
И доиста! И нисам морао ни до три да бројим, одмах се сетих Бошка Савковића, новимнара који је 4. маја 2023. године ухапшен под сумњом да је дан раније на протесту носио „обешену лутку са ликом председника Србије“, чиме је… да и он је признао своју злочиначку делатност иако је васцелом свету било јасно о чему се ради. После се покушавао прати. И није био једини. Прошлог маја и јуна била је епидемија оптужења за позивање на рушење уставног поредка (одкада је криминал уставни поредак, питао сам се а питам се и данас!) као да је у питању Ковид-19. О свакодневно организованим атентатима на диктатора који је 15. марта 2020. извршио државни удар, суспендовао скупштину (што с обзиром каква је брука и срамота била и није нека штета) укинуо устав и завео своју диктатуру коју западни псеудонаучници карактеришу као хибридну демократију (хајде, нека им буде, неће дуго!).
Ипак, овај пут нешто се битно догодило!
Када је био утамничен Бошко Славковић читава силесија невладиних организација, медијских демократа, либерала и бораца за људска и остала права скочили су о одбрани неправедно окривљеног и општуженог Болета, а потом, када се веселник офирао да је ипак имао потајне деструктивне и терористичке намере према уставном поредку што ће рећи према лику и (не)делу наврхвође и поглавнике, јер напад на Србију је заправо напад на највећег сина нашег небеског народа, мало су се поколебали али су га ипак штедро бранили. У „Данасу“ смо захваљујући продуховљености уредника Драже могли да читамо фељтрон у неколико наставака. Данас пак, ваљда што је ухићеник анонимус, нема реакције НГО евроатласнтских душебрижника, ни новинарска удружења се не оглашавају, што је и разумљиво јер анонимус није њихов члан па шта има да се они мешају и бране терористе који брутално угрожавају безбедност атоковањем на живот високих поглавникових функционера у спровођењу терора.
Ипак, симптоматично је да се поводом бедног поступања некада постојећег а сада приватизованог правосудног поредка, система чије су институције уништене метастазирајућим карциномом фузионисаног псеудополитичког и криминалног миљеа у коме је постигнута ванредна концентрација и хомогенизација сваковрсног шљама; сустава изграђеног од стране непоменика/наврхвође/поглавника (бирајте шта вам највише одговара од понуђеног а может додати и нешто четврто или пето) који се испољава као државно-терористички модус операнди са циљем застрашивања и одвраћања оно мало још претеклих грађана (појам грађана ваља схватити у политичком смислу, као слободномислеће политичке личности које делују у заједничком, опште-друштвеном интересу у демократској процедури расправљања и доношења одлука) од помисли да је отпор злу и терору уопште могућ а слободномислеће деловање допуштено. Како другачије протумачити ћутање удружења јавних тужилаца, судија, адвокатских комора, политичких странака, академије наука, високих образовних установа, професора правних факултета, филозофских факултета и свакако факултета политичких наука. Сви ћуте осим појединаца.
И онда нам у овом постизборном аутистичном периоду псеудополитичари умишљени интелектуалци трабуњају о држави, институцијама, демократским процедурама, о оном у шта они толико верују и што ће поштовати! Очито! И они нам поручују да заборавимо на било какав отпор терору!
Шта је следеће? Можда опело Србији? Крајње је време, да се више не мрцваримо. Надам се да ће патријарх Порфирије овом приликом направити изузетак и да неће зацепити с ценом за опело. Само да не буде: надање – лудом радовање!
ЛЕБРЕХТ ГАШПАР
Blog Društvenog pokreta Plamen 