Dve godine pre početka rusko- ukrajinskog rata sam pokušavao nemoguće: da ubedim, kao osnivač grupe koja je bila posvećena spoljnjk politici, većinu članova progresivnog pokreta DiEM25 u neophodnost globalnog razoružanuja. S obzirom da je ovaj pokret panevropski, akcenat je bio na razoružavanju i rasformiranju NATO pakta. Znali su članovi ko stoji iza vojnih industrija. Znali su da samo američka vojna industrija zagađuje više nego 150 zemalja sveta. I, da, znali su za sve „intervencije“ NATO članica i njihov krvavi trag. Ali- sigurnost. Šta ako Rusija napadne’ Na poseban otpor predloga većine članova naše radne grupe naišli smo, nimalo slučajno, od članova iz Poljske i Češke, baltičkih republika i, nimalo slučajno, Nemačke. Ipak, većina članova je, sudeći po anketama, bila za naš predlog. Sili se moralo stati na vrat. Ali, zahvaljujući legendarnom birokratskom razvlačenju koje je unakazilo ovaj pokret, do glasanja nije došlo a onda smo dobili i Ukrajinu i Gazu. Ja u to doba odavno nisam bio u DiEM25. Političari su danas kao one psihopate iz horor filmova koji strpljivo sede pored vašeg kreveta i čekaju da se probudite iz noćne more a onda vam kažu da se smirite. Naravno, vi ne možete da se opustite jer znate da nešto nije u redu. I onda vas oni uguše pritiskajući vaše lice jastukom i ponavljajući sledeću mantru: Opusti se, samo se opusti, uskoro će sve biti gotovo.
Neko bi rekao da sam radio uzaudan posao i da su svi oni koji su se zalagali za opstanak NATO i njegovo snaženje zapravo u pravu a da sam ja završio na „pogrešnoj strani istorije“. To bi bilo tačno pod uslovom da se nisam zalagao i za razoružanje Rusije. Ovako se može reći da sam bio naivčina koji je, kao neki odrtaveli hipik, apelovao za „svetski mir“. A za šta sam tačno trebao da se borim? NATO? Duginovu „Evroaziju“? Bilo kakvi napori za mir i razgovore o istom su bačeni pedeset godina u rikverc. Za vreme Hladnog rata je bila kudikamo mirnija situacija. Narativ obe strane u sukobu je jasan: nema pregovora, nema mira, ništa nije isključeno pa ni nuklearni holokaust. Da li, zaista, u takvoj situaciji treba birati strane? Mrtva je trka ko je veći negativac. Možda onaj ko prvi pritisne crveno dugme?
„Umerena“ levica je pala na ispitu kao poslednje poslušne drolje kapitalizma,baš kao i onda kad su glasali za vojne kredite i uleteli u mili6aristički amok Prvog svetskog rata. Ono što gledamo u Ukrajini i Gazi je bizarna kombinacija staromodnog ratovanja koe ide od zatiranja civila bombardovanjem do rovovskih bitaka i napada najsavremenijom tehnologijom. Stopili su se Prvi i Drugi svetski rat, s modernim dodacima. Baš kao i 1914, ponavljam, socijaldemokrate Evrope i SAD su za rat. Vojne industrije profitiraju van svih očekivanja, baš kao i tada. Kapitalizam je silan kao i tada (nije tehnofeudalizam ili šta već Varufakis tvrdi) a deca iz radničkih i manjinskih kuća se stropoštavaju u mlin za meso. Genocid nije zaboravljena reč, baš kao ni ratni zločin. A mi se i dalje igramo dobrih il oših momaka, kauboja i Indijanaca. Nije mi žao što ono za šta sam se zalagao nije prošlo u pokretu koji se odavno urušio. Žao mi je zbog toga što imam osećaj da sam mogao da uradim više, ali ne samo ja nego stotine hiljada levičara svih boja, progresivaca, nazovite ih kako hoćete, pacifista, da do OVOG, šta god da je to, ne dođe.Mada, još sam gnevniji na one koji su, i ovde u Evropi i u SAD, „izbegavali teške teme“, gušeći se u srednjoklasnom hedonizmu dok su nečiju decu sastavljali forenzičari. Da, odvratno je, morbidno. Ali, da, sastavljali su ih da bi ih,tako „sastavljene“, poslali kući. I nemojte mi samo reći „to je rat“. To su tačno određeni ljudi, imenom i prezimenom, određeni režimi, među njima i ovaj tiranski koji vlada uz prećutnu podršku većine, koji su se oparili od tuđe muke i krvi. I izbora više nema: ili njihov kraj ili svih nas.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
Blog Društvenog pokreta Plamen 