POSLEDNJI NEDELJNI KOMENTAR: Lova, vaistinu lova

Srpski patri(j)otizam je lažan, nepostojeći. Ako ga je i bilo u nekim formama, mrtav je. Kažem AKO. Zašto? Imale su te „srbske“ legende priliku da odu do Kosova, do BiH, do Crne Gore i ništa. Ni mukajet. Poslednje pribežište hulja ne postoji u svojoj rigidnoj, ideološkoj formi. Ono čega ima je trogloditsko busanje u prsa, merenje gena, cela četničko-putinofilska ikonografija sa svojom tragikomičnošću. Postoji manipulisanje tim pojmom u ime sebičnih ciljeva. Postoji još nešto: strah da će vam neko zbog pogrešnih reči na račun ovih naci pojava razbiti glavu. Verovatno neko iz batinaške navijačke družine.

Nema iskrenog nacionalizma već neke gadosti na nivou folklora i pesmica Beogradskog sindikata. Šta imamo? Demokratiju? Sa nameštenim izborima i zakonima koji onemogućavaju one koji imaju manje od nekoliko miliona eura da ozbiljno uđu u politički život? U tu frazu buržoaske države niko živi ne veruje. Pitajte ljude na ulici i reći će vam, ne retko sa ciničnim osmehom, da tu voćku u Srbiji ne gajimo.

Pravna država? Hajte molim vas. Nemamo ni pravo ni državu. Lozinka: Zaga zove da je love. Ispod koje kutijice od tri je trenutno krije naš šibicar?

Imamo li vojsku, policiju i čemu služe a uz to i ne rade? Za održavanje režima i patetično zveckanje oružjem.

Gde je teritorija, populacija? Neodređene granice, praznimo se, natalitet drastično pada.

Obrazovni, zdravstveni sistem? Kolaps.

Pa, ako vlast nema ništa od pobrojanog, šta poseduje osim dugova koje, ionako, oni neće plaćati?

Vlast i njeni poslušnici imaju kapital, sredstva za proizvodnju, tapiju na narodnu ledinu. Dakle, sve se svodi na jedno: lova. Za lovu nas prodaju, za njihovu pokradenu lovu ginemo, lovom nam, a na ime dugova, s  vremena na vreme pokušavaju da začepe usta. Pošto znaju ali iz tobože razloga kućnog vaspitanja a, u suštini, kukavičluka,  brojni pripadnici srednjeg vi višeg srednjeg sloja ( o „elitama“ da ne govorimo) znaju o čemu se radi. Oni se ne plaše ni krize, ni nasilja na ulicama (neće valjda baš mene), ni nacionalizma, ni siromaštva, ni očajanja naroda, ni odsustva perspektive, ni gladi, ni studeni. Skoro su pa div-junaci, zar ne? A zašto se ne plaše? Ne zbog toga što su hrabri već zbog toga što veruju da postoji samo jedan problem:  mogućnost da neko sve uzme. Recimo, dođe neki komesar i kaže : „ Ovo što ste činili je pljačka! Zaplenjujemo vašu imovinu, ili jedan njen deo, u ime radnih ljudi ove zemlje“. E, zbog toga će svi oni, bili za nepomenika ili ne, stati u jedinstveni Lova-front. Da se ne ponovi „crveni teror“. Loša bila 45, rasula nas širom sveta peva onaj ustašoid Tompson a više klase Srbije klimaju unisono.

E, zbog svega gore pobrojanog, ne zovite me na mitinge, proteste, šetalice, izborčiće, peticijice, konferencijice, jalova sastančenja, tribine, presice, kongreščiće, rezolucijice, deljenja letaka, cimanja za rukav po ulici, vijanje sa notarima-krpeljima i donatorske krkanluke, koktel-partije i kanapee! Ako treba generalni štrajk ili da se nešto blokira ili zauzme-tu sam. Toliko o tome. Over and out.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

NEDELJNI KOMENTAR: Pobeda je loše prerušen poraz koji to nije

Seća li se više iko onog što se dogodilo pre nekoliko dana? Znate, veliki „trijumf volje“ nepomenika u Ujedinjenim nacijama s obzirom da je na “našoj strani” bila većina članica organizacije? Seća li se neko zvona crkava SPC koja su zvonila zbog „poraza“ Srbije? Šta ste vi, Srbende, gubitnici ili pobednici? Veseliš li se, srpski rode? Opredelite se!Možda će nepomenik slaviti usamljen u svojoj omiljenoj kafani? Rezervisaće, po onom jezivom vicu, sto za jednog. Nacionalisti su iskoristili priču o Deklaraciji za novo podgrevanje tenzija. Međed Mile je dovučen da ponovo plaši komšije, nacionalna histerija, ogrtanje zastavama, plakanje, grickanje istih, napadi panike, skandalozni naslovi i šta? Ništa.Izbori su namešteni, leto je politička mrtvaja, najesen Tramp dolazi na vlast, Ukrajina će uskoro pasti i treba povlađivati Putinu. Plus pobeda desnice na izborima za Parlament EU. Navijački se ogrnem zastavicom, otvorim pivo, grickam semenke i sipam naci replike do kraja godine. Boli mene! To je verovatno sadržina misli Srbende Najvećeg i borca protiv Deklaracije.

Deklaracija UN o Srebrenici nije antisrpska. U njoj se Srbi ili Srbija ne spominju. Režim Republike Srpske, pomagan od SRJ a sa konkretnim licima poznatim Tribunalu u Hagu, je počinio genocid. Među njima se nalaze političari, oficiri VRS , vojnici kao i i čovek Službe, Ljubiša Beara. Radeći istovremeno i za VRS i za Miloševića, Beara jeste veza, ali daleko od toga da je jedina, Miloševićevog režima sa ratom u BiH. Blagosiljala je SPC (uz blagoslov Miloševićevog režima) zloglasne Škorpione, slale su se paravojne jedinice, pljačkalo, silovalo i ubijalo. Užički korpus je išao na „vikend ratovanje“ i pored zvaničnog povlačenja trupa ostataka JNA još 1992. godine. Do Dejtona 1995.godine im se nisu hladile cevi. To što govorim manje više cela javnost zna ali se to prećutkuje. „Viteška borba“ Mladićevih jedinica kod Srebrenice je zaista u duhu srednjovekovlja: poharati grad, pobiti sve muškarce nakon duge opsade a nejač proterati ili silovati.
U glavama mnogih se vrti onaj glupavi slogan u tri boje, crvenoj, plavoj i beloj : Mi nismo genocidan narod. Niko ne kaže da jeste. Ne postoji genocidan narod. Postoje dve stvari koje se poriču: jedna je da ova zemlja ima konstantan savez elita koji traje blizu 40 godina. Državna bezbednost, u sprezi sa kriminalom i nacionalističkim političarima, podržana od krupnih kaipitalista koje je faktički stvorila, čini nazovi-elitu koja konstantno vuče ovu zemlju u propast. Razlika je jedino u tome što se, početkom veka, za tu elitu zalepio novi sloj samozvanih eksperata privatizacije, japijevaca najgore vrste i murdaroša iz redova opozicije da bi, dolaskom nepomenika na vlast, ova uticajna struja doživela svoju „renesansu“. Taj savez srpskih elita radi na gaženju svega oko sebe što nije srpsko i gaženju svega ljudskog u onome što je srpsko. Po nekim elementima podseća na pangermanski savez koji je doveo do Prvog i Drugog svetskog rata. Ako nekog zanima kako to funkcioniše može pročitati „Savez elita“ Frica Fišera.
I, gde su Srbi u celoj toj priči? Konkretni ljudi su počinili ratne zločine. Nije Karadžć raspisao referendum u RS s pitanjem: Da li želite genocid u Srebrenici? Naravno da nije. Ali, on nije tek tako došao na vlast a isto važi i za Miloševića. Morao je imati političku podršku većine biračkog tela. Morao je biti prihvaćen za, maltene, Mesiju. Kao i Milošević. Morao je razviti, skoro bez otpora, šovinistički narativ na svojoj ledini. Opsedati Sarajevo. Šta je bilo sa Zvornikom? Bijeljinom? Višegradom? Čelopekom? I sve to pre Srebrenice. Ako mnogima nije jasno gde se krivica nalazi neka pročita delo Karla Jaspersa – „Pitanje krivice“. Da, političku odgovornost za ono što se događalo u ratovima snosi većina ljudi u Srbiji i RS koji su glasajući i podržavajući nacionalističke režime dali istima odrešene ruke. Da, postoji politička podgovornost i za druge ratove, i za privatizacije, i za kapitalizam i za ovu nesreću od vladara koju sad teglimo, ogrnutu trobojkom U suštini, ovi prostori se nisu izlečili od dva najveća zla: nacionalizma i robovanja kapitalizmu. Ako neko misli da je ovo antisrpski pitaću sledeće: Da li smo deca ili odrasli ljudi? Ne želim da nazivam svoj narod infantilnim a vi? Ako smo odrasli i imamo slobodu odlučivanja onda imamo odgovornost i znamo za zločine i ne uradimo ništa jesmo li onda odgovorni? Jesmo li saučesnici? Da li su mnogi od nas, podsvesno, želeli da do toga dođe? Ili su samo ignorisali i rekli „ i oni su nas“? Ili: Holanđani iz Plavih šlemova su krivi, oni su ih predali? A kome su ih predali? Marsovcima?!
Nije Hitler naprečac pobedio na izborima kako nam istorijske čitanke serviraju. Niti je to bio slučaj sa Miloševićem i onima posle njega a zaključno s nepomenikom. Bile su potrebne decenije najcrnje desničarske propagande da do toga dođe. Ispiranje mozgova iz dana u dan. I, ono i dalje traje. A razlog je jednostavan: dok god trošimo energiju na međusobnu mržnju nećemo imati snage da se otarasimo nakaznih elita koje vladaju u našim malim nacionalnim rezervatima.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

NEDELJNI KOMENTAR: Dobro je – prošli smo dno

Htedoh da ovaj članak nazovem uništavanje ekonomije, destrukcijom tako rekuć, ali se onda setih da je stanoviti Dinkić, jedn od glavnih aktera u uništavanju naše ekonomije, upravo tako nazvao svoju knjigu koju je dilovao kao lek on one Miloševićeve apokalipse. Od Miloševića via Dinkić stigosmo do trećeg jahača apokalipse – nepomenika koji se hvali kako je oborio javni dug sa 52 posto BDP na 47 posto dočim se u drugom članku, preuzetom sa Slobodne Evrope, kaže da dug može lako otići na 100 posto BDP a možda i probiti sve limite i otići na grčkih 300 posto BDP. Zadužićemo se dodatnih 18 milijardi evra do 2027. za nepomenikov “Skok u budućnost- Srbija EXPO 2027” a tu su i francuski vojni avioni – famozni Rafali, što dodaje cifri još tri milijarde evra. Prosečna plata će, zahvaljujući ovom sumanutom zaduživanju porasti na 1400 a penzija na 650 evra. Zaboravlja se pritom da naš evro nema realnu vrednost koja je oko 117 dinara a realno mora da vredi duplo toliko. Dakle, ako ćemo pravo, te plate će biti realnih 750 evra i manje, a penzije pola od toga. Ako ne verujete – idite u prodavnicu i pogledajte podivljale cene. Ne sumnjam da će nepomenik napraviti još neka zaduživanja u narednom periodu. Biće fabrika, puteva, železnice, porodilišta, gušićemo se u poslovnim ponudama i profitu, kažu neki.
Pa zašto se onda ne zadužiti kad će nam se sve to vratiti? Naši dugovi se već sad bliže cifri od 40 milijardi evra, šta je još dvadesetak milijardi evrića? Evo, Grčka i dalje postoji. Prezadužena je ali je to bila poslednjih pedesetak godina, a tu je i taj narodski izraz: Dužan sam ko Grčka. Nije to toliko strašno. Na kraju krajeva, dno je daleko. Jedno je 50 a drugo 300. E, stvar je u tome da bogate zemlje, sa zaleđinom, mogu sebi da dozvole veliko zaduživanje. Ako se neko seća, u vreme kad je SFRJ grcala pod dugom od 20 milijardi dolara malena Belgija je dugovala duplo toliko. Ali, kaki ste vi Belgijanci, taka vam je Milka Planinc kraljica Belgije (ili neko drugi iz Predsedništva). Paketi pozajmica su uvek, pod pokroviteljstvom MMF, iza kojeg stoje velike sile, pre svega Zapad, dizajnirani tako da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji. Dug nije samo zao drug već opasna droga koja od države pravi ovisnika koji traži sve više i više i u tom procesu se kao ljudsko biće degradira i fizički propada, moleći da dobije još jednu dozu na pozajmicu. U slučaju džankija, završava se u kriminalu, prostituciji, zatvoru ili ludnici a na kraju – na groblju. To isto važi i za državu. Privremeni osećaj komfora (imamo nove puteve, eheeeej, a vidi samo te nove fabrike (koje će biti zatvorene čim nas stranci iscede)) i “urađenosti” odlazi kad vas pusti dejstvo droge ili novca i osetite posledice.

Naravno, prvi koji će osetiti posledice politike koja je bazirana na otimačini i rasprodaji narodne imovine će biti najugroženiji slojevi. Ali, s vremenom će to stići i do onih koji su zaseli po kancelarijama državnih firmi i institucija, a tada neće biti prostora za manevrisanje. Penzioni sistem-ne postoji, nema socijalnog ni zdravstvenog, ničega da ublaži pad. A zbog čega? Zbog toga što su resursi naše zemlje predati drugima na korišćenje. I to nepovratno. Za razliku od spomenute Grčke, mi nemamo hiljade ostrva na rasprodaju niti pomorsku flotu a ni turisti nas ne ljube. Pa šta imamo onda? Jedni druge. To nam je najveći kapital i moramo ga iskoristiti dok ovaj ladolež ne dotera zemlju do tačke odakle nema povratka. Ako mi ne krenemo da ulažemo u sebe-niko neće.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

NEDELJNI KOMENTAR: A ONDA ĆEŠ SE IZVINITI ĐURI ŠTO TE TUKAO

Branislav Šušnica, predsednik opštine Bačka Palanka, lice užasa

Ono što vlasti u Bačkoj Palanci, nakon pogibije trineaestogodišnjeg deteta rade unesrećenoj porodici i svojim sugrađanima je slika brutalnosti i bahatosti bez presedana. Neobezbeđeni kablovi pod naponom koji su prvo uzeli život dede a zatim i deteta i dalje nisu pomereni a izjave predsednika opštine ulazi u anale gadosti. Gnevni građani Bačke Palanke su pozvani od članova unesrećene porodice da ne demonstriraju. Kablovi su ostali gde su i bili. Vlast je odlučila da je lakše da se sto godina diskutuje i prepucava nego da se kablovi srede za jedno popodne pre nego što još neko nastrada. Čak i kad očigledna fizička opasnost postoji oni ne pristaju na bilo kakve korekcije jer one automatski znače da su bili u krivu. A naprednjaci nikad ne smeju biti u krivu, čak ni njihov najmanji šraf,  bezosećajni, brutalni predsednik opštine. Batinaši i “grupe za pritisak” su uvek tu. Ako nema realne opasnosti za režim ona se može izmisliti kao što je slučaj posete bezbedonosnih “eksperata” iz BIA koji su zamolili mog poznanika da uništi sopstveni FB nalog jer preko njega napada nepomenika i vlasti. Zaređalo se po kućama…. Dolazi do pandemije “ćutologije”.

Ni  majski užasi  kojima je posvedočila cela zemlja, ni veliki broj „nesrećnih slučajeva“, od naplatne ampe kod Doljevca do eksplozije u fabrici u Lučanima, ništa ne može uzdrmati one koji pretnjama, potkupljivanjem i otvorenim fizičkim nasiljem održavaju svoju vlast. Što vreme duže prolazi to su njihove izjave luđe a sila očiglednija. Iako bi nekome izgledalo nepovezano, njihovoj bahatosti daje vetar u leđa i izjava američkog ambasadora Kristofera Hila da je Srbija na dobrom putu te da idemo ka Evropi i Zapadu a prave vrednosti se izgleda brane dronom zakićenim američkom i srpskom zastavom ko što poručuje stanoviti DJ Žex.

Vlast ubija ljude ove zemlje po nekoliko puta: odurnim životom u koloniji, svakodnevnim ponižavanjem, mnoge tako što prodaju svoj lični integritet za egzistenciju, potom ih ubija direktno fizički svojom bahatošću i direktnom brutalnošću, potom ubija pravo njihovih najbližih na žalost i gnev, gušeći pritom svaki protest, neretko uspevajući da natera članove porodica da odstupe od žalbi,  zatim zatirući sećanje javnosti na one čiji su životi oteti i, na kraju, ubijajući naša srca. Dva života su uništena u Bačkoj Palanci a komentar mnogih je danas:“ To je daleko od mene, nesreće se dešavaju, šta ćeš, takav je život!“ Od te smrti veće nema.I baš zbog toga, zbog života i zbog kičme, treba ih skloniti s vlasti pre nego što dođe do opšteg pomora koji će se pravdati sa „takav je život“. Niko nema pravo da “oprosti” vlastima jer tako čini svaki život bezvrednim, i onaj oduzet i one koji su ugroženi ili će biti oduzeti. Ne praštajmo, nikad!

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

NEDELJNI KOMENTAR: SAMO GENERALNI ŠTRAJK PROTEST SPASAVA

Protest Srbija protiv nasilja je, nažalost, kao što smo pisali, naišao na dva ozbiljna problema Jedan je smanjeni broj učesnika 3. juna ali on nije toliko ozbiljan koliko problem nedostatka konkretnih poteza. Čuli smo govore poznatih ličnosti, videli opkoljavanje Predsedništva u kojem nema nepomenika te sporadične incidente izazvane od ekstremnih desničara ali nema ni jedne jedine reči o nekom razrešenju. Nepomenik se obratio naciji dva puta za pola dana, termini za proteste su i dalje rezervisani za neradni dan a ne nazire se ni nekakva izlazna strategija opozicije a letnji odmori su blizu. Pritom protesti se masovno održavaju samo u Beogradu. Jedino što se nameće kao rešenje je da građanke i građani preuzmu vođenje protesta i usmere ga u pravcu blokiranja puteva, državnih institucija, i to radnim danima. Takođe, treba raditi na pokretanju generalnog štrajka s obzirom da nepomenik neće odustati zbog šetnji jednom nedeljno. Neće dati ni Vulina ni Gašića ni bilo koga. Energiju treba usmeriti u pravom pravcu ako nam je stalo do pobede nad štetočinskim režimom.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Čitati uz video:

NEDELJNI KOMENTAR: NAKON PRAZNIKA

Protekao je još jedan uranak. Protekli su još jedni izbori. Izgubi se čovek malo u vremenu i prostoru od praznične vreve, pa se naglas zapita: „Koji je danas datum? Koja je godina? Koje godišnje doba? Je li proleće 2018. ili proleće 2022? Da li je uopšte važno?“ Cene nafte nisu previše izdivljale, za gas se još prebiramo ali „biće to sve u redu“, kako kažu totalni konformisti.[1] Hrane ima, slatkiša ima. Mir, stabilnost, stomačić. Ponovo vlada: Naprednjački mir!  

Kalorije, stanovi, popusti i drugi idoli

PAX NAPREDNIANA: MESEC 120-ti
No, ispod površine dešava se nešto drugo. Postoji konsenzus da su glasači opozicionog centra i njegove najlevlje ispostave, koalicije MORAMO, u osnovi prevareni jer su glasali protiv režima a dobili njegovu legitimizaciju delovanjem opozicionih vrhuški nakon izbora. Organizacije sa krajnje levice, kao npr. Marks21, podsetile su građane na svoju klasnu kritiku opozicije koja je nastala iz velike Demokratske stranke kao jednako buržujske tvorevine kao što je to i Vučićev SNS. Zaista, ta teza dobija na težini ali ne na neki bučan način. Kada se svet gleda preko sopstvenog pupka sve je sasvim u redu. Plate su i dalje redovne, penzije ne kasne, kalorije se unose i iznose. Malo nas muči inflacija i opšti rast cena ali „nije strašno“. Međutim, kada se osvrnemo na političku scenu vidimo da još uvek traje jedno antiklimaktično zatišje koje je zavladalo polovinom aprila. Optimistično bi bilo reći da pomenutoj tezi krajnje levice i M21 treba vremena da se uspostavi kao opšte stajalište. Realistično bi, pak, bilo reći da ma koliko se teza primila u radnom narodu, sličnu njenu varijantu rabe i desni populisti i do sad se pokazalo da ona nije ni dovoljna ni naročito potentna da se njome pokrenu mase. Mase se ovde pokreću drugim pitanjima – pitanjima stabilnosti, realne imovinske i fizičke, ali možda i više od toga samom idejom stabilnosti. Neka dnevnopolitička pamet bi rekla da ništa od toga nije važno i da se težište politike prebacilo na kabinete stranih diplomata i nevidljivih finansijera svega vladajućeg i opozicionog. Koliko je ova teza tačna pokazaće vreme. Proteklu nedelju obeležila je upadljiva promena „uređivačke politike“ Vučićevih tabloidnih glasila i jasne poruke novog šampiona antiruske misli u nas – Dobrice Veselinovića. Ne muči se dakle samo dežurni patnik Vučić, već i Gabrijel Eskobar da od nvo menadžera, kulturnjaka napravi ubedljivog glasnogovornika za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Znamo da mu neće biti lako, ali šta je tu je.

BORBA SE NASTAVLJA

LABRUS

---

[1] „Ostaci tzv. „srednje klase“ (…) ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune.“ https://plamenpokretsad.wordpress.com/2021/12/13/nedeljni-komentar-uspon-i-pad-spontanog-narodnog-fronta/

NEDELJNI KOMENTAR: KO KONTROLIŠE VAŠE VREME KONTROLIŠE I VAS

     Sigurno ste se million puta zapitali: Zašto moram da radim osam ili više od osam časova? Da li ću zaista svojim dužim boravkom na radnom mestu biti bilo kako produktivnija/i? Odgovor je, naravno, porazan: nema potrebe za vašim dužim boravkom na poslu. Štaviše, u Francuskoj se odavno ide prema skraćenom radnom vremenu. U tom zemlji je, vlada Narodnog fronta još 1930-ih “izmislila” plaćeni godišnJi odmor. I, da, u toj istoj zemlji šef ne sme da vas kontaktira po završetku radnog vremena. Nema onog: Fransoa, slušaj, ima ono da se odradi pa se stvori u radionici u subotu u jedan, oket?  E, ako je već tako, zašto ne krenemo za ovim francuskim primerom?

    Ova pandemija nam je ionako pokazala koliko poslova može da se uradi od kuće. Ritam posla se može prilagoditi – neki, koji su brži mogu završiti svoje poslove pre vremena, odvojiti više za slobodno vreme, drugi rade laganijim tempom ali uspevaju da obave zadatak a pauze sami određuju itd. Ali, u slučaju najvećeg broja profesija, neophodan je dolazak na posao. Radni sati su od osam do dvanaest časova.Vreme provedeno u prevozu- najčešće od sat vremena pa naviše. Dodajmo tome da, kad se probudite, vi više niste, u neku ruku, u svom stanu već ste “u mašini”: brzo sređivanje, doručak, pakovanje. Plus vreme koje vam je potrebno da “dođete sebi” kad se vratite kući.

KVADRATURA ZATVORSKOG KRUGA

    Koliko vam je slobodnog vremena, zapravo, preostalo? Šta radite kad, iznureni, dođete kući? Nakačite se na internet, čitate trivijalije da bi “odmorili” mozak? Provodite “kvalitetno vreme” kako kažu u SAD, sa svojim najbližima? Zurite u spotove na tv-u usred predizborne trke? Zaspite u deset uveče? I tu dolazimo do poente začaranog kruga: vaša produktivnost može biti optimalna oko trećeg-četvrtog sata na poslu a posle počinje da opada. Pa zašto onda radite toliko? Nije u pitanju profit već: KONTROLA. Vi, “u potrazi za izgubljenim vremenom” nemate vremena da razmišljate o svojoj sudbini, o svom položaju, a kamoli energije ili volje da bilo šta promenite. Čak i ako radite od kuće, poslodavac će često da vas kontaktira i kad prođe radno vreme jer: pandemija je, gde bi bili nego kući,  a i kad prođe, imate da mu se javite kad nazove (ono sitnim slovima u ugovoru) inače…aufiderzen! Radni čovek ne može uteći od tog pritiska i glupih restrikcija kao u jednoj firmi u kojoj zaposleni, koji su radili za kompjuterima, nisu mogli da imaju internet pristup sajtovima za zapošljavanje. Zašto? Da ne bi otkrili kako je šef raspisao konkurs za mesto s kojeg će biti uskoro otpušteni što je potpuno sumanuto jer: mnogi imaju kompjutere kod kuće a o mobilnim telefonima i da ne govorimo. Zaključak je jasan: nemojte vi ništa da mislite, ima ko će da misli za vas, da bdije nad vama, tu i tamo možda da neki bonuščić, budite srećni – zurite u televizor, nalijte se a ako vam je zapelo za zdravlje eto vam joge i “džoge” po parku u pola jedanaest uveče ili šest ujutru. Ko preživi-pričaće!

     Ne kaže se slučajno daj mi malo vremena da razmislim. Gazde to znaju i zato, s obzirom da 99 posto nas nema gotovo ništa ili umišlja da ima nešto jer su uzeli silne kredite, jedini kapital s kojim raspolažemo, pored naše snage i znanja,  a koji je zlata vredan, je vreme. Ljudi koji imaju dovoljno vremena mogu, bile njihove zemlje siromašne ili ne, da zagospodare svojom sudbinom, formiraju sindikate i vrate pravo ugrabljeno a takvi su pretnja za svaku vlast čiji je glavni cilj da ih iscedi i drži pod kontrolom jer kontrola znači moć.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Premijera novog videa je u toku