Imagine.
(Džon Lenon)
Ipak ne, teško je danas zamisliti ono što je Džon Lenon sanjao. Teško je zamisliti ljude da u miru žive svoj život; teško je zamisliti da ljudski rod deli blagodeti celog sveta. Njegov vapaj da se da šansa miru nije naišla ni tada ni sada na razumevanje, snaga naroda je i dalje u zapećku.
Imagine.
Da, možemo samo zamišljati.
Quod licet Iovi, non licet bovi ili u prevodu (nešto slobodnijem i opšte prihvaćenijem) Što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu, danas bar ukoliko dolazi od dominantnih liberala 21. veka ili preciznije pseudoliberala preobraćenih u prikrivene neoliberale, jer kao i sve što se pretvori u sopstvenu suprotnost kod lažaca i prevaranata, i ova sentenca dobija novo značenje – svoju suprotnost. Danas bi ona trebalo da znači: Što je dozvoljeno volu nije dozvoljeno Jupiteru, jer izrečeno ili učinjeno pa objašnjeno s njihove strane predstavlja realno suprotnost, kako u nakani tako i u samom delu.
Dakle, interpretirao bih, a i u konkretnom slučaju napisao: što je dozvoljeno Miši Brkiću, nije dozvoljeno čoveku od integriteta. A Miši Brkiću je dopušteno da svesno iznosi neistine, da gradi (konstruiše) poluistine, da spinuje i obmanjuje bez savesti i časti, dakle da u maniru globalističke i neoliberalne doktrine sve izvrće naglavačke i laže i obmanjuje kao što to čini u svom tekstu Strah od Evrope u Fijatu (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/strah-od-evrope-u-fijatu/) a o čemu pravu istinu možete saznati ovde: https://plamenpokretsad.wordpress.com/2022/06/11/fiat-i-nepristojna-ponuda/ .
Doista, ime Miša Brkić je znak, te u tom smislu potvrđuje se ona latinska: nomen est omen. Samo, kakav je to znak, emanacija čega kada je u pitanju delo Miše Brkića?
Pa, da vidimo, šta nam to svojim člankom Strah od Evrope u Fijatu poručuje Miša Brkić?
SLUČAJ NOVINARA M.B.
Postavljajući pitanje „jesu li građani Srbije mentalno, moralno“ radi i spremni za ulazak u Evropsku uniju, iako ne pomilje skorašnja ispitivanja javnog mnjenja na ovu temu, zlorabi za sopstveni konstrukt činjenicu da se prvi put većina (reprezentativni uzorak građastva a bogami i seljaštva) stanovnika zemlje Srabije izjasnilo protiv ulaska u EU, te je stoga valjda, iskazujući svoju frustraciju a možda i pakost potegao za kvalifikativa, poput neuvijene sumnji u mentalno i moralno stanje te većine, jer odmah i u prvi plan ističe toliko blentavo-infantilne argumente da iako ni sam u njih ne veruje ali, šta to ima veze, dobro zvuči, poput većine mejnstrim političara koji se obraćaju podaništvu kao desvetogodišnjacima koji su u svojoj infantilnosti spremni da progutaju svakoliku bedastoću sa malih ekrana (što obilaste koristi navrhvođa i trbuhozborci njegovih nezapisanih misli u sabranim delima) kako bi potkrepio osnovanost sumnje o moralnom i što je bitnije, mentalnom zdravlju Srbalja, jer za razliku od Konstrakte, po Miši Brkiću, možda bi i bilo potrebno da budu mentalno zdravi ali, nije to ni tako nužno jer, bogu hvala (rekao bi Miša Brkić alijas anonimni tajkun, takođe kolumnista Danasa o čemu je i pisano (https://nowakowsky.wordpress.com/2021/02/16/rec-tajkuna-glas-iz-pakla/) sva je sreća što se zna da o tome kao i o ostalim bitnim i manje, do nebitnih stvari u postdemokratskim društvima ili ovim srbijanskim, do kojih ni ta prevaziđena demokratija (na koju se ipak spina radi na Zapadu i još ponegde pozivaju) nije stigla, građani, pa i tih koliko ih je, nadpolovičnih, neće odlučivati, osim možda o tome da li će kupiti Danas, Informer ili, recimo Kurir.
Za anonimnog tajkuna, alijas Mišu Brkića (svejedno je ko je čiji alijas, zar ne?) krucijalan dokaz mentalnog i moralnog problema građana Srbije su neradnici (što bi rekao njegov istomišljenik, navrhvođa, legitimni i legalni predsednik svih Srbalja i ostalih nacionalnih manjina iliti bar mentalno zdravih i moralnih pseudoliberala) odnosno kragujevački radnici Stelantisa koji „demonstrativnim odbijanjem“ da privremeno, na dve godine idu da rade u prosperitetnoj Evropskoj uniji ( u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj i Slovačkoj) tvrdeći, naravno karikaturalno, da razlozi za to nisu ništa zdravorazumskiji od onih koji se mogu čuti u blasfemičnim ispovedima korisnika ustanovama poput one u Kovinu ili u „Lazi Lazareviću“.
I da ne bi bilo zabune, ne, nije se naš anonimni tajkun Miša Brkić ni u jednom trenutku pozvao na doista prave razloge kojim se povodilo javno mnjenje u zemlji Srbiji da rezultati one ankete budu takvi kakvi jesu, pa bili oni opravdani ili ne, pametni ili ne. To njega ne interesuje, on je napravio svoj konstrukt i od njega ne odustaje, a bogami ni Danas. Zato tvrdi da radnici fabrike automobila kriju prave razloge kao zmija noge.
Onda navodi svoje „prave razloge“, onako kako ih on vidi, ili kako ih je sagledavala ovih godina predsednica vlade u tehničkom mandatu, gospođa/gospođica Brnabička, ili kako ih ved više od deset godina vidi sam navrhvođa, mentalno i moralno, vajni i samohvalisavi Veberov sledbenik koji za razliku od Kragijevčana koji, svojim virusom multiplikovane fobije (Eureka, prvi sam se setio – uzvikuje Miša Brkić slavodobitno) od svega i svačega očas zaraziše vascelu Sorabiju da im se ogadi Evropska unija.
MENE SU POSLALI IZ ŠTABA – JA ĆU VAM ODMOĆI!
Pravi razlog jeste – strah, veli nam Miša anonimni tajkun Brkić i to ne onaj atavistički, upisan u ljudski DNK, ne, ne taj. Eh da je samo po sredi taj animalni ali nije.
Plaše se Srbi (od Kragujevčana zaraženi multifobičnim i veoma zaražljivim virusom gorim i od kuge i kolere) a bogami biće i nacionalne manjine, svi onako, an generale i đuture, od, pa od podužeg spiska fobija. Auuu, Mileeee, štono rekoše u legendarnoj Varioli veri.
Od svega novog, jer su neznalice a kao što je opšte poznato samo se neznalice plaše novog a to, u smislu Brkićevog poimanja ako ne Vebera (poput navrhvođe) onda nekih drugih, manje-više liberalnih nemačkih mislilaca 19. pa i 20. veka, Sorabi su intelektualno niža bića, i naravno lenji, do zla boga lenji jer neće da uče a od koga se ima učiti, i šta bi se to učilo, kod Miše Brkića se podrazumeva pa on to ne spominje jer njegovi, i Danasovi čitaoci, to svakako znaju a i kao što je opšte poznato oni nisu iz Kragujevca, krug dvojke je njihovo neponovljivo i svako JA, kao što je i Brkićevo.
Veli tako Brkić da se Sorabi poput kragujevačkih Fijatovih iliti Stelantisovih radnika plaše uređenog sistema u kome se poštuju pravila na poslu jer, kao što je u EU poznato, rad oslobađa (Arbeit macht frei) a Sorabi i ovdašnji ini, kao što to i inače čine izražavaju nezahvalnost svojim civilizatorima.
Imaju oni fobiju i od države koja nije radnička, veli Brkić anonimni tajkun Miša. Mislim se nešto, pa to je i normalno (eto i ja se u nečemu s njim mogu složiti, što će reći da nisam baš posve isključiv) jer niti radnici Stilantisa niti građani Srbije nemaju los cojones, kako je to lepo umeo da kaže a bogami i napiše Ernest Hemingvej, pa da pristupe kao slobodni ljudi kroz revolucionarna gibanja stvaranju radniče države a samim tim ko im je kriv kada su pi… kukavice.
I od konkurencije se Srbi iz Kragujevca a bogami ako je verovati Miši Brkiću boje, što je naravno posledica perioda omraženog socijalističkog sistema radničkog samoupravljanja gde je važio onaj čuveni i od samog Miše Brkića nezaobilazni slogan: radio – ne radio – svira ti radio ili pak ona druga samoupravna, niko me ne može tako malo da plati koliko ja mogu malo da radim.
I onda, Mišina logika je neumoljiva, ko se boji konkurencije, taj se boji i takmičenja u fabričkoj hali, mada Brkić kao alijas, odnosno anonimni tajkun tvrdi da su Sorabi samo na ulici hrabri, konkurentni i takmičarski nadahnuti, kao i svi neradnici koji bi ‘lebac bez motike. Poznato je da su ne samo Kragujevčani već i generalno Srbi i nacionalne manjine (osim onih nacionalnih manjina čije su matice u EU, to se podrazumeva po anonimnom tajkunu Miši alijas Brkiću ) besprizorni uličari. A biće da je Miša Brkić zaboravio ili pak misli da pošto su Srbi poslovično pilećeg pamćenja, neće se niko dosetiti da su radnici sa ovih prostora pa i iz konstitutivne SR Srbije u bivšoj SFRJ još od početka 60-ih godina prošlog veka bili rado viđeni gasarbeiteri diljem zapadne Evrope, što nepobitno negira bezobraznu tvrdnju da se plaše prebrojavanja proizvedenih automobila jer opšte je poznato da mnogobrojni Srbi nisu ne samo bili već i ostali uvažavani radnici u Mercedesu, Audiju, BMV-u, Folksvagenu, Fordu, Renou, Citroenu… pa i predradnici, poslovođe, šefovi, direktori. I, šta ćemo sad? Brkiću Mišo?
MIŠA KAO TAJKUNSKI KONJ VESELKO
Možda je jedna od bestijalnijih optužbi i tvrdnja Miše neoliberalnog anonimnog tajkuna Brkića da se Srbi plaše od dokazivanja i stalne provere ličnih vrednosti. Zar je potrebno ikom da se ljudi sa ovih prostora, iz ove zemlje dokazuju svoje vrednosti? Stotine i hiljade ljudi, muškaraca i žena iz Jugoslavije i Srbije, znanih i neznanih su se dokazivali, se dokazuju i u buduće će se dokazivati pa su se dokazali, i dokazuju se a bogami biće tako i u budućnosti, dokazaće se u svojim profesijama, kao predavači na univerzitetima širom Evrope, u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, u Holandiji, Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj Irskoj, (vredi li uopšte nabrajati veselniku Brkiću sve evropske zemlje u kojiima su naši ljudi predavači i cenjeni naučni radnici?) u Americi, Australiji… o IT inženjerima, matematičarima, hemičarima, fizičarima, kao i arhitektama, naročito poslednjih godina o našim lekarima ne treba govoriti. Pokazali su se i dokazali! Zar treba imenovati plejade umetnika tokom poslednjih, pa recimo, dovoljno je valjda, 50 godina i naravno kako zaobići sportiste? Još mnogobrojniji su primeri naših radnica i radnika.
Da li je Miša veselnik Brkić smetnuo s uma da je iz Srbije tokom poslednjih desetak godina u inostranstvo otišlo preko 500.000 građana. Otišli su ne samo da uče, najveći broj njih otišli su tamo da rade jer su traženi vozači, medicinske sestre, građevinski radnici, zavarivači, lekari, inženjeri, programeri… Zar Miša Brkić, čovek očigledno bez stida i srama za sve te žene i muškarce, naše sugrađanke i sugrađane koji su otišli iz svoje zemlje, mnogi i sa kartom u jednom pravcu, može reći da se plaše od konkurencije ili da nemaju industrijsku kulturi i radnu etiku? Zna li taj Miša Brkić da su radnici iz ove zemlje radili širom sveta u našim preduzećima poput Energoprojekta, Geneksa i drugih u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Zna li besćutni Miša Brkić, glasnogovornik tajkuna koje nikako ne bi trebalo pitati a u ovoj zemlji niko i ne pita kako su zaradili svoj prvi milion evra, da li su naši radnici, ti radnici koje besprizorno pljuje izgradili jedan od samo dva objekta na našoj plavoj planeti koji se vide golim okom sa Meseca. I onda kaže da se srpske kukavice plaše da „zasuču rukave“ jer vole dobru platu bez znoja i rada i jedino žele dobru zaradu „bez obzira na radne rezultate“.
Da li te je sramota Mišo Brkiću?
I na koncu, što je posebna apologija bestijalnoj i kriminalnoj otimačini od građana Srbije i pljačkaške robovlasničke eksploatacije i znanja i rada radničke klase Srbije jeste Brkićeva tvrdi da se građani Srbije plaše gubljenja privilegija. Koje to privilegije imaju radnici Srbije? Možda one na koju aludira, da onakav kako ga upravo on ne samo vidi, već i duboko doživljava kao glupe, prljave, zle, lenštine, neradnike, sitne lopove sklone svakakvom fušeraju ali i lažnim bolovanjima i čemu sve ne, da žive na grbači pametnih, intelektualno superiornih, obrazovanih, čistih i mirišljavih, radišnih i nadasve i zato bogatih tajkuna, onih tajkuna koji su sve što imaju zaradili sa svojih deset prstiju.
Zapravo, možda bi se ovde i mogao složiti sa Mišom Brkićem ali samo uslovno. Doista ako nemaju ni jednu od onih privilegija koje imaju radnici na Zapadu a i kako bi ih imali u jednoj hibridnoj državi kolonijalnog tipa u kojoj je opljačkano sve što je moglo biti opljačkano, radnička klasa Srbije se doista boji da iskoristi privilegiju koju ima kao klase za sebe da uzme svoju sudbinu u svoje ruke i, zašto ne, da na ulici, kukom i motikom ako treba, ako nema ništa savremenije od oruđa (a ima, preteklo je) revolucionarnim aktom dostojnim slobodnog čoveka zaštiti svoje dostojanstvo i povrati svoja oduzeta građanska, politička i klasna, radnička prava.
LEBREHT GAŠPAR
Blog Društvenog pokreta Plamen 