ZAŠTO SAVO MANOJLOVIĆ SMETA SSP-U?

U masi dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji, u Evropskom parlamentu i drugde, nekako je u senku pao napad Marinike Tepić (Stranka slobode i pravde) na ekološkog aktivistu Sava Manojlovića. Braneći svog “Dragana”, gospođa Tepić se, naizgled zanela pa oplela po Manojloviću i njegovom pokretu “Kreni – Promeni”.

Mladi pravnik Manojlović je kontroverzna figura građanske politike. Marinika Tepić ga je nazvala “osobom koja se tajno dogovarala sa Vučićem da svira kraj protestima protiv Rio Tinta onda kada smo svi iza njih stali i omasovili ih do maksimuma i upozoravali da Vučić laže i da je samo privremeno zaustavio projekte iskopavanja litijuma.” Mi ne sumnjamo da Tepićevu i SSP Manojlović muči na jedan vrlo praktičan način. Ako se uzdržimo od analize njenih motiva, da izvedu ovaj napad, možemo reći da se Manojlović i njegov pokret Kreni-Promeni obraćaju istom glasačkom telu kao i SSP. To se jasno pokazalo već na protestima protiv Zakona o ekspropcijaciji, Zakona o referendumu i Rio Tinta 2021. godine. Đilas je izvikan na Gazeli a Savo Manojlović uzdignut u neformalnog lidera tih protesta. Rasplet događaja pamtimo vrlo dobro. Manojlović je “povukao nogu” i zagovarao naglu demobilizaciju protesta nakon Vučićevog povlačenja dva sporna zakona. Većina je smatrala ovaj za izdaju ekoloških ciljeva protesta i kako je vreme pokazalo, imala je pravo. Manojlović svojom drugom “peticijskom taktikom” nije uradio ama baš ništa i bio je prinuđen da se tiho vrati u redove eko-blokadera koji su protest izneli “na mišiće.” Po nekim pravilima srpske kapitalističke čaršije, Manojlovićeva karijera bi se tu morala završiti, ali nije. Mogli bismo da pričamo o njegovoj ličnij harizmi, upornosti, no pitanje da li je “lep il uporan” ostavljamo čaršiji. Diskretni šarm Sava Manojlovića proizilazi iz njegove politike i podrške klase koju predstavlja. Analizirajmo zato učinke njegovog pokreta u protestima s kraja 2021. godine.

Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta koje im je ostalo u posedu.

POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA? ILI NJEGOVA NOVA RAZORNA FAZA?

Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider, stare i nove, „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili (nk,pk,vk) radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa vlašću ma šta ona radila. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (fizička bezbednost i sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada. Otuda dolazi sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih dvanaest godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto je interesovanje za proteste 2021/22. on naglo opadalo nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto je narod Zapadne Srbije ostajao usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“, govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“.

KONFORMISTI KAO TAJNI KLIJENTI SNS-a

U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što su blokade 2021.? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Zapitajmo se sada, da li se i sam Savo Manojlović, mladi pravnik i doktor nauka, koji se protiv režima bori kao zaposlen u državnom institutu, uklapa u tu političku grupu? On je deo te klase i zato mu je rezon “pobune uz nezameranje” dobro poznat, tako da je odgovor da, naravno da se uklapa – uz ograde da je reč o istaknutom političkom predstavniku te klase koji je sistemski odobren i zato ima pravo na ispade. Uostalom, šta priliči Savu, Jupiteru pravnih nauka, ne priliči volovima, činovnicima koji vuku kola naučnih institucija. Marinika i Đilas, milioner i profesionalna političarka, ponašaju se kao da imaju monopol na njihove glasove. Manojlović, pak, nastupa kao neko ko je od te klase “potekao”. Sukob je taman toliko neizbežan koliko je i logičan.

TAJNI KLIJENTI KAO LABAVA KARIKA U DOBA KRIZE

Možemo jako moralisati nad ovim društvenim pojavama ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su tajni klijenti i njihovi politički predstavnici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu i YouTube kanalima pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama prethodnih godina i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac. Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. 2021. godine na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi.** Zadatak Marinike, Đilasa i Manojlovića je da uhvate taj polet i pretvore ga u glasove. Time oni kao sistemski akteri nastupaju kao kovači koji imaju zadatak da prekuju i ojačaju tu labavu kariku i uklope je u veliki lanac vladavine svetskog kapitala na ovim prostorima. Mi u Društvenom pokretu Plamen se iskreno nadamo da će taj proces njihovog sukoba rasplamsavati jer smatramo da radnička klasa može i mora izvlačiti koristi iz unutarburžujskih sukoba.




**Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Možemo dodati da smo upravo iz tih razloga, i sa željom da ojačamo stanoviše radničke klase, kao pokret stupili u saradnju sa organizacijom koja to već uveliko radi. U pitanju je “Radnički glas” iz Beograda. Ovi iskusni aktivisti, koji pomažu razvoj borbenih sindikata, prihvatili su da jedan ili, u slučaju akcije, više naših članova deluju kao njihovi spoljni saradnici. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa klasnom društvu bila je, jeste i biće da se iskoriste spontana kretanja unutar vladajuće klase na štetu kapitalizma a u korist radničke klase. DP Plamen ostaje na tom putu do pobede!

LABRUS

OHRIDSKI BILANS: PROPAST NACIONALISTA, ĆUTOLOZI I RADNIČKA KLASA

Brisel i Ohrid su za nama. Počnimo od razbijanja glavne SNS laži u interesu čitave javnosti. Režimski mediji kažu: „Vučić ništa nije potpisao!”. „On mudro manevriše ne bi li ostvario neku dobit za srpski narod na KiM”, drobi SNS čaršija.

Ono što je prihvaćeno je pravno obavezujuće i bez potpisa. Vučić nije i neće potpisati nezavisnost Kosova ali prihvatanjem francusko-nemačkog predloga (Sporazuma) faktički je prihvatio sve tačke kojima Republika Srbija potvrđuje i obavezuje se da će poštovati nezavisnost kosovske strane. Ukoliko nekom to nije jasno, dovoljno je da posluša izjave Gabrijela Eskobara i Žozepa Borelja:

Direktna poruka Zapada

Drugim rečima, Vučić će taj potpis davati na rate kroz primenu Sporazuma. Te rate će biti toliko razvučene, a zatezne kamate toliko male, da prosečan građanin neće ni primetiti šta se tačno dešava u odnosima Beograda i Prištine. Mi to nismo izmislili. To je praksa koja postoji od prethodnog Sporazuma iz 2013. godine.

Međutim, ovoga puta bilo je protesta u barem tri odvojene prilike, Srbija je protestvovala zbog Sporazuma iz 2023. godine. Nijedan protest nije premašio 50.000 učesnika. Prepuni kafići po Beogradu, kojem su puna usta Kosova, dok osrednja kolona ljudi prolazi pored njih – to je slika propasti nacionalističkog pokreta u Srbiji. Nakon svih identitetskih divljanja, prljavih ratova u kojima se ginulo i sticala bogatstva; nakon akcija protiv procesuiranja ratnih zločinaca i velikih demonstracija u kojima su ginuli demonstranti; nakon hapšenja i maltretiranja nacionalističkih aktivista od strane ovog i prošlog režima, došli su do kraja puta. Jedan od njihovih čelnika je 2008. godine promenio odelo i podvrgnuo ih zapadnjačkoj spoljnoj politici bolje od svih prethodnika. Naterao ih je da prećute veleizdaju. Obnova tog pokreta je uvek moguća i biće moguća do proleterske revolucije. Međutim, mi im tu obnovu ne želimo. Mi protiv ove njihove trenutne propasti nemamo ništa i to zbog klasnog i ideološkog karaktera njihovog pokreta. Zato nikako ne možemo da ih žalimo. U DPP-u strogo odvajamo patriote od reakcionarnih malograđana identitaraca i žalimo samo dve stvari. Prvo, što nad patriotima decenijama vladaju identitarci – oni koji bi da broje krvna zrnca i da se unutar kolonizovanog Balkana, umesto protiv stranih kolonizatora, bore do istrebljenja sa sebi susednim narodima. Uprkos toj višedecenijskoj prevlasti identitaraca, patriota još uvek ima u svim klasama i svim političkim opcijama. Druga stvar koja nam naročito smeta kod propasti nacionalista je to što njihov radikalski zlatni dečak nije skršio samo nacionalističku već i svaku drugu politiku u Srbiji.

JE LI VUČIĆ TO BAŠ SVE SAM URADIO?

Gotovo samostalno je razvio i utvrdio najreakcionarnije tendencije „srednje klase” ka nezainteresovanosti za bilo šta izvan njenog neposrednog komfora. Kao što uvek napominjemo u DP Plamenu, ova tzv. „srednja klasa” nije ograničena na stručnjake belih okovratnika, večito iscimane preduzetnike i sitne trgovce, već uključuje i sve one koji ekonomski nisu „srednje klase” ali misle i politički deluju kao oni. Pričamo o delovima radničke klase izmešane sa sitnim sopstvenicima, kako ekonomski tako i idejno. To su oni koji za bilo koju temu koja se ne tiče neposredno njihove lične finansijske stabilnosti, lične bezbednosti i relativnog komfora, aktivno odbijaju da se uključe. Pojedinačno mogu i često žele istrpeti narušavanja jedne od ovih stavki, ali narušavanje više stavki istovremeno ne trpe. Radnici među njima uglavnom nemaju nikakvog izbora pa opet uspevaju da pruže sporadičan otpor. Stručnjaci i sitni preduzetnici među njima imaju mnogo više izbora i mogućnosti, pa opet uglavnom biraju da ne pruže nikakav otpor i šire ideologiju pasivnosti i konformizma. Kao celina nisu tako nezainteresovani kao što se predstavljaju, naročito ako dolaze iz ove druge grupe (prvenstveno stručnjaka). Naprotiv, oni svoju spontanu zainteresovanost aktivno guše dok ne postane nezainteresovanost. Kao što smo više puta napomenuli, ono što svojim delovanjem brane (ili misle da brane) često nije faktička materijalna sigurnost „srednje klase“, koliko njihova a i opšta društvena, ideja o srednjoklasnoj materijalnoj sigurnosti. Oni su više puta dokazali da u razvaljenoj instituciji zvanoj srpski politički život pod neoliberalizmom samo i jedino u stanju da se pobune kada se istovremeno dira u redovnost njihovih ličnih finansija, relativni komfor koje im ove pružaju i naravno u njihovu fizičku bezbednost. Njihova računica oko ohridskog sporazuma je jednostavna. Kosovska problematika ne dobacuje do njihovog komfora i stoga neće biti nikakvih većih političkih potresa. To su dometi sitnoburžujske politike u zemlji kojom vlada međunarodni kapital pod palicom radikalskog zlatnog dečaka – smrt svakog političkog društva ali i buran (mada ne nužno bogat) život neoliberalnih ispod-političkih (subpolitičkih) kolektiva. Dva takva kolektiva smo naveli – propale nacionaliste i fanatične ćutologe tzv. „srednje klase”.

RADNIČKA KLASA: SUBPOLITIČKI KOLEKTIV DANAŠNJICE
I POLITIČKA SILA SUTRAŠNJICE

Kao i svaka vladajuća misao, konformizam ćutologa je misao vladajuće klase. Naročito je tragično što vladajuća kapitalistička klasa, te njoj podređena domaća slugeranjska buržoazija, uspevaju da klase koje sebi podređuju navedu da prihvate njene ideje kao svoje. Međutim, u našem slučaju, dodajmo i da radnička klasa ponajmanje može da istraje u izigravanju ušuškane i ućutkane „srednje klase”. To je zato što je radnička klasa ta bez čije eksploatacije nema ni kapitala a samim tim ni kapitalističkog društva. Iz njene ukupne radne snage nastaje sva nova vrednost i svi profiti koje pokreću kapitalističko društvo. Bez tog kretanja kapitalizam ne postoji. Zato ona po pravilu mora biti izloženija protivrečnostima sistema, njegovim grubostima i ogoljenim odnosima dominacije. Upravo zbog te izloženosti, radnici su po pravilu teži za integraciju u buržoasku ideološku i političku svakodnevicu. U našem kontekstu to znači da, čak i kada je deo njih integrisan u red zakletih ćutologa „srednje klase”, upravo su oni ti koji su najviše skloni da iz problematike lične finansijske stabilnosti skoče na nivo kolektivne finansijske stabilnosti. Ona kao takva još uvek nije revolucionarna, jer buržoasko društvo već ima institucije koje se bave kolektivnom finansijskom stabilnošću radnika. Međutim, zbog ovog njenog strukturnog položaja u kapitalizmu radnička politika je su svojoj suštini vitalnija. Njeni potencijali su beskrajno veći od sitnoburžujske politike koju smo opisali gore. Šta to novo imaju da nam ponude sitnoburžujski političari i njihove ušuškane mase ćutologa? Šta se to politički odvija u našoj zemlji oko Kosova a da to nismo već videli od Briselskog sporazuma 2013. do danas? Ništa.

ŠTA RADNIČKA KLASA MOŽE DA URADI PO PITANJU KOSOVA?

Radnička politika kao politika radničke klase nosi u sebi potencijal da oslobodi ne samo Srbiju od njene potčinjenosti imperijalizmu, nego sve podjarmljene narode Balkana. Njoj je to moguće zato što jedino ona može da oslobodi čovekov rad od kapitalističke eksploatacije i da na tom temelju stvara novo društvo. Radnička politika bi na prostoru ove nekadašnje socijalističke autonomne pokrajine mogla postići nekoliko stvari. Na primer, smirivane krize momentalnom obustavom svih policijskih i parapolicijskih akcija na severu Kosova. Štrajkovi, obustave rada, demonstracije, učešće u internacionalnom antiratnom pokretu, proverene su metode kojima se ovi ciljevi brzo mogu postići. Dalje, obaranjem reakcionarnih rukovodstava, kako u Beogradu tako i u Prištini, radnička klasa bi mogla postići uslove za međusobno izmirenje. Budući da nije reč o samostalnim vlastima, već o upravnicima koje postavlja Zapad a čuva NATO, radnička klasa bi, u pravim okolnostima, mogla postići najveće ciljeve: i proterivanje NATO-a, i povratak Srba i trajni mir sa Albancima. To nisu bajke, jer je socijalistički federalizam u SFRJ već postigao iste takve rezultate neposredno nakon izgona nemačkih i italijanskih imperijalista.

Iako je već dugo na kanapima zbog decenija nemerljivog pritiska svetskog kapitala i domaćih buržuja, radnička klasa je svakako jedan subpolitički kolektiv današnjice i politička sila sutrašnjice. Ranije smo rekli da su stručnjaci, koji su formalno nezavisni od stranke a zapravo ključni za njen opstanak na vlasti zbog održavanja vitalnih institucija, tajni klijenti režima. Međutim, oni su ujedno i najslabija karika SNS-ove vlasti, a sada dodajemo da je najslabija karika svakog kapital odnosa eksploatacija radničke klase. U jednom trenutku, komunisti će udesiti da se najprogresivniji delovi ovih klasa sretnu i samooslobode.

BORBA SE NASTAVLJA!


LABRUS

NEDELJNI KOMENTAR: USPON I PAD SPONTANOG NARODNOG FRONTA

OD SUBOTE DO SUBOTE

U prethodnih devet dana izdešavalo se mnogo toga na političkoj sceni Srbije. Krenimo redom. U subotu 4.12. desetine hiljada građana su uspešno blokirale saobraćajnice širom Srbije na nekoliko sati. U pitanju je bio istinski veličanstven događaj uspostavljanja pobedonosnog spontanog narodnog fronta protiv krupnog kapitala. Jedan deo ljudi bio je motivisan nastupanjem Rio Tinta kao predstavnika međunarodnog krupnog kapitala u Zapadnoj Srbiji. Oni su uglavnom pratili ekološke organizacije poput Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS-a), delove zeleno-leve koalicije i druge nerežimske ekološke organizacije. Drugi deo je, pak, izašao jer je bio revoltiran predlozima Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu. Oni su se uglavnom informisali i na protest dolazili zbog poziva organizacija Kreni-Promeni Sava Manojlovića, Skupštine slobodne Srbije i drugih građanskih udruženja i partija koje su se priključile pozivima za radikalni protest. Budući da je Vučić oba zakona izglasao u Skupštini, a da se situacija sa Rio Tintom u Jadru nije smirivala, sve je bilo spremno za velike narodne demonstracije. U subotu 27.11. narod je izašao na ulice i saobraćajnice, a idućeg vikenda, 4.12. cela Srbija je stala na dva sata zato što je narod tako hteo. Vučić je već u toku istog dana izveo neko tugaljivo (polu)povlačenje, govoreći protiv Zakona o eksproprijaciji da bi kasnije, kao što smo videli, nastavio u potpuno povlačenje.

Zatim, već u nedelju 5.12. započinje politički avanturizam zeleno-levih. Oni su predlozima povlačenja dva sporna zakona dodali još dva zahteva. To su bili zahtev za formalnopravnim brisanjem svakog rudnika na području Jadra i zahtev za smenom REM-a. Ocenili smo ovaj potez kao avanturistički prvenstveno zato što zeleno-levi nisu dovoljno reprezentativni da bi u ime svih proširivali listu zahteva. U situaciji spontanog narodnog fronta niko nije bio dovoljno prepoznatljiv i uticajan da predstavlja heterogene narodne mase u celini. Kako su dani odmicali, većina učesnika i komentatora je uglavnom negativno reagovala na ovaj potez i videla ga kao rušenje narodnog jedinstva. Naša ocena bila je da je takvo lakomisleno postupanje sa zahtevima uopšteno gledano tupljenje oštrice protesta (kao što smo videli sa kancerogenim uvećavanjem broja zahteva kod 1od5 miliona), a pojedinačno gledano, u slučaju pravnih igrarija oko smene REM-a, neuspešna i prevaziđena taktika za borbu protiv Vučića. Takođe, danas dodajemo da je takva avantura jako naivna i neutemeljena u realnim političkim snagama s kojima se, u nerealnom vremenskom roku, žele ostvariti preambiciozni ciljevi. Postoje retki istorijski trenuci kada lokalna politička koalicija (od nekoliko desetina hiljada glasova u Beogradu i Šapcu) može pucati ni manje ni više nego na glavnu polugu vlasti režima kao što je njen medijski aparat (partije od gotovo milion članova i skoro dva miliona glasova u celoj zemlji). Slično je i sa svakim levim ili desnim smetalom koje veruje da sa manje od sto hiljada demonstranata na ulici može direktno da otera Vučića i tako otkine glavu režima. Sadašnji protesti nisu jedan od tih trenutaka i svako ko, zbog „žara u grudima“, na tu činjenicu odmahuje rukom, sanjajući pritom romantičarske snove o spontanom ustanku celog naroda koji samo što nije, je ili pošteni primitivni anarhista ili nepošteni politikant naivac. Zar nije naivno misliti da se sa tako malim snagama može tražiti od kapitalističkog režima da otera kapitalističku firmu sa kojom očigledno ima prljave ugovore svojstvene kapitalističkoj periferiji? Zar nije teranje jedne zloglasne rudarske kompanije iz jednog okruga loše osmišljen cilj kojem se uvek može prigovoriti da se ne bavi drugim kompanijama u drugim okruzima? Ukoliko čak i otpišemo argumente relativne malobrojnosti protestanata i slabosti u osmišljavanju cilja, zar nije strateški očigledno da bi za tako jedan rezultat, i za tu i tamo pominjano, još ambicioznije, teranje svih firmi koje se bave ekološki destruktivnim rudarenjem, morao prvo da padne ovaj režim i svaki sledeći koji bi vodio politiku potpune otvorenosti prema stranom kapitalu? Neka ispadne da grešimo o spremnosti naroda da ustane u još većem broju (tu bismo jako voleli da grešimo), međutim, faktori poput nejasanog cilja, neodređenog vremenskog okvira u kojem se cilj mora postići, kao i mešanje redosleda dve strateške faze su provereni recept za neuspeh.

Ova romantičarska naivnost nije ispala svojstvena jedino zeleno-levima. Mnogi glasovi su se javili od Novog Sada do juga Srbije koji su potvrdili da prihvataju i podržavaju zahtev uklanjanja rudnika iz Jadra odnosno potpunog povlačenja Rio Tinta iz Srbije. Zeleno-levi su, dakle, ispali makar polovično reprezentativni ali ostaje da lebdi pitanje: „Šta su tačno izabrali da predstavljaju od brojnih tendencija u šarenom narodnom frontu?“ Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje vratimo se na trenutak redosledu događaja.

EL PUEBLO, UNIDO…?

U toku nedelje (sreda 8.12.), Vučić je povukao oba zakona ispunjavajući tako osnovne zahteve protesta koji je organizovao i pokrenuo Savo Manojlović, SEOS i Skupština slob. Srbije. Pošto je Vučić do petka (10.12.), poprilično navrat-nanos, povukao i izmenio sporne zakone na traženi način, Manojlovićeva grupacija je, prilično naglo, odustala od daljih protesta i umesto postepene demobilizacije nudila brzo raspuštanje protesta u veliku proslavu na gradskim trgovima. Taj brzi razvoj događaja je zbunio puno ljudi, i sasvim logično, doprineo utisku da se “moglo dobiti više”. Upravo zahvaljujući mobilisanosti naroda i istrajnosti zeleno-levih, protest se ponovo odvija 11.12. Putevi se, i uprkos lošem vremenu, blokiraju. Blokade se, za razliku od sedam dana ranije, odvijaju u nešto manje gradova i u kraćem trajanju. Savo Manojlović i njegova grupacija odustaju od proslave, ne želeći da još više doprinesu demobilizaciji.

Sada možemo odgovoriti na pitanje s kraja prethodnog odeljka. Zeleno-levi i oni koji razmišljaju poput njih, osim istrajnosti i odbijanja da se narod raspusti posle tek malene pobede, što je sasvim legitimno i pohvalno, do danas predstavljaju još jedino pominjani avanturizam. Međutim, od 11.12. to više nije bila samo romantičarska borba lokalnog pokreta i dela naroda protiv vrha republičkog režima već je postala istovremeno i borba romantičarske nacije sa vrhom svetskog kapitala (zahvaljujući čijoj strukturi i uz čiji blagoslov režim jedino i može postojati). Avantura je dobila novu dimenziju i iz naroda porodila nešto što je u njemu istovremeno vredno divljenja i sažaljenja – fanatičnu veru u sopstvenu nepobedivost. Ona, međutim, sada ide nekako ruku pod ruku sa ledenim defetizmom i teorijama zavere. To smo mogli da vidimo u opštem utisku sa blokade 11.12. Mnogi govore da je „balon izbušen“, da bi sve bilo bolje „da Savo nije uradio x ili y“, da je „došlo do izdaje“ i sl. To je jednim delom govor svojstven onima koje hronično izjeda politički očaj, a taman su pomislili da ih je čudo pobune 4.12. trajno izlečilo. Veći deo njih prosto želi da deset godina opšte i (a često i svoje lične) apsolutne političke pasivnosti nadoknadi u tri ili više dana kampanjske političke aktivnosti. Može se, međutim, i mnogo trezvenije reći da je prethodna faza borbe protiv inostranog kapitala i njegovog lokalnog šerifa pri kraju a da nova tek počinje. Međutim, spontani narodni front kojim je ovladao avanturizam postaje samo još spontaniji i kao takav je sve dalji od jedne strategije, jednog plana i jednog cilja. Protivrečnosti kapitalizma su nebrojene i u svačijem životu se javljaju na drugačiji način. Politički avanturizam čini da ti lični, preobraženi oblici protivrečnosti kapitalizma budu dodatno naglašeni što navodi svakog pojedinca da se “na svoj način” pokrene protiv njih. S tim u vezi, prvi konkretan rezultat širenja avanturizma zeleno-levih nije bio ni ustupak u medijskom aparatu režima ni otkidanje glave režima, već sijaset parcijalnih zahteva koji dolaze sa krajnje desnice. Na čuvenom šabačkom mostu u prvom redu prošle subote stajali su borci protiv kovid pasoša i Rokfeler fondacije.

Da li sve naše navedene kritike znače da je sve što je Manojlović uradio pravilno i smisleno? Ne.

MALA POBEDA – VELIKA JADIKOVKA

Prošla nedelja je pred nas postavila dilemu: „Ili prihvatite malu pobedu (i naglo demobilišite/demorališite narod) ili nastavite borbu (i ispadnite avanturisti)“. Oba izbora su loša.

Prvi izbor deluje racionalno, čak i suviše racionalno, jer prekida narod koji je bio u zaletu. Drugi deluje optimistično, ali i suviše optimistično, jer baca prepreke pod noge tog istog naroda koji je u zaletu. Prvi izbor nema budućnost jer se okončao prošlog petka, drugi je ima ali ona, za sad, uopšte ne deluje svetlo. Zbog čega? Ukoliko se opšti trend smanjivanja ljudi na blokadama pokaže kao nezaustavljiv (a tako će sasvim sigurno i biti), a najistaknutiji akteri nastave da zagovaraju puki nastavak blokade i dodavanje zahteva (kao i čelnici zeleno-levih prošle nedelje) onda će se sasvim sigurno ostvariti tri najgore stvari za političku budućnost Srbije: 1) narod će biti postepeno demobilisan (ne naglo, kao u planovima Manojlovićeve grupacije); 2) preostali demonstranti će doživeti fijasko na nekoj idućoj blokadi i 3) narod će u sopstvenim očima ispasti preslab ne samo da bi nastavio borbu već da bi uopšte verovao u sebe kao učesnika u borbi. To gotovo sigurno garantuje najgrublji mogući povratak ljudi u prethodno stanje apsolutne političke pasivnosti i poslovično pljuvanje po sopstvenoj pobedi 4.12.2021. godine. Takav ishod se u izvesnoj meri ne može izbeći ali bi u ovoj formi taj i takav neuredni raspad narodnog fronta odgovarao isključivo Vučiću. Ostaje, međutim, dovoljno prostora da se narod bolje organizuje za novu fazu borbe protiv krupnog kapitala. Postoje i drugačiji vidovi borbe kojima bi se avanturistički ćorsokak mogao izbeći. Ostaje na ekolozima i levičarima, koji su narod u avanturu i poveli, da osmisle bolje rešenje za nastavljanje ili završavanje protesta.

Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta što im je ostalo u posedu.

POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA?

Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider ostataka tzv. „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada, otuda sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih deset godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto interesovanje za proteste ovako naglo opada nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto narod Zapadne Srbije ponovo ostaje usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor za kojima se intenzivno traga po Istočnoj Srbiji, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“ govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“. U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što je prethodna blokada? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Možemo jako moralisati nad ovim stavovima ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su oni i njihovi istomišljenici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac.

Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi. Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa ovoj klasi i njenim reproduktivnim praksama bila je, jeste i biće da se iskoriste njihova spontana kretanja na štetu kapitalizma a u korist radničke klase.

LABRUS