Pristrasni udarac na lance tzv. represije, a u ime “jednog od dva totalitarizma” based socijalistička propaganda 🙂
Staro oružje svake rasprave je da suparnika označite kao ostrašćenog ili, kako se to kaže danas, biased. Sećam se da sam, bilo je to 90-ih, u nekom razgovoru sa šarolikim društvom, nazvao Miloševića tiraninom. Na to mi je jedna gospođa rekla da sam ostrašćen. Pola moje zemlje spaljeno u njegovo ime, uradio je šta je uradio a ja – ostrašćen? Šta je onda umereno? Sloba je imao udela u raspadu zemlje, ali ne presudnog, a još je i doveo Deda Avrama da pobedi inflaciju?! Ono što hoću reći je da se protiv ovog užasa ne može boriti drugačije nego „ostrašćeno“ i da se nismo rodili kao apolitične, objektivne sudije koje mogu uvek rezonerski da razmišljaju a ne sude o politici sa određenih pozicija. Koja je to, na kraju krajeva, objektivnost? Mogu li ja, kao neko ko veruje u promenu društvenog sistema, da nađem neko srednje rešenje? Ne mogu jer sam za socijalizam a ne za kapitalizam. Vernik nije malo vernik baš kao što ateista nije lik Vudi Alenovog filma koji kaže: „Za vas sam ateista a za Boga lojalna opozicija“.
Ko nas danas uči objektivnosti? Novinari koji su u službi ove ili one korporacije? Političari iz kupljenih partija? Crkveni oci koji vode korporaciju poznatu kao SPC? Javni radnici? Hm, zanimljivo pitanje. Neki od njih imaju strateškog prostora da, neopterećeni spoljnim uticajima, kao predstavnice i predstavnici inteligencije (doduše, nisu izabrani na to mesto) zauzmu kudikamo nezavistan stav i kritikuju i vlast i opoziciju. Ali, i tu postoji granica. Dok to ne rade sa antisistemskih pozicija – dobro je. Dakle, ako želite da vas i dalje zovu u emisije poželjno je da ne spominjete socijalizam i obaranje kapitalizma. Možete to reći jednom u nekoj emisiji ali vas sledeći put neće zvati. Da se ne lažemo, tako je i drugde. Kanališu nas u medijsku rečicu koja ima visoke brane na obali. Liči li to na demokratiju?
Grupa partizana koja manifestuje toksični maskulinizam tako što oslobađa Beograd, 20.10.1944
Zamislimo da neko ko je protiv kapitalizma dobije šansu da otvoreno, direktno govori o tome u nekoj emisiji. Znate li šta bi bilo? Voditeljka ili voditelj se alarmira, poziva se na demokratiju (čija pravila određuje krupan kapital koji drži televiziju) Ustav (koji krše oni koji ga donose) zakone (isto) i spominje pakao socijalizma u kojem je bilo više struja, frakcija, klika, sa često potpuno oprečnim ciljevima nego što danas ima partija koje melju jedno te isto. Ako je sagovornica socijalistkinja ond će joj se govoriti da je biased, ostrašćena, da njen feminizam nije onaj pravi jer je „klasno ograničena“. Ukoliko je sagovornik socijalista i pritom deluje kao neko ko zaista veruje u svoju ideju reći će mu se da je previše borben, da nema prava da, kao beli (još ako je sredovečni..) muškarac govori o problemima Trećeg sveta, da iz njega izbija toksični maskulinizam…. Naša “demokratska” diskusija je ona u kojoj se očekuje ravan, nezainteresovan, pozerski nivo diskusije koja treba da ubije publiku koliko bilo koja epizoda „Utiska nedelje“. Treba nam lamentrati o „pravim vrednostima“, „građanskim slobodama“, „još jednoj peticiji i šetalici“ i „miroljubivoj politici“ i sve će doći na svoje. A šta ti isti ljudi rade? Na medijima i drugde? Priznaju neminovnost još četiri godine vladavine spodobe koja je tražila sto bošnjačkih za jedan srpski život. Kako? Tako što igraju po njegovim pravilima, gušeći svaki pravednički (samim tim i biased) otpor nepomeniku i to upravo u svojim redovima. Ali, to je politika koja sprečava građanski rat i samim tim, je li, nepristrasna i rezonerska. Kad sm kod toga-ko je umro i proglasio ih za patrijarhe nepristrasnosti?
Svodeći politiku na borbu oko mrva sa nepomenikovog stola a sve zarad Beograda ( o čemu sam već pisao mnogo puta) oni uvek padnu na istu fintu: izaći na izbore ili bojkotovati. Oni su, dakle, objektivni kad pokušavaju stalno iznova istu priču nadajući se drugom rezultatu. Nisu ostrašćeni ili nasilni kao što je recimo “nasilan” poziv na generalni štrajk iako je to najlogičnije moguće rešenje, ukoliko želimo da imamo išta od naše zemlje za četiri godine. Nije da sam kao socijalista previše zaintresovan za igre prestola buržujskih partija ali znam da je preduslov za pad kapitalizma obaranje ove tiranije (pristrasan sam, šta ćete) a u ovakvoj političkoj areni je to ravno rvanju u blatu sa razjarenim nosorogom. Treba izaći iz kala, promeniti strategiju. Ali, buržujske partije, izašle ili bojkotovale, to ne umeju. Zbog toga ću, pristrasno kao i uvek, ali bazirano na činjenicama, nastaviti da se borim za ideju u koju verujem.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
Za kraj mala anegdota s naravoučenijem: Za vreme Drugog svetskog rata je u ruke Japanaca palo moćno britansko uporište Singapur. Britanci su očekivali napad s mora pa su ogromne topove ukopali na obali.a neprijatelj je napao s leđa, iz pravca malajske džungle. Kad su premijera Vinstona Čerčila novinari pitali kako je došlo do toga on je lakonski odgovorio: Topovi su bili okrenuti u pogrešnom pravcu. No, kao što istorija kaže, Britanci su naučili nešto iz svoje greške i, uz SSSR i SAD, pobedonosno završili Drugi svetski rat. E, naša opozicija nam već 12 godina govori da su topovi okrenuti u pogrešnom pravcu i ne uči iz svojih grešaka. Pametnome dosta.
Blog Društvenog pokreta Plamen 