Okupaš se, obriješ, peglano odelo, sav zonfa. Odeš na razgovor za poso. I tamo te čeka neki pizzopeavc u odelu za koja moraš da rmbaš pola godine i krene da te ispituje ko da si u stanici murije u Keve Džebrosime. Ša očekuješ od posla? Ša te ispunjava u poslu? Da li želiš da dođeš do …samorealizacije?! El osećaš boljitak? Esi spreman za selfimpruvment? Kakav profesionalni benefit si ostvario na prethodnm radnom mestu? Šo nisi radio pola godine? Kako si otišo sa prethodnog posla? Kako to misliš dao otkaz? Smučilo ti se pa si samo? Ko bre, danas daje otkaz?! Ša ti se smučilo tamo? Si išo na kurseve? Šo nisi? De kupuješ odeću i koji ti je broj cipela? Ko ti je otac a ko majka ko žena a ko devojka i zašto? Ko je Kajzer Soze? Aaaaaaa! I onda te pitaju moje omiljeno: De vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?! Batice, esi li realan?! Kako misliš da ima pravo da me pitaš tako nešto i to ovde? JBT, od svih zemalja ova! Ti mene pitaš de se vidim! El vidiš ti sebe?!
Alo, ne znam de ću da budem sutra, ša ću da jedem i de ću da spavam. A ti me pitaš za deset godina. Da skontaš el imam drajv esam li ambiciozan i da li imam misiju i viziju. Misiju i viziju? Ša ti misliš da sam ja? Gandalf?! I sad mi ti, dok pričam s tobom, upisuješ neku karakteristiku. Imaš neke tabele, bodovanja, minuse, plusove, napomene, ovo, ono, pa ono sitnim slovima ko enciklopedija Britanika. Ej bre, ti mene pitaš. Pa zbog tvoje firme i zbog takih pajvana ko što si ti ja, između ostalog, akčueli i ne znam de ću da budem sutra. Niste jedini, dug je to spisak. Mogu o režimu, o onom Šabanu što nikad ne spava, al nemoj mi te fore. Ej, znam te. Mnogo si radio pa si uspeo. Teškoe? Nikad ništa nisi radio u životu, tatica te bacio u ejčar, voziš skupa kolica, dođeš na posao kad ti se oće a i onda samo da bi izmajmuniso likove ko što sam ja. I sad si ti uspeo u životu, i krljaš se američkim frazama a engleski ti je ko da te Čita a ne Tarzan pravio. Ti mene da pitaš, koji živim u potpunom rasulu, za moje planove, za realizaciju. Evo ti odgovor: Došo sam jer znam to da radim i trebaju mi pare.Tolko sam očajan da ću prifatiti svaki poso. El ti jasno? Nemoj da me teraš da ti sad sve po spisku jer mi čačkaš po ličnom životu. Kake to veze ima s poslom? Si psiholog pa proveravaš dal sam lud? Nisi? Mrš!
A pitanja su tu da bi svi mi lagali. To e razlog. Kapirate? Treba da ko onoj nadobudnoj glupači da kažem pizzopevcu da oću da radim džabe da bi steko iskustvo da imam misiju i viziju da služim firmi da sam spreman da cinkarim kolege i da radim prekovremeno jer sam krpa od čoveka i možete mi ša oćete. A onda kad nađem poso ja treba da verujem u to njesra koje sam reko na intervjuu i da se ne smejem kad mi neko spomene politiku kuće. Jer će žena da mi popizdi ako dobijem otkaz a deca će da plaču a komšije će da zovu policiju a policija će me u Zabelu a tamo će da me nategnu i ubiju. Tako. E pa neće moći rođače! Razgovaraš s čovekom a ne s idiotom. Ja znam tvoje glupe prevare. I samo da znaš: nemaš pojma ni ti ša će da bude za deset godina. I znaš da je to pitanje glupo ko i sva ostala i da je fora u tome da sutra sve tvoje može da pukne i da te šutnu na ulicu. I ša ćeš onda? Da vičeš “Živeo socijalizam?” Al da ne bude da idem okolo ko Žižek, da i lepo odgovorim i na to pitanje. Evo gde ja sebe vidim za deset godina – u zemlji u kojoj te za deset godina niko neće pitati de vidiš sebe za deset godina!
Na slici: Bivša odbojkašica Ana Radojičić 32 god. i 185cm visoka, ćerka Zorana Radojičića, vlasnika OK “Vizura” koja je napala i pretukla nastavnicu biologije u OŠ “Jovan Dučić” na Novom Beogradu.
Se sećate Bude Filadelfije, budže iz filma Nije nego? Bata Stojković je maestralno odigrao likusa koji hoće da potkupi nastavnicu parfemom da mu klinac dobije bolju ocenu. Povezao ženu službenim autom, objasnio problem, pokušao, ova ga otkačila i to je to. Nije je startovao, napastvovao, tukao, pretio. Ništa. Samo oćešnećešnemoraš. Kad sam bio maleni balavko nagledao sam se takvih Filadelfija onoliko. Neki bi kupili, neki ne, jbg. To su bile Bude iz SFRJ. A onda Bude iz SRJ – malo siroviji, ima i neki kontroverzni bizmismen al su u odnosu na ove danas kulturiška.
Sad više neće ni da pregovara ni da da mito. Diplomu je kupio, il dobio ko privezak uz kola, partija, gajba, dvorac, novac, šta oćeš. Na Maldive ide samo sirotinja. Taj rad. Dete ima da bude ko mama il tata. Da ima sve petice i da ga ljube posred guzice. A prostački vam, a? A ono el ti znaš ko sam ja je normalno i fino? Da nastavnicom koja radi za siću brišeš pod? Da je pakuju u kragnu il gipsano korito? Supiš. Ma da, to je samo izolovan slučaj koji smrdi na gomili izolovanih slučajeva. Slušam neke matorce u parku, pričaju dok im unučad jure okolo. Jaoo, ste videli, nastavnici oće da budu ko beli medvedi. Aha, da mogu da prebiju dete pa da ne odgovaraju.Još će da ih naroužaju kako su krenuli. Joj, jadna naša deca.
Jadna vaša deca? I jesu jadna pored takvih ispranih mozgova. Alo, ko koga bije? Oćeš da te podsetim? Ste čuli za činjenice? Matorani, kromanjonka koja je tukla učiteljicu je aktivistkinja SNS sa Vračara! Ne bi me čudilo da ste glasali za njih. Za one koji su napravili klimu koja je napravila Ribnikar. I Mladenovac. I nož koji štekuje osnovka kao Barbiku. I onog klinca što je svom nastavniku majku majčinu kad je izašao iz škole. Misliš da je to sve? Šta misliš za koliko pretnji i prebijanja nisi ni čuo? A sve ti po pravilu dolazi iz razmaženih bogatih kuća. Buda Filadelfija SNS-a i drugih buržuja. El slučajno? Utripuješ da kad nema zakona i kad je sud zajebancija i postupak može da zastari da možeš da radiš šta oćeš? El stvarno misliš da si dovoljno bogat da možeš da se izvučeš s ubistvom? Ako imaš mafiju na vlasti onda da.
E ne može. I da gospodžo ima da zaštitimo profe ko bele medvede. I ne može ni mafija ni Buda Filadelfija. Ti bolesni nenormalni nadrndani nakoksirani psihopatski krkani ne smeju da pobede i neće jer još ne znaju ali ima uskoro da nauče ko smo mi, oni koji rade za kikiriki.
U masi dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji, u Evropskom parlamentu i drugde, nekako je u senku pao napad Marinike Tepić (Stranka slobode i pravde) na ekološkog aktivistu Sava Manojlovića. Braneći svog “Dragana”, gospođa Tepić se, naizgled zanela pa oplela po Manojloviću i njegovom pokretu “Kreni – Promeni”.
Mladi pravnik Manojlović je kontroverzna figura građanske politike. Marinika Tepić ga je nazvala “osobom koja se tajno dogovarala sa Vučićem da svira kraj protestima protiv Rio Tinta onda kada smo svi iza njih stali i omasovili ih do maksimuma i upozoravali da Vučić laže i da je samo privremeno zaustavio projekte iskopavanja litijuma.” Mi ne sumnjamo da Tepićevu i SSP Manojlović muči na jedan vrlo praktičan način. Ako se uzdržimo od analize njenih motiva, da izvedu ovaj napad, možemo reći da se Manojlović i njegov pokret Kreni-Promeni obraćaju istom glasačkom telu kao i SSP. To se jasno pokazalo već na protestima protiv Zakona o ekspropcijaciji, Zakona o referendumu i Rio Tinta 2021. godine. Đilas je izvikan na Gazeli a Savo Manojlović uzdignut u neformalnog lidera tih protesta. Rasplet događaja pamtimo vrlo dobro. Manojlović je “povukao nogu” i zagovarao naglu demobilizaciju protesta nakon Vučićevog povlačenja dva sporna zakona. Većina je smatrala ovaj za izdaju ekoloških ciljeva protesta i kako je vreme pokazalo, imala je pravo. Manojlović svojom drugom “peticijskom taktikom” nije uradio ama baš ništa i bio je prinuđen da se tiho vrati u redove eko-blokadera koji su protest izneli “na mišiće.” Po nekim pravilima srpske kapitalističke čaršije, Manojlovićeva karijera bi se tu morala završiti, ali nije. Mogli bismo da pričamo o njegovoj ličnij harizmi, upornosti, no pitanje da li je “lep il uporan” ostavljamo čaršiji. Diskretni šarm Sava Manojlovića proizilazi iz njegove politike i podrške klase koju predstavlja. Analizirajmo zato učinke njegovog pokreta u protestima s kraja 2021. godine.
Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta koje im je ostalo u posedu.
POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA? ILI NJEGOVA NOVA RAZORNA FAZA?
Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider, stare i nove, „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili (nk,pk,vk) radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa vlašću ma šta ona radila. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (fizička bezbednost i sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada. Otuda dolazi sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih dvanaest godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto je interesovanje za proteste 2021/22. on naglo opadalo nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto je narod Zapadne Srbije ostajao usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“, govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“.
KONFORMISTI KAO TAJNI KLIJENTI SNS-a
U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što su blokade 2021.? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Zapitajmo se sada, da li se i sam Savo Manojlović, mladi pravnik i doktor nauka, koji se protiv režima bori kao zaposlen u državnom institutu, uklapa u tu političku grupu? On je deo te klase i zato mu je rezon “pobune uz nezameranje” dobro poznat, tako da je odgovor da, naravno da se uklapa – uz ograde da je reč o istaknutom političkom predstavniku te klase koji je sistemski odobren i zato ima pravo na ispade. Uostalom, šta priliči Savu, Jupiteru pravnih nauka, ne priliči volovima, činovnicima koji vuku kola naučnih institucija. Marinika i Đilas, milioner i profesionalna političarka, ponašaju se kao da imaju monopol na njihove glasove. Manojlović, pak, nastupa kao neko ko je od te klase “potekao”. Sukob je taman toliko neizbežan koliko je i logičan.
TAJNI KLIJENTI KAO LABAVA KARIKA U DOBA KRIZE
Možemo jako moralisati nad ovim društvenim pojavama ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su tajni klijenti i njihovi politički predstavnici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu i YouTube kanalima pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama prethodnih godina i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac. Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. 2021. godine na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi.** Zadatak Marinike, Đilasa i Manojlovića je da uhvate taj polet i pretvore ga u glasove. Time oni kao sistemski akteri nastupaju kao kovači koji imaju zadatak da prekuju i ojačaju tu labavu kariku i uklope je u veliki lanac vladavine svetskog kapitala na ovim prostorima. Mi u Društvenom pokretu Plamen se iskreno nadamo da će taj proces njihovog sukoba rasplamsavati jer smatramo da radnička klasa može i mora izvlačiti koristi iz unutarburžujskih sukoba.
**Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Možemo dodati da smo upravo iz tih razloga, i sa željom da ojačamo stanoviše radničke klase, kao pokret stupili u saradnju sa organizacijom koja to već uveliko radi. U pitanju je “Radnički glas” iz Beograda. Ovi iskusni aktivisti, koji pomažu razvoj borbenih sindikata, prihvatili su da jedan ili, u slučaju akcije, više naših članova deluju kao njihovi spoljni saradnici. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa klasnom društvu bila je, jeste i biće da se iskoriste spontana kretanja unutar vladajuće klase na štetu kapitalizma a u korist radničke klase. DP Plamen ostaje na tom putu do pobede!
(pred vama je prva verzija teksta Vučić i medijski mrak 2.0 iz oktobra 2020. koji prenosimo u celosti)
I
Ima jedna stvar koja razbesni svakog pobunjenog pojedinca – ne ono dežurno gunđalo nego neskriveno pobunjenog čoveka. Njega izluđuje skoro apsolutna politička servilnost preko 50% ljudi na svaku moguću nepravdu koja im se čini od strane vlasti i vlasnika kapitala. Nažalost kad se bes istutnji nema baš puno prostora za analizu socijalnog fenomena sa kojim se silom prilika svi kolektivno susrećemo (a jedan veliki deo i vrlo aktivno učestvuje u njemu).
Stvar se može približiti ideološkom analizom. Naime, kod gunđala naročito kada ih drma njihova buntovština nalazimo tri ideologije koje se konstantno, neumorno, fašistički, ponavljaju. Prva i najočiglednija je moralizam – Vučić/SNS predstavlja lošu vlast zato što su u pitanju loši ljudi – složeno političko i socijalno pitanje se brutalno redukuje i svodi na pitanje morala i kućnog vaspitanja. Ovakav pristup je široko rasprostranjen ali njegovi zagovornici uglavnom ćute kada se suoče sa činjenicom da i unutar SNS-a odavno ima dosta stručnih i, moralnih, dobrih ljudi. Odgovor uglavnom izostaje, prećutkuje se kako bi gunđalo nastavilo da predstavlja svoj traljavi moralizam kao vrhunsku socijalnu teoriju.
Druga ideologija je ona koja se manje eksplicitno pokazuje, ali je njen pojavni oblik onaj koji razbesni svakog pobunjenog pojedinca. “Ćuti može i gore”, je njen zlatni moto kojim se izvodi simboličko “hapšenje” svake pobunjene misli a kamoli dela. Logično, psihološko raspoloženje njenih zagovornika je patništvo i udobnjaštvo dovedeno do krajnjeg oblika – „nikada se ni za šta neću buniti nikome ko je ’iznad’ mene“. Mi ovu ideologiju zovemo totalni politički konformizam ili udobnjaštvo (ovu vrstu krajnjeg konformizma-komformizma prepoznajemo svakodnevno kao individualnu psihološku udobnost u izobilju ali i udobnost u oskudici pa čak i u bedi – i težnju da je se brže bolje povrati jednom kad je narušena). Ukoliko i prihvatimo da je u kapitalističkom društvu sitnosopstvenički individualni interes dominantan, nalazimo se u čudu kako je moguće da se toliko individua, koje su tako očigledno zakinute, prvenstveno ekonomski pa potom i na svaki drugi način, više ni ne trudi da brani čak ni taj svoj sitnosopstvenički interes. Štaviše, sa globalnom pandemijom stvar je postala samoubilačka – lekari bez zaštitne opreme bili su, i sudeći po jedva 3 000 potpisa protesta protiv Kriznog štaba, i danas su spremni da daju svoj goli život zarad očuvanja ovog svetog načela. Njihovi i naši gospodari to, naravno, koriste protiv njih bez ikakve milosti.
II
Ukoliko pokušamo da stvar postavimo klasno možemo reći da pripadnik radničke klase koji radi u privatnom sektoru pod nesigurnim ugovorom nikada i nije bio viđen za sitnosopstvenički individualizam već samo za golo preživljavanje i tu nema šta da se doda – radnička klasa na realnoj ivici golog siromaštva ćuti i trpi, pristajući manje ili više na sam ideološki izraz moralizma i totalnog političkog konformizma. Kada se pogledaju radnici u javnom sektoru pojedini kolektivi su jako ohrabrujući. Tu je primer borbenih poštara ili onog malog kolektiva PSSS-a u Požarevcu koji štrajkuje ovih dana, ali oni nisu, kao što bi mi antikapitalisti voleli, deo masovnog radničkog pokreta. Slično je bilo pre desetak godina i sa seoskim protestima protiv monopolista, koji takođe nisu iznedrili neki seljački pokret protiv krupnog kapitala. Za oba ova pokreta i te kako postoji potreba. Neko će reći, pa njih kidaju državnom politikom ALI primećujemo, upravo iz ideološke problematike o kojoj pišemo, da se i njihovi zameci sami kidaju ideologijom.
Šta je sa onima koji te ideologije proizvode? Sa profesorima, učiteljima, novinarima, činovnicima, advokatima, lekarima? Sa brojnim ali bezuticajnim i osiromašenim ostacima srednje klase? To su neretko ljudi deficitarnih zanimanja sa bezbednim ugovorima, ili tržišno isplativim malim/mikro preduzećima. Za razliku od radničke klase koja radi za minimalnu ili prosečnu platu, ova klasa radnog naroda radi za iznadprosečnu platu čija visina se opravdava dvojako – sa jedne strane, su u pitanju deficitarna zanimanja za kojima je velika potreba – sa druge strane, reč je ideološkom ubeđenju srednje klase da, postojali za to tržišni uslovi ili ne, njoj je društvo dužno višak preko plate za sve godine provedene u obrazovanju i izvan tržišta rada (situacija je malo različita sa onim delovima srednje klase koji nastupaju kao mikro/sitni privrednici na tržištu – preskočićemo je za sada). U meri u kojoj se ova dva poklope unutar radnog naroda u toj meri se srednja klasa uspešno reprodukuje; U meri u kojoj se ne poklope, njena reprodukcija je neuspešna i dobijate deficitarna zanimanja koja su namerno potplaćena (kao što je slučaj sa zdravstvom u Srbiji) ili ljude tržišno neisplativih zanimanja koji tu i tamo gunđaju na partijaše i nepotiste kako su “nestručni” i kako im xy višak “ne pripada”.
Ova klasa se NIKADA NE BUNI (čast i čest retkim izuzecima). Ona je u političkom i ideološkom smislu bila instrumentalna u dovođenju kapitalizma i neoliberalne demokratije u Srbiju verujući da će u takvom sistemu osigurati postojeću imovinu i/ili napredovati ka većoj materijalnoj sigurnosti i bogatstvu. Uvođenje kapitalizma u Srbiju proizvelo je tri stvari u tri decenije – ratove 90ih – privatizacije i korupciju 2000ih – autokratiju i raseljavanje 2010ih. Kroz sve ove procese dobar deo srednje klase je razbucan u radničku klasu, a potom, kao i sama radnička klasa, u gastarbajtere ili u golo siromaštvo ili na groblja. Ono što je preteklo od te klase koja se kockala sa istorijom (kockala i izgubila!) priklonilo se vladajućim politikama ili odlučilo “da digne ruke” od političkog življenja, želeći da prećuti svoju istorijsku grešku, i otrpi ovu novu stvarnost u čijem stvaranju je, sebi danas kaže, “iz nehata” učestvovala. Mi kažemo da nije iz nehata nego upravo iz sitnog sopstveništva i oportunizma i još kažemo TO NIJE PO SEBI LOŠA IDEOLOGIJA dok smo u kapitalizmu. Ono što jeste loše, ekstremno loše, je što njihovo “dizanje ruku”, njihova večita tišina ma kako bila predstavljena samopotcenjivački kao neka besplatna stvar (ne tražimo mi više ništa za sebe, uplašeni smo, uuumorni smo, oh oh apatični, čekamo mesiju!), ona ipak nešto košta. Nešto baš sramotno malo. Pripadnici srednje klase su, naime, prodali svoju političku ćutnju (večitu i bezuslovnu!!!) po ceni jedne redovne mesečne plate (30-40-90ak hiljada rsd)! To vam je reda veličine 3600 evra – 11000 evra godišnje za ćutnju, pasivnost i po potrebi servilnost DO GROBA. A zašto je ta redovna plata vredna njihovih sadašnjih života, njihovih budućih života (jer neće ko imati da puni PIO fond ako režim raseli sve mlade radne ljude) i života njihove dece i unučića?
Zato što, ma koliko bilo teško progutati svo iživljavanje vladujuće klase, mnogo je teža i strašnija misao prestajanja bivanjem pripadnikom srednje klase, prestajanje onog stanja “snađenosti” zbog kojeg su se “snalazili”, pomisao da se može prestati biti čovek sa određenim zvanjem, sa određenim mestom u društvu a postati proleter ili goli siromah; ne ubirati više višak preko plate, nego ponovo od nečega krpiti osnovnu platu – to, TA POMISAO, a ne sam taj događaj ako do njega dođe(!), zamisliti sebe iz ove klase danas kao nekoga niže klase sutra, to je NEMOGUĆE! Onoliko više i tvrđe “nemoguće” što se klasna borba više zaoštrava i proizvodi više proletera i siromaha. A da bi se ta pomisao odagnala mora se sve istrpeti: epidemija morbila, politička ubistva, dilovanje i proizvođenje droge, nestručno vođene pandemije (glava u torbi ili smrt nekog bližnjeg), mere štednje, kasniji odlazak u penziju, 30 milijardi evra spoljnog duga, zagađen vazduh, metan u vodovodnim cevima, raseljenje sopstvene dece, čak i ugrožavanje izvesnosti te penzije za koju se tobože to sve i trpi.
III
Dakle, treća, i dominantna ideologija je zapravo ona koja se ne izgovara naročito često, nema svoj “zlatni moto” kao totalni politički konformizam, ali suštinski uvezuje prethodne dve i zarobljava svu političku praksu radnog naroda. Mi je zovemo klasistički identitarizam. Zovemo ga “identitarizam” jer je prvo u pitanju negiranje postojanja procesa novih klasnih preraspodela i osiromašenja do kojeg je došlo uvođenjem kapitalizma. Subjektima ove ideologije prosto nije bitno kako se osiromašenje odvija u čitavom društvu dok god se ne dešava njima, dok god ne naruši njihov identitet kao pripadnika određene klase – otuda sledi i mitologizovanje opšteg osiromašenja u oblik „nesnađenost-snalaženje-snađenost“. Zovemo ga “klasistički” jer je neraskidivo vezan sa osudom onih koje je, uglavnom anonimni strukturni proces siromašenja, oborio sa prethodne društvene pozicije (označava se kolokvijalnim pojmom “sirotinja”, kojim se prikrivaju suštinske klasne razlike između radničke klase i golog siromaštva).
Ono što je zanimljivo je da je zatičemo i kod srednje klase i kod radnika kojima je jednako nepojmljivo da sebe danas, sa ma kako slabo plaćenim poslom, zamisle kao “nesnađenu” “sirotinju” (i opet isti stepen negiranja klasne borbe i osuda osiromašenih).
Malo je teško stati pa skapirati da u zemlji sa pola miliona ljudi sa manje od 100 evra mesečno i još 1,8 miliona ljudi koji su u riziku da u takvo siromaštvo zapadnu, sa platama među najnižim u Evropi, niko sebe ne može i ne sme da zamisli kao „nesnađenu“ „sirotinju“ – iako to poodavno, u evropskim okvirima, i jeste. A još da se protiv tog opšteg osiromašenja – realnog, ne imaginarnog – pobuni? Ma nema ni pojma niti o tome sme biti govora.
I zaista, koju drugu dominantnu ideologiju može imati jedan radni narod koji je kupan i sam se kupao u antikomunizmu, antisocijalizmu i antimarksizmu decenijama? Koju ideologiju pa može imati u uslovima neoliberalizma i uništenja socijalne države? Koju drugu do ovu klasističku maniju “snalaženja”?
Kada sada pogledamo zlatno geslo njihove, utvrdili smo, sekundarne ideologije “ćuti, može i gore”. To “gore”, zbog kojeg nam ideologija “snađenih” nalaže imperitvom da “ćutimo”, jeste POMISAO na siromaštvo koje ne sme da postoji! U svom nepreobraženom obliku ono bi trebalo da zvuči “ukoliko si ušao u krug eksploatisanih napusti i svaku misao na pobunu jer može i doći pomisao NESNAĐENOG (SIROMAŠTVA)”.
Recimo prosto, oni su jadni mnogo bukvalno shvatili kapitalizam jer nije sve što preti otkazom nužno otkaz; nije svaki otkaz odmah pad u golo siromaštvo (iako dosta njih to može biti). Na kraju krajeva, ako udobnjaci nešto mogu da nauče od onih 1,8 miliona radnika koje se bore da ne upadnu u siromaštvo, jeste da ima života i posle otkaza.
Međutim, dok se ova “vradžbina”, ideologija koja jednako povređuje društvo koliko i sopstvene subjekte, ne razbije sve što preostaje je robovanje POMISLI, tj. njenom “potiskivanju” (da nekorektno upotrebimo psihoanalitički koncept). Za njih lično, za njihove porodice siromaštvo NE SME POSTOJATI. “A ostali koji čine to “društvo” a ne misle kao oni?”, pitate se. Ukratko, ako imaju para više nego naši verni snađeni subjekti, to su neki nakrivo nasađeni ljudi, pohlepni (nemoral); a ako imaju manje para od njih ili čak nemaju uopšte stabilne prihode, a bune se!? Pa to su neke “bundžije”, to su pogubljeni, lenji i slabi ljudi i mogu da idu dođavola (psihološka-moralna odlika, “lenjost”, se ovde uzima kao slabost koja je za majoritaristički napad i osudu; ona takođe predstavlja nemoral)! “Jer i nama je teško ali smo po moralu bolji i psihološki jači ljudi pa uspevamo” (utoliko slobodno tržište deluje kao neka božanska ruka a kapitalističko društvo neko moralno čistilište – mesto gde se dele jaki od slabih, vrli od poročnih, neozbiljne bundžije od ozbiljnih radnih ljudi). “Oni neka budu ta “sirotinja”, i zasluženo!, mi i ovi bogatiji od nas ne samo da to nećemo biti, za nas to njihoovo siromaštvo neće ni p o s t o j a t i !”
Preko klasističkog identitarizma, bio on u njegovoj matičnoj (preostaloj) srednjoj klasi ili među radnicima, seljacima ili lumpenproleterima i goloj sirotinji, kombinuju se sve ostale ideologije poput moralizma (pokazali smo jedan primer sa tzv. “lenjošću” i klasističkom mržnjom “snađenih” za nju kao gubu nižih klasa), te totalnog političkog konformizma koja se jedino i može uspostaviti jednom kada se uđe u odnos eksploatisanosti. Dakle, tek jednom kada se uđe u radni odnos, kada se uspostavi klasistički identitet (radnički ili srednjoklasni) tek tada se može učestvovati u ideologiji kojom se klasna pozicija u proizvodnim odnosima (ma kako niska bila) fiksira i negira klasna borba kao mogućnost klasnog pomeranja u bilo kojem pravcu.
Zaista, osim usamljenih revolucionarnih proletera i komunista, sve klase u Srbiji u isti glas viču parolu:
“NIKAD VIŠE SIROMAŠAN!”, kao što je to davno rekao Branko Kljajić zvani Foks.
IV
Zadatak za sve antikapitaliste je jasan kao dan – u glavama ovih naših “snađenih” “moralnih” “udobnjaka” (bili oni radničke, preostale stare ili nove “srednje klase”) moramo SVIM SREDSTVIMA razdvojiti imaginarno siromaštvo od realnih mogućnosti da se u njega upadne (bilo osvetom političkog režima bilo otkazom od kapitaliste zbog sindikalnog rada). U toj razlici kriju se sve one prilike kada su režimu i kapitalistima gaće spuštene do poda a nema ko da ih opali! Treba ih političkim i ideološkim radom dovesti do zaključka koji je svakom antikapitalisti odavno pred očima – ako za nas važi ono Maovo “ispravno je pobuniti se” za njih važi prilagođeno “isplativo je pobuniti se”. ISPLATI SE političkom sistemu, koji zbog raseljavanja ima sve više deficitarnih zanimanja, ORGANIZOVANO ISPOSTAVLJATI ZAHTEVE ZA VEĆIM PLATAMA, jer ne drže u rukavu baš sve moguće struke, ni u javnom a naročito ne u privatnom sektoru. Da “ćuti može i gore” pređe u “pusti glas, može i bolje”.
Drugo, kada do otkaza i dođe,i ne nužno zbog političkih razloga, antikapitalisti moraju POKAZATI OVIM UDOBNJACIMA DA TO NIJE SMAK SVETA. Može se pokleknuti, jer ima ko će ih pridržati, jer su tu već dve ili više združene akcije solidarnih ljudi koji donose hranu i brane pravo na jedini dom!
Lakog rešenja, nažalost, nema jer je u pitanju ideološko i političko začepljenje ali naše je uverenje da niko pojedinačno nije kontrarevolucionar po svojoj suštini već isključivo po praksama. Kada ovaj udobnjački narod bude imao izgrađenu antikapitalističku proletersku politiku da se na nju osloni i kada bude zasipan ideologijom koja kaže “zar ne vidiš koliko su drugi, koji su se pobunili, bolje prošli” može biti i pomaka!
Brisel i Ohrid su za nama. Počnimo od razbijanja glavne SNS laži u interesu čitave javnosti. Režimski mediji kažu: „Vučić ništa nije potpisao!”. „On mudro manevriše ne bi li ostvario neku dobit za srpski narod na KiM”, drobi SNS čaršija.
Ono što je prihvaćeno je pravno obavezujuće i bez potpisa. Vučić nije i neće potpisati nezavisnost Kosova ali prihvatanjem francusko-nemačkog predloga (Sporazuma) faktički je prihvatio sve tačke kojima Republika Srbija potvrđuje i obavezuje se da će poštovati nezavisnost kosovske strane. Ukoliko nekom to nije jasno, dovoljno je da posluša izjave Gabrijela Eskobara i Žozepa Borelja:
Direktna poruka Zapada
Drugim rečima, Vučić će taj potpis davati na rate kroz primenu Sporazuma. Te rate će biti toliko razvučene, a zatezne kamate toliko male, da prosečan građanin neće ni primetiti šta se tačno dešava u odnosima Beograda i Prištine. Mi to nismo izmislili. To je praksa koja postoji od prethodnog Sporazuma iz 2013. godine.
Međutim, ovoga puta bilo je protesta u barem tri odvojene prilike, Srbija je protestvovala zbog Sporazuma iz 2023. godine. Nijedan protest nije premašio 50.000 učesnika. Prepuni kafići po Beogradu, kojem su puna usta Kosova, dok osrednja kolona ljudi prolazi pored njih – to je slika propasti nacionalističkog pokreta u Srbiji. Nakon svih identitetskih divljanja, prljavih ratova u kojima se ginulo i sticala bogatstva; nakon akcija protiv procesuiranja ratnih zločinaca i velikih demonstracija u kojima su ginuli demonstranti; nakon hapšenja i maltretiranja nacionalističkih aktivista od strane ovog i prošlog režima, došli su do kraja puta. Jedan od njihovih čelnika je 2008. godine promenio odelo i podvrgnuo ih zapadnjačkoj spoljnoj politici bolje od svih prethodnika. Naterao ih je da prećute veleizdaju. Obnova tog pokreta je uvek moguća i biće moguća do proleterske revolucije. Međutim, mi im tu obnovu ne želimo. Mi protiv ove njihove trenutne propasti nemamo ništa i to zbog klasnog i ideološkog karaktera njihovog pokreta. Zato nikako ne možemo da ih žalimo. U DPP-u strogo odvajamo patriote od reakcionarnih malograđana identitaraca i žalimo samo dve stvari. Prvo, što nad patriotima decenijama vladaju identitarci – oni koji bi da broje krvna zrnca i da se unutar kolonizovanog Balkana, umesto protiv stranih kolonizatora, bore do istrebljenja sa sebi susednim narodima. Uprkos toj višedecenijskoj prevlasti identitaraca, patriota još uvek ima u svim klasama i svim političkim opcijama. Druga stvar koja nam naročito smeta kod propasti nacionalista je to što njihov radikalski zlatni dečak nije skršio samo nacionalističku već i svaku drugu politiku u Srbiji.
JE LI VUČIĆ TO BAŠ SVE SAM URADIO?
Gotovo samostalno je razvio i utvrdio najreakcionarnije tendencije „srednje klase” ka nezainteresovanosti za bilo šta izvan njenog neposrednog komfora. Kao što uvek napominjemo u DP Plamenu, ova tzv. „srednja klasa” nije ograničena na stručnjake belih okovratnika, večito iscimane preduzetnike i sitne trgovce, već uključuje i sve one koji ekonomski nisu „srednje klase” ali misle i politički deluju kao oni. Pričamo o delovima radničke klase izmešane sa sitnim sopstvenicima, kako ekonomski tako i idejno. To su oni koji za bilo koju temu koja se ne tiče neposredno njihove lične finansijske stabilnosti, lične bezbednosti i relativnog komfora, aktivno odbijaju da se uključe. Pojedinačno mogu i često žele istrpeti narušavanja jedne od ovih stavki, ali narušavanje više stavki istovremeno ne trpe. Radnici među njima uglavnom nemaju nikakvog izbora pa opet uspevaju da pruže sporadičan otpor. Stručnjaci i sitni preduzetnici među njima imaju mnogo više izbora i mogućnosti, pa opet uglavnom biraju da ne pruže nikakav otpor i šire ideologiju pasivnosti i konformizma. Kao celina nisu tako nezainteresovani kao što se predstavljaju, naročito ako dolaze iz ove druge grupe (prvenstveno stručnjaka). Naprotiv, oni svoju spontanu zainteresovanost aktivno guše dok ne postane nezainteresovanost. Kao što smo više puta napomenuli, ono što svojim delovanjem brane (ili misle da brane) često nije faktička materijalna sigurnost „srednje klase“, koliko njihova a i opšta društvena, ideja o srednjoklasnoj materijalnoj sigurnosti. Oni su više puta dokazali da u razvaljenoj instituciji zvanoj srpski politički život pod neoliberalizmom samo i jedino u stanju da se pobune kada se istovremeno dira u redovnost njihovih ličnih finansija, relativni komfor koje im ove pružaju i naravno u njihovu fizičku bezbednost. Njihova računica oko ohridskog sporazuma je jednostavna. Kosovska problematika ne dobacuje do njihovog komfora i stoga neće biti nikakvih većih političkih potresa. To su dometi sitnoburžujske politike u zemlji kojom vlada međunarodni kapital pod palicom radikalskog zlatnog dečaka – smrt svakog političkog društva ali i buran (mada ne nužno bogat) život neoliberalnih ispod-političkih (subpolitičkih) kolektiva. Dva takva kolektiva smo naveli – propale nacionaliste i fanatične ćutologe tzv. „srednje klase”.
RADNIČKA KLASA: SUBPOLITIČKI KOLEKTIV DANAŠNJICE I POLITIČKA SILA SUTRAŠNJICE
Kao i svaka vladajuća misao, konformizam ćutologa je misao vladajuće klase. Naročito je tragično što vladajuća kapitalistička klasa, te njoj podređena domaća slugeranjska buržoazija, uspevaju da klase koje sebi podređuju navedu da prihvate njene ideje kao svoje. Međutim, u našem slučaju, dodajmo i da radnička klasa ponajmanje može da istraje u izigravanju ušuškane i ućutkane „srednje klase”. To je zato što je radnička klasa ta bez čije eksploatacije nema ni kapitala a samim tim ni kapitalističkog društva. Iz njene ukupne radne snage nastaje sva nova vrednost i svi profiti koje pokreću kapitalističko društvo. Bez tog kretanja kapitalizam ne postoji. Zato ona po pravilu mora biti izloženija protivrečnostima sistema, njegovim grubostima i ogoljenim odnosima dominacije. Upravo zbog te izloženosti, radnici su po pravilu teži za integraciju u buržoasku ideološku i političku svakodnevicu. U našem kontekstu to znači da, čak i kada je deo njih integrisan u red zakletih ćutologa „srednje klase”, upravo su oni ti koji su najviše skloni da iz problematike lične finansijske stabilnosti skoče na nivo kolektivne finansijske stabilnosti. Ona kao takva još uvek nije revolucionarna, jer buržoasko društvo već ima institucije koje se bave kolektivnom finansijskom stabilnošću radnika. Međutim, zbog ovog njenog strukturnog položaja u kapitalizmu radnička politika je su svojoj suštini vitalnija. Njeni potencijali su beskrajno veći od sitnoburžujske politike koju smo opisali gore. Šta to novo imaju da nam ponude sitnoburžujski političari i njihove ušuškane mase ćutologa? Šta se to politički odvija u našoj zemlji oko Kosova a da to nismo već videli od Briselskog sporazuma 2013. do danas? Ništa.
ŠTA RADNIČKA KLASA MOŽE DA URADI PO PITANJU KOSOVA?
Radnička politika kao politika radničke klase nosi u sebi potencijal da oslobodi ne samo Srbiju od njene potčinjenosti imperijalizmu, nego sve podjarmljene narode Balkana. Njoj je to moguće zato što jedino ona može da oslobodi čovekov rad od kapitalističke eksploatacije i da na tom temelju stvara novo društvo. Radnička politika bi na prostoru ove nekadašnje socijalističke autonomne pokrajine mogla postići nekoliko stvari. Na primer, smirivane krize momentalnom obustavom svih policijskih i parapolicijskih akcija na severu Kosova. Štrajkovi, obustave rada, demonstracije, učešće u internacionalnom antiratnom pokretu, proverene su metode kojima se ovi ciljevi brzo mogu postići. Dalje, obaranjem reakcionarnih rukovodstava, kako u Beogradu tako i u Prištini, radnička klasa bi mogla postići uslove za međusobno izmirenje. Budući da nije reč o samostalnim vlastima, već o upravnicima koje postavlja Zapad a čuva NATO, radnička klasa bi, u pravim okolnostima, mogla postići najveće ciljeve: i proterivanje NATO-a, i povratak Srba i trajni mir sa Albancima. To nisu bajke, jer je socijalistički federalizam u SFRJ već postigao iste takve rezultate neposredno nakon izgona nemačkih i italijanskih imperijalista.
Iako je već dugo na kanapima zbog decenija nemerljivog pritiska svetskog kapitala i domaćih buržuja, radnička klasa je svakako jedan subpolitički kolektiv današnjice i politička sila sutrašnjice. Ranije smo rekli da su stručnjaci, koji su formalno nezavisni od stranke a zapravo ključni za njen opstanak na vlasti zbog održavanja vitalnih institucija, tajni klijenti režima. Međutim, oni su ujedno i najslabija karika SNS-ove vlasti, a sada dodajemo da je najslabija karika svakog kapital odnosa eksploatacija radničke klase. U jednom trenutku, komunisti će udesiti da se najprogresivniji delovi ovih klasa sretnu i samooslobode.
Protekao je još jedan uranak. Protekli su još jedni izbori. Izgubi se čovek malo u vremenu i prostoru od praznične vreve, pa se naglas zapita: „Koji je danas datum? Koja je godina? Koje godišnje doba? Je li proleće 2018. ili proleće 2022? Da li je uopšte važno?“ Cene nafte nisu previše izdivljale, za gas se još prebiramo ali „biće to sve u redu“, kako kažu totalni konformisti.[1] Hrane ima, slatkiša ima. Mir, stabilnost, stomačić. Ponovo vlada: Naprednjački mir!
Kalorije, stanovi, popusti i drugi idoli
PAX NAPREDNIANA: MESEC 120-ti No, ispod površine dešava se nešto drugo. Postoji konsenzus da su glasači opozicionog centra i njegove najlevlje ispostave, koalicije MORAMO, u osnovi prevareni jer su glasali protiv režima a dobili njegovu legitimizaciju delovanjem opozicionih vrhuški nakon izbora. Organizacije sa krajnje levice, kao npr. Marks21, podsetile su građane na svoju klasnu kritiku opozicije koja je nastala iz velike Demokratske stranke kao jednako buržujske tvorevine kao što je to i Vučićev SNS. Zaista, ta teza dobija na težini ali ne na neki bučan način. Kada se svet gleda preko sopstvenog pupka sve je sasvim u redu. Plate su i dalje redovne, penzije ne kasne, kalorije se unose i iznose. Malo nas muči inflacija i opšti rast cena ali „nije strašno“. Međutim, kada se osvrnemo na političku scenu vidimo da još uvek traje jedno antiklimaktično zatišje koje je zavladalo polovinom aprila. Optimistično bi bilo reći da pomenutoj tezi krajnje levice i M21 treba vremena da se uspostavi kao opšte stajalište. Realistično bi, pak, bilo reći da ma koliko se teza primila u radnom narodu, sličnu njenu varijantu rabe i desni populisti i do sad se pokazalo da ona nije ni dovoljna ni naročito potentna da se njome pokrenu mase. Mase se ovde pokreću drugim pitanjima – pitanjima stabilnosti, realne imovinske i fizičke, ali možda i više od toga samom idejom stabilnosti. Neka dnevnopolitička pamet bi rekla da ništa od toga nije važno i da se težište politike prebacilo na kabinete stranih diplomata i nevidljivih finansijera svega vladajućeg i opozicionog. Koliko je ova teza tačna pokazaće vreme. Proteklu nedelju obeležila je upadljiva promena „uređivačke politike“ Vučićevih tabloidnih glasila i jasne poruke novog šampiona antiruske misli u nas – Dobrice Veselinovića. Ne muči se dakle samo dežurni patnik Vučić, već i Gabrijel Eskobar da od nvo menadžera, kulturnjaka napravi ubedljivog glasnogovornika za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Znamo da mu neće biti lako, ali šta je tu je.
BORBA SE NASTAVLJA
LABRUS
[1] „Ostaci tzv. „srednje klase“ (…) ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune.“ https://plamenpokretsad.wordpress.com/2021/12/13/nedeljni-komentar-uspon-i-pad-spontanog-narodnog-fronta/
SNS režim ne stoji na bogatim i siromašnim članovima stranke već na srednjem sloju društva koji je u otvorenom ili skrivenom odnosu zavisnosti od vrha režima. Oni zavise od režima za sopstvena redovna primanja. To je zato što su najbogatiji SNS profiteri preuzeli državu i samim tim postali defakto vlasnici javnog sektora i onih delova privatnog sektora od kojih zavisi funkcionisanje države. Ucena postoji tamo gde SNS dominira službom i javno ucenjuje i preti. Tamo gde SNS ne dominira nema ni ucena ni pretnji već postoji odnos prećutnog dogovora – „vi nama funkcionisanje institucije (bez pobune!), a mi vama platu“. To nije ucenjenost ni zastrašenost nego dogovor između zaštitnika i štićenika (klijentelizam). Ovi delovi radnog naroda često nisu i čak ne moraju biti deo stranke da bi bili ključni u funkcionisanju režima (tajni klijenti). Kada naprave još jedan korak ka režimu i ozvaniče svoj dogovor oni postaju zvanični štićenici režima (javni klijenti). Tada uz svoje redovne obaveze u funkcionisanju institucije moraju i npr. da donesu sigurne glasove. Takvi javni klijenti mogu zauzvrat računati na dodatne kontrausluge pored primanja redovne plate. Međutim, ukoliko ne naprave taj korak i ostanu u statusu tajnih klijenata, a protivrečnosti Vučićevog režima ih direktno ugroze, oni postaju njegova najslabija karika.
U prethodnih devet dana izdešavalo se mnogo toga na političkoj sceni Srbije. Krenimo redom. U subotu 4.12. desetine hiljada građana su uspešno blokirale saobraćajnice širom Srbije na nekoliko sati. U pitanju je bio istinski veličanstven događaj uspostavljanja pobedonosnog spontanog narodnog fronta protiv krupnog kapitala. Jedan deo ljudi bio je motivisan nastupanjem Rio Tinta kao predstavnika međunarodnog krupnog kapitala u Zapadnoj Srbiji. Oni su uglavnom pratili ekološke organizacije poput Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS-a), delove zeleno-leve koalicije i druge nerežimske ekološke organizacije. Drugi deo je, pak, izašao jer je bio revoltiran predlozima Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu. Oni su se uglavnom informisali i na protest dolazili zbog poziva organizacija Kreni-Promeni Sava Manojlovića, Skupštine slobodne Srbije i drugih građanskih udruženja i partija koje su se priključile pozivima za radikalni protest. Budući da je Vučić oba zakona izglasao u Skupštini, a da se situacija sa Rio Tintom u Jadru nije smirivala, sve je bilo spremno za velike narodne demonstracije. U subotu 27.11. narod je izašao na ulice i saobraćajnice, a idućeg vikenda, 4.12. cela Srbija je stala na dva sata zato što je narod tako hteo. Vučić je već u toku istog dana izveo neko tugaljivo (polu)povlačenje, govoreći protiv Zakona o eksproprijaciji da bi kasnije, kao što smo videli, nastavio u potpuno povlačenje.
Zatim, već u nedelju 5.12. započinje politički avanturizam zeleno-levih. Oni su predlozima povlačenja dva sporna zakona dodali još dva zahteva. To su bili zahtev za formalnopravnim brisanjem svakog rudnika na području Jadra i zahtev za smenom REM-a. Ocenili smo ovaj potez kao avanturistički prvenstveno zato što zeleno-levi nisu dovoljno reprezentativni da bi u ime svih proširivali listu zahteva. U situaciji spontanog narodnog fronta niko nije bio dovoljno prepoznatljiv i uticajan da predstavlja heterogene narodne mase u celini. Kako su dani odmicali, većina učesnika i komentatora je uglavnom negativno reagovala na ovaj potez i videla ga kao rušenje narodnog jedinstva. Naša ocena bila je da je takvo lakomisleno postupanje sa zahtevima uopšteno gledano tupljenje oštrice protesta (kao što smo videli sa kancerogenim uvećavanjem broja zahteva kod 1od5 miliona), a pojedinačno gledano, u slučaju pravnih igrarija oko smene REM-a, neuspešna i prevaziđena taktika za borbu protiv Vučića. Takođe, danas dodajemo da je takva avantura jako naivna i neutemeljena u realnim političkim snagama s kojima se, u nerealnom vremenskom roku, žele ostvariti preambiciozni ciljevi. Postoje retki istorijski trenuci kada lokalna politička koalicija (od nekoliko desetina hiljada glasova u Beogradu i Šapcu) može pucati ni manje ni više nego na glavnu polugu vlasti režima kao što je njen medijski aparat (partije od gotovo milion članova i skoro dva miliona glasova u celoj zemlji). Slično je i sa svakim levim ili desnim smetalom koje veruje da sa manje od sto hiljada demonstranata na ulici može direktno da otera Vučića i tako otkine glavu režima. Sadašnji protesti nisu jedan od tih trenutaka i svako ko, zbog „žara u grudima“, na tu činjenicu odmahuje rukom, sanjajući pritom romantičarske snove o spontanom ustanku celog naroda koji samo što nije, je ili pošteni primitivni anarhista ili nepošteni politikant naivac. Zar nije naivno misliti da se sa tako malim snagama može tražiti od kapitalističkog režima da otera kapitalističku firmu sa kojom očigledno ima prljave ugovore svojstvene kapitalističkoj periferiji? Zar nije teranje jedne zloglasne rudarske kompanije iz jednog okruga loše osmišljen cilj kojem se uvek može prigovoriti da se ne bavi drugim kompanijama u drugim okruzima? Ukoliko čak i otpišemo argumente relativne malobrojnosti protestanata i slabosti u osmišljavanju cilja, zar nije strateški očigledno da bi za tako jedan rezultat, i za tu i tamo pominjano, još ambicioznije, teranje svih firmi koje se bave ekološki destruktivnim rudarenjem, morao prvo da padne ovaj režim i svaki sledeći koji bi vodio politiku potpune otvorenosti prema stranom kapitalu? Neka ispadne da grešimo o spremnosti naroda da ustane u još većem broju (tu bismo jako voleli da grešimo), međutim, faktori poput nejasanog cilja, neodređenog vremenskog okvira u kojem se cilj mora postići, kao i mešanje redosleda dve strateške faze su provereni recept za neuspeh.
Ova romantičarska naivnost nije ispala svojstvena jedino zeleno-levima. Mnogi glasovi su se javili od Novog Sada do juga Srbije koji su potvrdili da prihvataju i podržavaju zahtev uklanjanja rudnika iz Jadra odnosno potpunog povlačenja Rio Tinta iz Srbije. Zeleno-levi su, dakle, ispali makar polovično reprezentativni ali ostaje da lebdi pitanje: „Šta su tačno izabrali da predstavljaju od brojnih tendencija u šarenom narodnom frontu?“ Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje vratimo se na trenutak redosledu događaja.
EL PUEBLO, UNIDO…?
U toku nedelje (sreda 8.12.), Vučić je povukao oba zakona ispunjavajući tako osnovne zahteve protesta koji je organizovao i pokrenuo Savo Manojlović, SEOS i Skupština slob. Srbije. Pošto je Vučić do petka (10.12.), poprilično navrat-nanos, povukao i izmenio sporne zakone na traženi način, Manojlovićeva grupacija je, prilično naglo, odustala od daljih protesta i umesto postepene demobilizacije nudila brzo raspuštanje protesta u veliku proslavu na gradskim trgovima. Taj brzi razvoj događaja je zbunio puno ljudi, i sasvim logično, doprineo utisku da se “moglo dobiti više”. Upravo zahvaljujući mobilisanosti naroda i istrajnosti zeleno-levih, protest se ponovo odvija 11.12. Putevi se, i uprkos lošem vremenu, blokiraju. Blokade se, za razliku od sedam dana ranije, odvijaju u nešto manje gradova i u kraćem trajanju. Savo Manojlović i njegova grupacija odustaju od proslave, ne želeći da još više doprinesu demobilizaciji.
Sada možemo odgovoriti na pitanje s kraja prethodnog odeljka. Zeleno-levi i oni koji razmišljaju poput njih, osim istrajnosti i odbijanja da se narod raspusti posle tek malene pobede, što je sasvim legitimno i pohvalno, do danas predstavljaju još jedino pominjani avanturizam. Međutim, od 11.12. to više nije bila samo romantičarska borba lokalnog pokreta i dela naroda protiv vrha republičkog režima već je postala istovremeno i borba romantičarske nacije sa vrhom svetskog kapitala (zahvaljujući čijoj strukturi i uz čiji blagoslov režim jedino i može postojati). Avantura je dobila novu dimenziju i iz naroda porodila nešto što je u njemu istovremeno vredno divljenja i sažaljenja – fanatičnu veru u sopstvenu nepobedivost. Ona, međutim, sada ide nekako ruku pod ruku sa ledenim defetizmom i teorijama zavere. To smo mogli da vidimo u opštem utisku sa blokade 11.12. Mnogi govore da je „balon izbušen“, da bi sve bilo bolje „da Savo nije uradio x ili y“, da je „došlo do izdaje“ i sl. To je jednim delom govor svojstven onima koje hronično izjeda politički očaj, a taman su pomislili da ih je čudo pobune 4.12. trajno izlečilo. Veći deo njih prosto želi da deset godina opšte i (a često i svoje lične) apsolutne političke pasivnosti nadoknadi u tri ili više dana kampanjske političke aktivnosti. Može se, međutim, i mnogo trezvenije reći da je prethodna faza borbe protiv inostranog kapitala i njegovog lokalnog šerifa pri kraju a da nova tek počinje. Međutim, spontani narodni front kojim je ovladao avanturizam postaje samo još spontaniji i kao takav je sve dalji od jedne strategije, jednog plana i jednog cilja. Protivrečnosti kapitalizma su nebrojene i u svačijem životu se javljaju na drugačiji način. Politički avanturizam čini da ti lični, preobraženi oblici protivrečnosti kapitalizma budu dodatno naglašeni što navodi svakog pojedinca da se “na svoj način” pokrene protiv njih. S tim u vezi, prvi konkretan rezultat širenja avanturizma zeleno-levih nije bio ni ustupak u medijskom aparatu režima ni otkidanje glave režima, već sijaset parcijalnih zahteva koji dolaze sa krajnje desnice. Na čuvenom šabačkom mostu u prvom redu prošle subote stajali su borci protiv kovid pasoša i Rokfeler fondacije.
Da li sve naše navedene kritike znače da je sve što je Manojlović uradio pravilno i smisleno? Ne.
MALA POBEDA – VELIKA JADIKOVKA
Prošla nedelja je pred nas postavila dilemu: „Ili prihvatite malu pobedu (i naglo demobilišite/demorališite narod) ili nastavite borbu (i ispadnite avanturisti)“. Oba izbora su loša.
Prvi izbor deluje racionalno, čak i suviše racionalno, jer prekida narod koji je bio u zaletu. Drugi deluje optimistično, ali i suviše optimistično, jer baca prepreke pod noge tog istog naroda koji je u zaletu. Prvi izbor nema budućnost jer se okončao prošlog petka, drugi je ima ali ona, za sad, uopšte ne deluje svetlo. Zbog čega? Ukoliko se opšti trend smanjivanja ljudi na blokadama pokaže kao nezaustavljiv (a tako će sasvim sigurno i biti), a najistaknutiji akteri nastave da zagovaraju puki nastavak blokade i dodavanje zahteva (kao i čelnici zeleno-levih prošle nedelje) onda će se sasvim sigurno ostvariti tri najgore stvari za političku budućnost Srbije: 1) narod će biti postepeno demobilisan (ne naglo, kao u planovima Manojlovićeve grupacije); 2) preostali demonstranti će doživeti fijasko na nekoj idućoj blokadi i 3) narod će u sopstvenim očima ispasti preslab ne samo da bi nastavio borbu već da bi uopšte verovao u sebe kao učesnika u borbi. To gotovo sigurno garantuje najgrublji mogući povratak ljudi u prethodno stanje apsolutne političke pasivnosti i poslovično pljuvanje po sopstvenoj pobedi 4.12.2021. godine. Takav ishod se u izvesnoj meri ne može izbeći ali bi u ovoj formi taj i takav neuredni raspad narodnog fronta odgovarao isključivo Vučiću. Ostaje, međutim, dovoljno prostora da se narod bolje organizuje za novu fazu borbe protiv krupnog kapitala. Postoje i drugačiji vidovi borbe kojima bi se avanturistički ćorsokak mogao izbeći. Ostaje na ekolozima i levičarima, koji su narod u avanturu i poveli, da osmisle bolje rešenje za nastavljanje ili završavanje protesta.
Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta što im je ostalo u posedu.
POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA?
Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider ostataka tzv. „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada, otuda sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih deset godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto interesovanje za proteste ovako naglo opada nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto narod Zapadne Srbije ponovo ostaje usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor za kojima se intenzivno traga po Istočnoj Srbiji, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“ govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“. U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što je prethodna blokada? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Možemo jako moralisati nad ovim stavovima ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su oni i njihovi istomišljenici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac.
Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi. Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa ovoj klasi i njenim reproduktivnim praksama bila je, jeste i biće da se iskoriste njihova spontana kretanja na štetu kapitalizma a u korist radničke klase.
Svetski dan medija: možemo li imati medije slobodne od bahatosti i moralisanja?
Juče, na Svetski dan medija, prisustvovali smo još jednom u nizu spektakla današnje Srbije. Na jednoj privatnoj televiziji, tri poznate medijske ličnosti, jedan poznati pevač, jedna prepoznatljiva voditeljka i jedan bogati trgovac ugljem polemisali su, slavili i pevali na dan pravoslavnog Uskrsa. Spolja gledano svako, ko zna išta o društvu, bi zaključio – svakodnevni buržujski spektakl. Neko malo potkovaniji bi definisao tu situaciju teorijskim žargonom: vladajuća klasa sa svojim ideološkim „štihovima“ ponavlja, po ko zna koji put, poruke o prirodnosti braka tradicije i preduzetništva. Trivijalno, zajedničko i istinito ali jako jako dosadno.
Koment sekcija ispod video klipa tog slavlja na Fejsbuku je uglavnom puna negativnih komentara: „Uvek kad mislim da smo došli do kraja oni probiju novo dno“, „Plač i jad, tuga u Srbiji“ ili „Kakav mulj, ljudski talog i polusvet!“. Na prvu bi se moglo reći da ideološka poruka nije pogodila svoje subjekte kako je nameravano jer ne deluju nimalo oduševljeno. Razlog za ovako žustre reakcije je pomalo u samim akterima na klipu. To su: „opičena“ kraljica rijaliti novinarstva i snajka vrhuške SPS-a, Jovana Jeremić, onaj pevač koji je uzimao puno kokaina (koji nije?) pa smanjio želudac i smršao, Darko Lazić, i nedavno za pedofiliju optuženi Dragan Marković „Palma“. Pevali su poznatu numeru Mitra Mirića, „Ne može nam niko ništa“ iz davne 1989. godine. Naravno, Palmina poruka je upućena Đilasovom SSP-u i Mariniki Tepić, koji su na svetlost dana izneli podatke o ovoj aferi, kao i o postojanju brojnih svedoka i žrtava podvođenja i pedofilije u kojoj je učestvovao krupni trgovac ugljem i vlasnik jednog grada u Srbiji. Čovek optužen za pedofiliju sa svojom svitom peva porodicama žrtava i svima nama: „Ne može nam niko ništa!“
“DOMAĆINSKI” KAPITALIZAM
Onom čoveku koji išta zna o društvu je jasno zašto naglašavamo privrednu ulogu Dragana Markovića „Palme“. Bez privatizacije trgovine ugljem, medijskog prostora i političkih funkcija (do tačke u kojoj nismo sigurni jesu li one još uvek građanske izborne funkcije ili spahiluci i feudi) takav čovek nikada ne bi došao u poziciju da drži ceo jedan grad kao privatni posed i da utiče na sudske i političke procese svojim nagomilanim društvenim i finansijskim uticajem. Tom upućenom posmatraču, je jasno da je 1990. godine i sam učestvovao u veoma riskantnom društvenom eksperimentu koji je podrazumevao prepuštanje gotovo celokupne privrede privatnim vlasnicima. Onima koji će „domaćinski raspolagati“ preduzećima umesto aljakave i nesposobne socijalističke birokratije i njenog odnosa prema društvenoj svojini kao „svačijoj-ničijoj“.
Pre 31 godinu došlo je do velikog ukazivanja poverenja toj tržišnoj individui iako nije bilo naročitih istorijskih osnova za tako nešto. „A leap of faith“ kažu Englezi – „skok vjere“ prevode Hrvati. Niko se nije zapitao: „Šta je najgore što se može desiti ukoliko se jedan čovek basnoslovno obogati i potom tim novcem kupuje i pribavlja društveni uticaj?“ Teško da je ikada jedna generacija sa više naivnosti petljala po suštini društvenog ustrojstva. No, kao što je to večiti spomenik bedi kontrarevolucije tako je i spomenik neuspehu socijalističkog obrazovanja i političke prakse komunista u presudnoj drugoj polovini 20. veka.
Šta da kažemo o bahatosti novih gradonačelnika-spahija što već nije rečeno i napisano? Može li se uopšte opričati, može li se kazniti za godine podvođenja i možda pedofilije? Šta je sa onim što ne vidimo i ne znamo? Mi u DP Plamen znamo da je jedina primerena presuda za takvu klasu otimača proleterska revolucija, ali verovatno ni ona nije dovoljna ako se uzme kao kazna. Šta da kažemo a da to ne bude ona prezira vredna kukumavka nemoćnih koju tako besomučno praktikuju na nerežimskim televizijama i novinama. Da li je sloboda od režima jedina i vrhunska sloboda prvaka naših desnih malih građana? Da li postoje pozitivne slobode? Slobode za nešto?
SLOBODA KAO “SLOBODA OD” A NE “SLOBODA ZA”
Sloboda za nešto je tabu u svim medijima što ih, sve redom, čini neslobodnim medijima. To je model oktroisane slobode medija koju nam ne daje „neki Vučić“ nego svetski kapitalizam i Javlja se obliku lažne dileme : umereni razvoj ili gunđanje. Ukoliko niste „slobodni“ da mislite u strogom okviru SNS-ovog ekonomizma (zida se! gradi se! radi se!) onda ste slobodni da do mile volje vređate i morališete o (iju!) bahatosti vlasti. Nije naša koment sekcija ništa drugo do presek svakodnevnih govora onih koji praktikuju ovu drugu „slobodu“. Takav žargon dolazi iz fatalizma koji se emituje sa nerežimskih medija.
Njihovu mantru znate: „Slobodni mediji“ „zaluđenima“ donose „istinu“, „otvaraju oči“ ali uh-oh-eh, „ne vide se po celoj Srbiji“ pa eto „neistina“ prevladava. Upravo, treba da se bavimo moralizmom u medijima kao izvorom njihove unutarnje neslobode. U medijima čiji vlasnik je United Media, verovatno silom prilika, usled neravnopravne borbe televizije sa youtube-om, moraju imati puno sadržaja između velikih vesti, mnogo više nego pre. To nužno donosi puno „filera“, gostiju koji su tu da svojom agitacijom i pričom popune prazne sate, a među njima nekako uvek ima puno moralista. Ističu se Dušan Teodorović, Srđan Škoro, Boža Prelević, dr Žujović tj. profesionalno ostvareni posleratni muški naraštaj („bumeraj“). Istina, moralizam je vrlina zrelih godina profesionalno ostvarenih ljudi, koji iz raznih razloga više ne mogu da učestvuju aktivno u društveno-političkom životu pa ga zato pasivno–agresivno kude. To je još jedna sličica bede našeg prosečnog kontrarevolucionara.No, jedno je kada to radi nečija tetka „za slavskim astalom“ a drugo kada to neki „znalac“ radi u medijima do Sudnjega dana.
Kada ih neko upita „zašto nema pobune“ oni besomučno vrte svoj „akuzativ“, te za izostajanje pobune optužuju „ovaj narod“ „ove ljude“ koji su „moralno utrnuli“ – pa nižu dalje, uz istovremenu osudu, prezir i sažaljenje kvalifikacije razne: „apatični“, „uplašeni“, „neinformisani“, „neobrazovani“, „gladni“, „kupljeni za sendvič, crvenu, paštetu“ i tako dalje i dalje i dalje. Nižu se dobro poznate floskule, i produžavaju u našu koment sekciju. Drugim rečima, to su prikrivene ili otvorene klasističke optužbe da su radnička klasa, i ono seljaštva što je preteklo, „krivi“ što je SNS na vlasti.
AKO “EKSPERT” LAŽE BROJKE NE LAŽU
No, pogledajmo činjenice. Za Vučića jedva glasa 2 miliona ljudi. Otvoreno protiv njega glasa do 1 milion a 2,5 miliona uvek o svemu i unapred verno ćuti. Tu brojčano sigurno ima puno pripadnika radničke klase ali idejni predvodnici te većine su upravo naši moralisti koji, kad jednom ceo svet ocene kao „uvek već negde i po nečemu LOŠ“ (i kao takav nedovoljno vredan da se za njega politički bori) mogu natenane da se prepuste tome da su „dobri“ sami sa sobom u svojim normalnim životima. Ta udobna pozicija se može lakše zauzeti kao poza ako niste pripadnik radničke klase, tj. ako imate platu makar duplo veću od minimalca. Prepoznaćete ih po tome što nikada ne okrenu prst ka sebi i da se upitaju: „Čekaj, kako to da sam ja ’zaista dobar čovek’ a da imam tu toliku manu da nada mnom već 30 godina vladaju neki jako loši pa i zli ljudi? Zar to nije dokaz da zapravo nisam dobar? U socijalizmu je bilo svakakvih funkcionera ali ne i spahija? Ničija deca nisu sistemski odvođena u prostituciju. Zašto sam polagao tolike nade u tržišnu individuu pre 30 godina? Zašto sam ćutao, ili aktivno podržavao, svu tu privatizaciju?“
E pa, gosn Moral-ljube, istina je kao i uvek bolna i otrežnjujuća. Moral-ljube, vi ste rođeni brat Vlastoljubu. Došli ste u paketu i u paketu će otići sa naših medija i iz našeg političkog života. Vi ste kontrarevolucionari koji su se malo zamorili od svoje višedecenijske igre. Vlastoljub i dalje juri za novcem i uticajem a ti, Moral-ljub, hoćeš samo penzijcu i da negde umreš bez neprijatnosti. Obojica patite od česte bolesti – pogrešnog prepoznavanje sebe. Onoliko koliko Vlastoljub jako umišlja da su anonimne sile države i kapitala koje je zaposeo zapravo njegove lične snage, toliko ti, Moral-ljube, snažno umišljaš da si, grdan, „dobar“. A to postižeš tako što besomučno govoriš kako je čovek na vlasti „loš“ i „nemoralan“ i opet „loš“ i „dno dna“ i „ljudski talog“ i da ga na vlasti održavaju neobrazovane „niže klase“, njih jedva par miliona, a nikako ne toliko upadljiva, endemska, ćutnja i totalni konformizam obrazovanih sa dobrim primanjima i tih 2,5 miliona koje vuku sa sobom. Uvek neki nepismeni i siromašni i nikada vi koji nikada ne glasate, nikada ne štrajkujete i nikada se ni za šta ne bunite. Palma po tebi nikada nije, i ne sme biti, predstavljen u govoru kao ono što ekonomski zaista jeste – trgovac ugljem i političkim uticajem u zemlji učenih ljudi koji su mu to pravo dali i branili 1990. 2000. i 2012. godine; nikada ga ne dovodeći u pitanje, nikada ne povezujući količinu njegove privatne svojine sa njegovim narastajućim uticajem.
Moral-ljube, ti si se malo potresao. No, ne treba te gurati. Dovoljno će biti da ti pokažemo liticu tvojih ideja i da ti puštamo Darka Lazića kako peva Mitra Mirića. Kada idući put izvedeš „skok vere“, a izvešćeš veruj, ovoga puta neće biti u provaliju. Umreće Moral-ljub u tebi, pašće unutarnja nesloboda i rodiće se neko nov. A jednom kada unutarnja nesloboda padne pašće i svaka (svaka!) spoljašnja.
Blog Društvenog pokreta Plamen 