Dnevna doza marksizma-lenjinizma
KAŽI MI DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU BEZ DA MI KAŽEŠ DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU
Neko bi rekao da smo u prethodnom tekstu pisali „marksističkim žargonom“ i ne bi puno pogrešio. Nije čudno da komunisti, novi i stari, pišu marksistički o društvu. Ono što jeste čudno je kada se u naš „zanat“ mešaju liberalni i konzervativni intelektualci, političari i novinari. Naime, prethodnih godina, naročito od uspona SNS-a, u medijima nailazimo na brojne slučajeve u kojima stari ideolozi „evropskih vrednosti“ prelaze na nekakve kvazi materijalističke pozicije. Upravo to je način na koji liberalne i desne stranke odgovaraju zašto nas čuvari „evropskih vrednosti“ nisu sačuvali od gole diktature SNS-a. Pogledajmo sada kako i zašto oni „izigravaju marksiste“
I – TEORIJA „INTERESA“
Prilično smo sigurni da ni sami liberali poput Pavla Grbovića (a ni mnogi desniji od njih) ne znaju šta znači kada jedna proevropska politička opcija u Srbiji danas izjavi da svaka zemlja ima svoje „interese“. Da ste zaspali 2008. i probudili se 2021. godine, začudili biste se. Odjednom biste, umesto „evropskih vrednosti“, u ustima naših proevropskih stranaka zatekli čudne reči kojima se opravdavaju sve protivrečnosti EU spoljne politike na našim prostorima (kao što je npr. njihova podrška Vučićevoj autokratiji). Nisu li nam decenijama govorili da je pred nama neka „nova“ Evropa – Evropa bez imperija i vazala? Gde nestadoše „vrednosti“ zbog kojih je Zapadna Evropa onako nesebično, i navodno prkoseći ekonomskoj logici pomoću svojih fondova, proširivala Uniju i prihvatala istočnoevropske „tražioce sreće“? Ti Grbovićevi interesi, koji imaju silu da nadvladaju svetle i plemenite ideološke motive EU, su neka magična reč, kao vradžbina koja „novu“ Evropu časkom pretvara u onu „staru“. Naravno ni taj hokus-pokus, ni činjenica da za telale te poruke Zapad bira sopstvenu liberalnu dečicu, ne može da prikrije činjenicu koja nas, a i njih, gleda u oči od krize 2008. godine. Iako EU danas ima jako sličnu ideologiju kao i 2000ih (slobodno tržište, ljudska prava, demokratija i parlamentarizam) njen cilj nije, niti je ikad bila, „sreća i oslobođenje građana“ nego stvaranje političkog okvira za lakšu akumulaciju i cirkulaciju kapitala od strane kapitalističke klase. Interes, je samo pseudo-marksistički pojam koji treba da prikrije to neprijatno saznanje za građane – iste one građane kojima su godinama pre Vučića govorili da kapitalizam i evropska demokratija idu ruku pod ruku. Kako to sad da oni, u ime iste te Evrope, moraju da prave ideološke ustupke materijalistima i marksistima? Da tobože izvode analizu tokova akumulacije i cirkulacije kapitala sa periferije (Srbije) u centar sistema (npr. Nemačku). „Morate!“, grdi tajo svoju liberalnu dječicu. „Ako ste nepismeni, vi ukradite malo analize svetskog sistema od crvenih, a ako ste pismeniji recite da je to velika nauka za finu gospodu – geopolitika.“ Njihov tajo nije nimalo lud i njegovi saveti su dobri, jer bi ostajanje na staroj liberalnoj proEU ideologiji učinilo partije koje govore tim jezikom istorijski potpuno pregaženim. Drugim rečima, one ne bi mogle, ni ovako najbednije, da objasne zašto tvorevina demokratije podržava autokratije na svojoj periferiji i samim tim ne bi mogli da zadrže ni ono malo glasača koliko im je ostalo.
KO JE KRIV ŠTO JE STVARNOST MARKSISTIČKA?
Voren Bafet je na sličan način prihvatio marksističku tezu da postoji klasna borba – samo da bi izjavio da njegova klasa, klasa bogataša pobeđuje. Pavle Grbović je poželo da ide njegovima stopama, mada se, za razliku od elegantnog Bafeta, gadno okliznuo, pao i polomio. On je, na nekoj od društvenih mreža, izjavio jednu enormnu teorijsku glupost. Političaru je, naravno, dozvoljeno da bude teorijski glup dok god je ideološki konzistentan – a ovde je upravo reč o njegovoj privrženosti ideološkoj sklepotini koju smo nazvali „teorijom interesa“.
Naravno glupost je u pokazivanju elementarnog nepoznavanja bilo koje, pa i marksističke, ekonomske teorije. Jeftina kupovina a skupa prodaja je osnovni zakon trgovačkog kapitala i cilj svakog pojedinačnog trgovca čak i pre kapitalizma. U kapitalizmu, onaj trgovac koji ostvari najveći profit za robu koju je najjeftinije platio je pobednik. On je u izuzetnoj poziciji jer je ostvario ekstraprofit. U svakom ciklusu kapitalističke akumulacije svi tržišni akteri jure taj dodatni profit preko prosečnog profita, koji potom mogu da ulažu dalje i tako uvećaju svoj udeo na tržištu. Ne rade oni to zato što su dobri ili naročito loši kao ljudi nego zato što žive u svetu u kojem je ekonomija tako organizovana. Svaki marksista to zna a kaobajagi marksista poput Grbovića niti zna niti ga interesuje. Za njega kapitalizam (kapitalistički način proizvodnje i kapitalističko društvo) „nisu to“ uprkos teoriji. „To“ je za njega neki „XY zli poredak“ (na mesto XY književnički stavite neko društveno uređenje koji vašoj publici zvuči opasno ili zaostalo ili vam se prosto ne sviđa; on je rekao feudalizam-anarhija, mogao je i „orijentalni despotizam“ sasvim svejedno jer ionako nema veze s mozgom). Dakle, dok god se pojedini ekstraprofiti mogu izdvojiti i osuditi kao „zli“, „nemoralni“ i „nepravedni“ dozvoljeno nam je da sanjamo da u bliskoj budućnosti, negde iza ugla, stoji pravedni i čisti kapitalizam (iako su praočevi, oci i brojni sinovi kapitalizma svoja bogatstva napravili putem državnih protekcija, monopola, sile oružja i izvantržišnog (političkog) održavanja cena radne snage niskim (šta ćemo sa tim profitima gospodo? jesu li oni moralni ili ne?) ipak je pravi kapitalizam nešto „po meri slobodnog čoveka i građanina“). Pa dobro, ako privremeno zanemarimo činjenice o kapitalizmu, zapitajmo naše liberale gde je taj „lalalend za trezvene ljude“ koji ne sanjaju neke dečije socijalističke snove nego zrelo prihvataju neoliberalni status quo kao vrhunac ljudske civilizacije? Pa… „na Zapadu“, u „Evropi“ i njenim „evropskim vrednostima“, makar su liberali tako govorili u nekoj davnoj Srbiji 2000ih. Taj svetionik sveta pokazatelj je da je „moguće“ ostvariti „pravi kapitalizam“. Predivni poredak u kojem uz slobodu tržišta, logično, rastu i slobode pojedinaca (kroz ljudska prava i bolji kvalitet života). To je ono rajsko mesto mesto odakle se „vrednosti“ zarazno šire Evropom, jer to što je u njima „dobro“ maršira ka Istoku, i celom svetu. Međutim, danas upravo taj isti Zapad umesto „vrednosti“ ima „interese“. Umesto svetionika ima rendgen za EU „skrining proces“. Tu je sva suština istorijske protivrečnosti u koju su gurnuti naši jadni proevropski liberali i ostali prokapitalisti. Zato oni danas moraju da izigravaju marksiste. Razumite ih! Kako da nam objasne da je kapitalizam, i svi (ekstra)profiti koje pojedinačni kapitalisti jure, nešto po sebi dobro u uslovima kada isti taj kapitalizam živimo već više zlobnih decenija? Kako to da urade kada „veliku Evropu“ jedino interesuje da nam nametne još više istoga pod palicom našeg dobro poznatog „ludog Gavre“ (Vučića). Jedino da od velike strukturne priče o ekonomiji regresiraju na jezik popova pa da kažu „ali ovaj čovek je nemoralan jer je taj i taj oblik profita nemoralan“, na antinaučnu glupost „ovo nije pravi kapitalizam“ (jer je nemoralan i pun protekcije; dok je pravi valjda moralan i pun poštene konkurencije) itd.
II – BOŽOVA BORBA PROTIV KRUPNOG KAPITALA
Drugu sliku centrističkog izigravanja marksizma donosi odavno prenaporni sedi gospodin, teški udarač na moral srpskog građanina koji sedi na kauču (ali i klasistički ratnik protiv krezavih uživaoca Pinka). Zvuči smešno i uvredljivo kada nam ministar iz Vlade koja je polovinom 2001. godine uvela Zakon o privatizaciji i dala tolike slobode krupnom kapitalu kaže sledeće:
Te davne 2001. je verovatno živeo svoj dečački san ljubeći sliku sebe kontrarevolucionara, onog koji uništava socijalizam i društvenu svojinu. Dok danas, malko, ljupka sliku sebe kao revolucionara koji viče NAROD MORA PROTIV KRUPNOG KAPITALA! Takve su svakodnevne psihopatologije sitnih buržuja kada se, bez ikakvog uredništva i kritike, izliju po neoliberalnim medijima:
Nije Božo jedini koji je ustao na levičarsku nogu. Bude se mnogi borci i otkrivaju protivrečnosti kapitalizma. Eto npr. bivši saradnik SNS-a, Miroslav Parović, je otkrio da kapitalizam stvara statusne i klasne razlike i da to ima velike posledice po političko uređenje zemlje. Takođe je otkrio da najviše razloga da se pobuni ima „srednja klasa“ ali, kao i Božo (koji tu svoju matičnu klasu vređa da više voli kauč od njegove borbe protiv krupnog kapitala), ne razume što ona ćuti i uči druge da ćute kao i ona. Tu su zatim i biseri dva barda srpskih medija, Boško Jakšić i Đorđe Vukadinović, koji i sami veoma polako kopčaju vulgarnost svoje geopolitke. Ona je nekada glasila prosto: „EU čuva Vučića jer će on na kraju da im prizna Kosovo“ a danas glasi: „pa da, tako je ali izgleda ima nešto u tim investicijama“. Slažu se naša blebetala u horu – „Zapadnjaci imaju interese!“. Naravno, takve ideje dolaze isključivo iz redova sitnoburžujskih stručnjaka (političara, pravnika i novinara i dr.) koji su od 1990. godine kao klasa gotovo potpuno monopolizovali javne medijske nastupe. Naravno, nikada nema niti sme biti ama niti jednog antikapitalističkog radnika da im se suprotstavi u tim nastupima. Naravno, oni nemaju temeljnu materijalističku teoriju da pomoću nje objasne ni osnovne proizvodne odnose u kapitalizmu a kamoli složene mreže svetske eksploatacije i gluvonemi klijentelizam „srednjoklasnog“ javnog i privatnog sektora u Srbiji. Oni su puki ideolozi njihove ideološke sklepotine i spremni su da još dugo budu borci za pravedniji kapitalizam.
III – NAJSKUPLJA SRPSKA REČ
Razlog zašto se ovo ne može čuti u javnosti nije samo posledica ignorisanja radničke klase već proizvod duboke ideološke zabrane koju zovemo „tabu najskuplje srpske reči“. Ta reč je kapitalizam. Delimo ga na žuti, plavi i crveni tabu. Sveštenici prvog tabua, žuti buržuji, zabranjuju da se o njihovoj vlasti priča kao o destruktivno kapitalističkoj, drugi i treći o njihovoj. Oni su nam stavili zabranu na postavljanje jednostavnog, ali za njih politički destruktivnog pitanja, „ko je uopšte uveo strani kapital i legalizovao domaći?“ Da je odgovor kojim slučajem dežurni plavi buržuj, „Vučić“, tada naši moralisti i sledbenici žutog tabua ne bi imali problem s tim pitanjem. Međutim, to je uradio mučenik kontrarevolucije, čiji duh i danas lebdi iznad Srbije koja ne spava (jer radi „treću“). Naravno, reč je o Zoranu Đinđiću. Na kontroverznom govoru tokom ekološkog protesta u septembru, profesor Vitomir Vidović je kroz svoj parolaški govor izneo činjenice iz istorije kapitalističke Srbije. Izgovarajući najskuplju srpsku reč – kapitalizam, pričajući o njegovim protivrečnostima i nesrećama koje je naneo narodu, Vidović je prekršio crveni ali naročito žuti tabu. Zbog toga je dobio gunđanje crvenih buržuja ali gorku osudu ne samo starog žutog preduzeća (DS-a) već i vodećih novinara United media grupe.
Šta je pa tako strašno da se kaže da se Čume legalizovao pod Đinđićem (znamo i zbog čega)? Šta je tako strašno u tome da se kaže da je pod DOS-om počela privatizacija srpskih vodoizvorišta (Koka kola je kupila Vlasinku i 23 njenih izvora još 2005. godine). To je isto pitao Aleksandar Jovanović „Ćuta“ u jednoj desno malograđanskoj emisiji. Njegove reči su: „Gurali su i jedni i drugi reke u cevi! Šta sad? Treba da ćutim što će neko da me lepi?“ Preformulisaćemo njegovo pitanje marksistički:
Je li činjenica ili nije da je opšte dobro poput vode privatizovano u kapitalizmu ma ko da je na vlasti?
Dok god to pitanje ne može da postavi običan radni čovek, to će umesto njega govoriti SNS-a, i sam kinjeći i prokazujući kapital i ekstraprofit kao “nemoralne”. To se svakako neće odnositi na njegov kapital već na kapital gospode žutih buržija. Plavi tabu postajaće sve jači, kaobajagi na štetu žutog i crvenog tabua. Na taj način, biće opravdane nove i nove godine ‘investiranja stranog kapitala i legalizacije domaćeg’.
NASTAVIĆE SE
LABRUS
Blog Društvenog pokreta Plamen 