Došli smo u paradoksalnu situaciju (još jednu od mnogih) kad se više ne može ni smejati. Da ironija bude veća, poplava duhovitih statusa na FB je u skoku, nelik i nedelo nepomenika se ismevaju maksimalno, a tu su i sećanja na PLJIŽ i nezaobilazni Zoran Kesić. Eto, vidite, može slobodno i kritički da se govori u zemlji pod uslovom da se ne spominje određeni čovek poznat u narodu kao Riđa Rđa. Jer, sve mora biti skockano i raspoređeno po određenim fiokama. Kaki smo mi Amerikanci taki nam je Kesić Jon Stewart čiju je emisiju kopipejstovao. A što manje govorimo o “odgovoru” na Kesića, nesrećnoj pinkoidnoj emisiji koju je vodio neduhoviti ali zato i ekstremno nešarmantni Pajkić Junior kojeg su toaletoidi nazivali “srpskim bogom seksa” to bolje. Ono malo satiričnih festivala je kidnapovano od režimlija a u toj priči je čak i slavni aforističar Aleksandar Baljak prošao kao bos po trnju.
Kad se sve sabere, ona priča o Srbima kao duhovitom narodu s kojim jedino Englezi i sva ostala ostrvska raja mogu da se mere je čista iluzija. Pošto živimo u društvu koje je, navodno, slobodno, ili barem poluslobodno, i u kojem ne postoje tabu teme (osim onih koje pogađaju nacionaliste) čemu služe zabavni sadržaji koji se na neki, skoro pa dečiji način, sprdaju sa zlom koje odnosi živote i zatire zemlju? Taj kesićevski humor, koji tako nazivam uslovno, ne služi društvenoj kritici i ismevanju i izvrtanju na tumbe postupaka vlasti (opozicija se retko spominje i to samo neki akteri) koliko utesi. Znate, postoji jedna mala svetla tačka, dobroćudni, ušuškani prostor i u njemu se može čuti neki hipsterski bendić, pojaviti neki politički korektan autor, pa onda neki društvenjački intelektualac koji pokušava da bude duhovit i parira voditelju svojim “kesićizmima” pa red poziva na humanitarne akcije pa malo komentarisanja onog što je na površini, bez čačkanja po dubini. Dakle, nije to čak ni Stephen Colbert, pa ni Stewart (obojica su ideološki bliski američkim demokratama do te mere da im samo partijska knjižica fali) već neki razređeni koncentrat upitnog američkog sirupa. A onda se emisija završi, pije se iz šolje ( u kojoj nikad nije ništa) koju krasi vest/ličnost sedmice i život se nastavlja. Prosto da poveruješ da živiš u uređenom društvu.
E, u tome i jeste stvar – nama treba, kao publici, stvoriti taj osećaj ušuškane sigurnosti po svaku cenu. Odmereno, građanski, smo rekli šta imamo pa ako nas se sete na 1. april – sete. Nama, po žestini izraza i direktnosti poruke, treba jedan srpski George Carlin, Bill Hicks ili Ricky Gervais, zajedljiv, koji vam namerno gura prst u oko a ne komša koji je eto, fin čovek, baš pristojan, košulja, kravata, sve to, viša srednja klasa, glasa verovatno za Ne davimo Beograd i živi u bablu metropole. Znate, čovek kojem biciklistička staza i tri klupe nisu najbitniji na ovom svetu. Hajde da vidimo ako bi se krenulo sa direktnim, sarkastičnim i ironičnim prozivkama (a nije da se ta tema sama ne piše) koliko bi ZAPRAVO trajao Kesićev šou? Ali, onda to ne bi bio njegov već neki drugi šou. I da vidimo koliko bi sponzora onda podržalo takvu emisiju i ko bi od gostiju dolazio i koji glumci bi pristali da igraju u skečevima koji prozivaju ovu vlast onako kako su odbegli nemački umetnici 30-ih prošlog veka ismevali Hitlera.
Komedija ne sme biti sedativ već adrenalinski šok. Interesi krupnog kapitala su uloženi u projekat Kesić i ne smeju se ugroziti razornom satirom. Nikad ne smemo izgubiti iz vida da bogati u nas, čak i kad su na formalno zaraćenim stranama, na kraju dana dođu do zajedničkog rešenja koje je dobro za njih i pogubno za nas, “obične”. Ukoliko je satirična oštrica zatupljena a “prave vrednosti” u umetnosti predstavljene u emisiji dosadne, neinspirativne i podsećaju na idiotsko milovanje po glavi beogradske kulturne čaršije, onda će i njeni efekti biti ništavni i, pre ili kasnije, neće biti više, čak i najfanatičnijim sledbenicima pomenute emisije, smešni. Ovo vreme nije za smejanje već za delanje. Količina užasa kojoj nas izlažu svakog dana je tolika da se više ne može podneti pa da osam sata dnevno provedete bindžujući Pajtonovce ili Mućke a kamoli gledajući stanovitog ZK.
Svetski dan medija: možemo li imati medije slobodne od bahatosti i moralisanja?
Juče, na Svetski dan medija, prisustvovali smo još jednom u nizu spektakla današnje Srbije. Na jednoj privatnoj televiziji, tri poznate medijske ličnosti, jedan poznati pevač, jedna prepoznatljiva voditeljka i jedan bogati trgovac ugljem polemisali su, slavili i pevali na dan pravoslavnog Uskrsa. Spolja gledano svako, ko zna išta o društvu, bi zaključio – svakodnevni buržujski spektakl. Neko malo potkovaniji bi definisao tu situaciju teorijskim žargonom: vladajuća klasa sa svojim ideološkim „štihovima“ ponavlja, po ko zna koji put, poruke o prirodnosti braka tradicije i preduzetništva. Trivijalno, zajedničko i istinito ali jako jako dosadno.
Koment sekcija ispod video klipa tog slavlja na Fejsbuku je uglavnom puna negativnih komentara: „Uvek kad mislim da smo došli do kraja oni probiju novo dno“, „Plač i jad, tuga u Srbiji“ ili „Kakav mulj, ljudski talog i polusvet!“. Na prvu bi se moglo reći da ideološka poruka nije pogodila svoje subjekte kako je nameravano jer ne deluju nimalo oduševljeno. Razlog za ovako žustre reakcije je pomalo u samim akterima na klipu. To su: „opičena“ kraljica rijaliti novinarstva i snajka vrhuške SPS-a, Jovana Jeremić, onaj pevač koji je uzimao puno kokaina (koji nije?) pa smanjio želudac i smršao, Darko Lazić, i nedavno za pedofiliju optuženi Dragan Marković „Palma“. Pevali su poznatu numeru Mitra Mirića, „Ne može nam niko ništa“ iz davne 1989. godine. Naravno, Palmina poruka je upućena Đilasovom SSP-u i Mariniki Tepić, koji su na svetlost dana izneli podatke o ovoj aferi, kao i o postojanju brojnih svedoka i žrtava podvođenja i pedofilije u kojoj je učestvovao krupni trgovac ugljem i vlasnik jednog grada u Srbiji. Čovek optužen za pedofiliju sa svojom svitom peva porodicama žrtava i svima nama: „Ne može nam niko ništa!“
“DOMAĆINSKI” KAPITALIZAM
Onom čoveku koji išta zna o društvu je jasno zašto naglašavamo privrednu ulogu Dragana Markovića „Palme“. Bez privatizacije trgovine ugljem, medijskog prostora i političkih funkcija (do tačke u kojoj nismo sigurni jesu li one još uvek građanske izborne funkcije ili spahiluci i feudi) takav čovek nikada ne bi došao u poziciju da drži ceo jedan grad kao privatni posed i da utiče na sudske i političke procese svojim nagomilanim društvenim i finansijskim uticajem. Tom upućenom posmatraču, je jasno da je 1990. godine i sam učestvovao u veoma riskantnom društvenom eksperimentu koji je podrazumevao prepuštanje gotovo celokupne privrede privatnim vlasnicima. Onima koji će „domaćinski raspolagati“ preduzećima umesto aljakave i nesposobne socijalističke birokratije i njenog odnosa prema društvenoj svojini kao „svačijoj-ničijoj“.
Pre 31 godinu došlo je do velikog ukazivanja poverenja toj tržišnoj individui iako nije bilo naročitih istorijskih osnova za tako nešto. „A leap of faith“ kažu Englezi – „skok vjere“ prevode Hrvati. Niko se nije zapitao: „Šta je najgore što se može desiti ukoliko se jedan čovek basnoslovno obogati i potom tim novcem kupuje i pribavlja društveni uticaj?“ Teško da je ikada jedna generacija sa više naivnosti petljala po suštini društvenog ustrojstva. No, kao što je to večiti spomenik bedi kontrarevolucije tako je i spomenik neuspehu socijalističkog obrazovanja i političke prakse komunista u presudnoj drugoj polovini 20. veka.
Šta da kažemo o bahatosti novih gradonačelnika-spahija što već nije rečeno i napisano? Može li se uopšte opričati, može li se kazniti za godine podvođenja i možda pedofilije? Šta je sa onim što ne vidimo i ne znamo? Mi u DP Plamen znamo da je jedina primerena presuda za takvu klasu otimača proleterska revolucija, ali verovatno ni ona nije dovoljna ako se uzme kao kazna. Šta da kažemo a da to ne bude ona prezira vredna kukumavka nemoćnih koju tako besomučno praktikuju na nerežimskim televizijama i novinama. Da li je sloboda od režima jedina i vrhunska sloboda prvaka naših desnih malih građana? Da li postoje pozitivne slobode? Slobode za nešto?
SLOBODA KAO “SLOBODA OD” A NE “SLOBODA ZA”
Sloboda za nešto je tabu u svim medijima što ih, sve redom, čini neslobodnim medijima. To je model oktroisane slobode medija koju nam ne daje „neki Vučić“ nego svetski kapitalizam i Javlja se obliku lažne dileme : umereni razvoj ili gunđanje. Ukoliko niste „slobodni“ da mislite u strogom okviru SNS-ovog ekonomizma (zida se! gradi se! radi se!) onda ste slobodni da do mile volje vređate i morališete o (iju!) bahatosti vlasti. Nije naša koment sekcija ništa drugo do presek svakodnevnih govora onih koji praktikuju ovu drugu „slobodu“. Takav žargon dolazi iz fatalizma koji se emituje sa nerežimskih medija.
Njihovu mantru znate: „Slobodni mediji“ „zaluđenima“ donose „istinu“, „otvaraju oči“ ali uh-oh-eh, „ne vide se po celoj Srbiji“ pa eto „neistina“ prevladava. Upravo, treba da se bavimo moralizmom u medijima kao izvorom njihove unutarnje neslobode. U medijima čiji vlasnik je United Media, verovatno silom prilika, usled neravnopravne borbe televizije sa youtube-om, moraju imati puno sadržaja između velikih vesti, mnogo više nego pre. To nužno donosi puno „filera“, gostiju koji su tu da svojom agitacijom i pričom popune prazne sate, a među njima nekako uvek ima puno moralista. Ističu se Dušan Teodorović, Srđan Škoro, Boža Prelević, dr Žujović tj. profesionalno ostvareni posleratni muški naraštaj („bumeraj“). Istina, moralizam je vrlina zrelih godina profesionalno ostvarenih ljudi, koji iz raznih razloga više ne mogu da učestvuju aktivno u društveno-političkom životu pa ga zato pasivno–agresivno kude. To je još jedna sličica bede našeg prosečnog kontrarevolucionara.No, jedno je kada to radi nečija tetka „za slavskim astalom“ a drugo kada to neki „znalac“ radi u medijima do Sudnjega dana.
Kada ih neko upita „zašto nema pobune“ oni besomučno vrte svoj „akuzativ“, te za izostajanje pobune optužuju „ovaj narod“ „ove ljude“ koji su „moralno utrnuli“ – pa nižu dalje, uz istovremenu osudu, prezir i sažaljenje kvalifikacije razne: „apatični“, „uplašeni“, „neinformisani“, „neobrazovani“, „gladni“, „kupljeni za sendvič, crvenu, paštetu“ i tako dalje i dalje i dalje. Nižu se dobro poznate floskule, i produžavaju u našu koment sekciju. Drugim rečima, to su prikrivene ili otvorene klasističke optužbe da su radnička klasa, i ono seljaštva što je preteklo, „krivi“ što je SNS na vlasti.
AKO “EKSPERT” LAŽE BROJKE NE LAŽU
No, pogledajmo činjenice. Za Vučića jedva glasa 2 miliona ljudi. Otvoreno protiv njega glasa do 1 milion a 2,5 miliona uvek o svemu i unapred verno ćuti. Tu brojčano sigurno ima puno pripadnika radničke klase ali idejni predvodnici te većine su upravo naši moralisti koji, kad jednom ceo svet ocene kao „uvek već negde i po nečemu LOŠ“ (i kao takav nedovoljno vredan da se za njega politički bori) mogu natenane da se prepuste tome da su „dobri“ sami sa sobom u svojim normalnim životima. Ta udobna pozicija se može lakše zauzeti kao poza ako niste pripadnik radničke klase, tj. ako imate platu makar duplo veću od minimalca. Prepoznaćete ih po tome što nikada ne okrenu prst ka sebi i da se upitaju: „Čekaj, kako to da sam ja ’zaista dobar čovek’ a da imam tu toliku manu da nada mnom već 30 godina vladaju neki jako loši pa i zli ljudi? Zar to nije dokaz da zapravo nisam dobar? U socijalizmu je bilo svakakvih funkcionera ali ne i spahija? Ničija deca nisu sistemski odvođena u prostituciju. Zašto sam polagao tolike nade u tržišnu individuu pre 30 godina? Zašto sam ćutao, ili aktivno podržavao, svu tu privatizaciju?“
E pa, gosn Moral-ljube, istina je kao i uvek bolna i otrežnjujuća. Moral-ljube, vi ste rođeni brat Vlastoljubu. Došli ste u paketu i u paketu će otići sa naših medija i iz našeg političkog života. Vi ste kontrarevolucionari koji su se malo zamorili od svoje višedecenijske igre. Vlastoljub i dalje juri za novcem i uticajem a ti, Moral-ljub, hoćeš samo penzijcu i da negde umreš bez neprijatnosti. Obojica patite od česte bolesti – pogrešnog prepoznavanje sebe. Onoliko koliko Vlastoljub jako umišlja da su anonimne sile države i kapitala koje je zaposeo zapravo njegove lične snage, toliko ti, Moral-ljube, snažno umišljaš da si, grdan, „dobar“. A to postižeš tako što besomučno govoriš kako je čovek na vlasti „loš“ i „nemoralan“ i opet „loš“ i „dno dna“ i „ljudski talog“ i da ga na vlasti održavaju neobrazovane „niže klase“, njih jedva par miliona, a nikako ne toliko upadljiva, endemska, ćutnja i totalni konformizam obrazovanih sa dobrim primanjima i tih 2,5 miliona koje vuku sa sobom. Uvek neki nepismeni i siromašni i nikada vi koji nikada ne glasate, nikada ne štrajkujete i nikada se ni za šta ne bunite. Palma po tebi nikada nije, i ne sme biti, predstavljen u govoru kao ono što ekonomski zaista jeste – trgovac ugljem i političkim uticajem u zemlji učenih ljudi koji su mu to pravo dali i branili 1990. 2000. i 2012. godine; nikada ga ne dovodeći u pitanje, nikada ne povezujući količinu njegove privatne svojine sa njegovim narastajućim uticajem.
Moral-ljube, ti si se malo potresao. No, ne treba te gurati. Dovoljno će biti da ti pokažemo liticu tvojih ideja i da ti puštamo Darka Lazića kako peva Mitra Mirića. Kada idući put izvedeš „skok vere“, a izvešćeš veruj, ovoga puta neće biti u provaliju. Umreće Moral-ljub u tebi, pašće unutarnja nesloboda i rodiće se neko nov. A jednom kada unutarnja nesloboda padne pašće i svaka (svaka!) spoljašnja.
Blog Društvenog pokreta Plamen 