NEDELJNI KOMENTAR: USPON I PAD SPONTANOG NARODNOG FRONTA

OD SUBOTE DO SUBOTE

U prethodnih devet dana izdešavalo se mnogo toga na političkoj sceni Srbije. Krenimo redom. U subotu 4.12. desetine hiljada građana su uspešno blokirale saobraćajnice širom Srbije na nekoliko sati. U pitanju je bio istinski veličanstven događaj uspostavljanja pobedonosnog spontanog narodnog fronta protiv krupnog kapitala. Jedan deo ljudi bio je motivisan nastupanjem Rio Tinta kao predstavnika međunarodnog krupnog kapitala u Zapadnoj Srbiji. Oni su uglavnom pratili ekološke organizacije poput Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS-a), delove zeleno-leve koalicije i druge nerežimske ekološke organizacije. Drugi deo je, pak, izašao jer je bio revoltiran predlozima Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu. Oni su se uglavnom informisali i na protest dolazili zbog poziva organizacija Kreni-Promeni Sava Manojlovića, Skupštine slobodne Srbije i drugih građanskih udruženja i partija koje su se priključile pozivima za radikalni protest. Budući da je Vučić oba zakona izglasao u Skupštini, a da se situacija sa Rio Tintom u Jadru nije smirivala, sve je bilo spremno za velike narodne demonstracije. U subotu 27.11. narod je izašao na ulice i saobraćajnice, a idućeg vikenda, 4.12. cela Srbija je stala na dva sata zato što je narod tako hteo. Vučić je već u toku istog dana izveo neko tugaljivo (polu)povlačenje, govoreći protiv Zakona o eksproprijaciji da bi kasnije, kao što smo videli, nastavio u potpuno povlačenje.

Zatim, već u nedelju 5.12. započinje politički avanturizam zeleno-levih. Oni su predlozima povlačenja dva sporna zakona dodali još dva zahteva. To su bili zahtev za formalnopravnim brisanjem svakog rudnika na području Jadra i zahtev za smenom REM-a. Ocenili smo ovaj potez kao avanturistički prvenstveno zato što zeleno-levi nisu dovoljno reprezentativni da bi u ime svih proširivali listu zahteva. U situaciji spontanog narodnog fronta niko nije bio dovoljno prepoznatljiv i uticajan da predstavlja heterogene narodne mase u celini. Kako su dani odmicali, većina učesnika i komentatora je uglavnom negativno reagovala na ovaj potez i videla ga kao rušenje narodnog jedinstva. Naša ocena bila je da je takvo lakomisleno postupanje sa zahtevima uopšteno gledano tupljenje oštrice protesta (kao što smo videli sa kancerogenim uvećavanjem broja zahteva kod 1od5 miliona), a pojedinačno gledano, u slučaju pravnih igrarija oko smene REM-a, neuspešna i prevaziđena taktika za borbu protiv Vučića. Takođe, danas dodajemo da je takva avantura jako naivna i neutemeljena u realnim političkim snagama s kojima se, u nerealnom vremenskom roku, žele ostvariti preambiciozni ciljevi. Postoje retki istorijski trenuci kada lokalna politička koalicija (od nekoliko desetina hiljada glasova u Beogradu i Šapcu) može pucati ni manje ni više nego na glavnu polugu vlasti režima kao što je njen medijski aparat (partije od gotovo milion članova i skoro dva miliona glasova u celoj zemlji). Slično je i sa svakim levim ili desnim smetalom koje veruje da sa manje od sto hiljada demonstranata na ulici može direktno da otera Vučića i tako otkine glavu režima. Sadašnji protesti nisu jedan od tih trenutaka i svako ko, zbog „žara u grudima“, na tu činjenicu odmahuje rukom, sanjajući pritom romantičarske snove o spontanom ustanku celog naroda koji samo što nije, je ili pošteni primitivni anarhista ili nepošteni politikant naivac. Zar nije naivno misliti da se sa tako malim snagama može tražiti od kapitalističkog režima da otera kapitalističku firmu sa kojom očigledno ima prljave ugovore svojstvene kapitalističkoj periferiji? Zar nije teranje jedne zloglasne rudarske kompanije iz jednog okruga loše osmišljen cilj kojem se uvek može prigovoriti da se ne bavi drugim kompanijama u drugim okruzima? Ukoliko čak i otpišemo argumente relativne malobrojnosti protestanata i slabosti u osmišljavanju cilja, zar nije strateški očigledno da bi za tako jedan rezultat, i za tu i tamo pominjano, još ambicioznije, teranje svih firmi koje se bave ekološki destruktivnim rudarenjem, morao prvo da padne ovaj režim i svaki sledeći koji bi vodio politiku potpune otvorenosti prema stranom kapitalu? Neka ispadne da grešimo o spremnosti naroda da ustane u još većem broju (tu bismo jako voleli da grešimo), međutim, faktori poput nejasanog cilja, neodređenog vremenskog okvira u kojem se cilj mora postići, kao i mešanje redosleda dve strateške faze su provereni recept za neuspeh.

Ova romantičarska naivnost nije ispala svojstvena jedino zeleno-levima. Mnogi glasovi su se javili od Novog Sada do juga Srbije koji su potvrdili da prihvataju i podržavaju zahtev uklanjanja rudnika iz Jadra odnosno potpunog povlačenja Rio Tinta iz Srbije. Zeleno-levi su, dakle, ispali makar polovično reprezentativni ali ostaje da lebdi pitanje: „Šta su tačno izabrali da predstavljaju od brojnih tendencija u šarenom narodnom frontu?“ Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje vratimo se na trenutak redosledu događaja.

EL PUEBLO, UNIDO…?

U toku nedelje (sreda 8.12.), Vučić je povukao oba zakona ispunjavajući tako osnovne zahteve protesta koji je organizovao i pokrenuo Savo Manojlović, SEOS i Skupština slob. Srbije. Pošto je Vučić do petka (10.12.), poprilično navrat-nanos, povukao i izmenio sporne zakone na traženi način, Manojlovićeva grupacija je, prilično naglo, odustala od daljih protesta i umesto postepene demobilizacije nudila brzo raspuštanje protesta u veliku proslavu na gradskim trgovima. Taj brzi razvoj događaja je zbunio puno ljudi, i sasvim logično, doprineo utisku da se “moglo dobiti više”. Upravo zahvaljujući mobilisanosti naroda i istrajnosti zeleno-levih, protest se ponovo odvija 11.12. Putevi se, i uprkos lošem vremenu, blokiraju. Blokade se, za razliku od sedam dana ranije, odvijaju u nešto manje gradova i u kraćem trajanju. Savo Manojlović i njegova grupacija odustaju od proslave, ne želeći da još više doprinesu demobilizaciji.

Sada možemo odgovoriti na pitanje s kraja prethodnog odeljka. Zeleno-levi i oni koji razmišljaju poput njih, osim istrajnosti i odbijanja da se narod raspusti posle tek malene pobede, što je sasvim legitimno i pohvalno, do danas predstavljaju još jedino pominjani avanturizam. Međutim, od 11.12. to više nije bila samo romantičarska borba lokalnog pokreta i dela naroda protiv vrha republičkog režima već je postala istovremeno i borba romantičarske nacije sa vrhom svetskog kapitala (zahvaljujući čijoj strukturi i uz čiji blagoslov režim jedino i može postojati). Avantura je dobila novu dimenziju i iz naroda porodila nešto što je u njemu istovremeno vredno divljenja i sažaljenja – fanatičnu veru u sopstvenu nepobedivost. Ona, međutim, sada ide nekako ruku pod ruku sa ledenim defetizmom i teorijama zavere. To smo mogli da vidimo u opštem utisku sa blokade 11.12. Mnogi govore da je „balon izbušen“, da bi sve bilo bolje „da Savo nije uradio x ili y“, da je „došlo do izdaje“ i sl. To je jednim delom govor svojstven onima koje hronično izjeda politički očaj, a taman su pomislili da ih je čudo pobune 4.12. trajno izlečilo. Veći deo njih prosto želi da deset godina opšte i (a često i svoje lične) apsolutne političke pasivnosti nadoknadi u tri ili više dana kampanjske političke aktivnosti. Može se, međutim, i mnogo trezvenije reći da je prethodna faza borbe protiv inostranog kapitala i njegovog lokalnog šerifa pri kraju a da nova tek počinje. Međutim, spontani narodni front kojim je ovladao avanturizam postaje samo još spontaniji i kao takav je sve dalji od jedne strategije, jednog plana i jednog cilja. Protivrečnosti kapitalizma su nebrojene i u svačijem životu se javljaju na drugačiji način. Politički avanturizam čini da ti lični, preobraženi oblici protivrečnosti kapitalizma budu dodatno naglašeni što navodi svakog pojedinca da se “na svoj način” pokrene protiv njih. S tim u vezi, prvi konkretan rezultat širenja avanturizma zeleno-levih nije bio ni ustupak u medijskom aparatu režima ni otkidanje glave režima, već sijaset parcijalnih zahteva koji dolaze sa krajnje desnice. Na čuvenom šabačkom mostu u prvom redu prošle subote stajali su borci protiv kovid pasoša i Rokfeler fondacije.

Da li sve naše navedene kritike znače da je sve što je Manojlović uradio pravilno i smisleno? Ne.

MALA POBEDA – VELIKA JADIKOVKA

Prošla nedelja je pred nas postavila dilemu: „Ili prihvatite malu pobedu (i naglo demobilišite/demorališite narod) ili nastavite borbu (i ispadnite avanturisti)“. Oba izbora su loša.

Prvi izbor deluje racionalno, čak i suviše racionalno, jer prekida narod koji je bio u zaletu. Drugi deluje optimistično, ali i suviše optimistično, jer baca prepreke pod noge tog istog naroda koji je u zaletu. Prvi izbor nema budućnost jer se okončao prošlog petka, drugi je ima ali ona, za sad, uopšte ne deluje svetlo. Zbog čega? Ukoliko se opšti trend smanjivanja ljudi na blokadama pokaže kao nezaustavljiv (a tako će sasvim sigurno i biti), a najistaknutiji akteri nastave da zagovaraju puki nastavak blokade i dodavanje zahteva (kao i čelnici zeleno-levih prošle nedelje) onda će se sasvim sigurno ostvariti tri najgore stvari za političku budućnost Srbije: 1) narod će biti postepeno demobilisan (ne naglo, kao u planovima Manojlovićeve grupacije); 2) preostali demonstranti će doživeti fijasko na nekoj idućoj blokadi i 3) narod će u sopstvenim očima ispasti preslab ne samo da bi nastavio borbu već da bi uopšte verovao u sebe kao učesnika u borbi. To gotovo sigurno garantuje najgrublji mogući povratak ljudi u prethodno stanje apsolutne političke pasivnosti i poslovično pljuvanje po sopstvenoj pobedi 4.12.2021. godine. Takav ishod se u izvesnoj meri ne može izbeći ali bi u ovoj formi taj i takav neuredni raspad narodnog fronta odgovarao isključivo Vučiću. Ostaje, međutim, dovoljno prostora da se narod bolje organizuje za novu fazu borbe protiv krupnog kapitala. Postoje i drugačiji vidovi borbe kojima bi se avanturistički ćorsokak mogao izbeći. Ostaje na ekolozima i levičarima, koji su narod u avanturu i poveli, da osmisle bolje rešenje za nastavljanje ili završavanje protesta.

Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta što im je ostalo u posedu.

POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA?

Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider ostataka tzv. „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada, otuda sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih deset godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto interesovanje za proteste ovako naglo opada nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto narod Zapadne Srbije ponovo ostaje usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor za kojima se intenzivno traga po Istočnoj Srbiji, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“ govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“. U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što je prethodna blokada? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Možemo jako moralisati nad ovim stavovima ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su oni i njihovi istomišljenici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac.

Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi. Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa ovoj klasi i njenim reproduktivnim praksama bila je, jeste i biće da se iskoriste njihova spontana kretanja na štetu kapitalizma a u korist radničke klase.

LABRUS

Kapitalizam – najskuplja srpska reč (2)

Episkop pozajmljen sa stranice
Dnevna doza marksizma-lenjinizma

KAŽI MI DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU BEZ DA MI KAŽEŠ DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU

Neko bi rekao da smo u prethodnom tekstu pisali „marksističkim žargonom“ i ne bi puno pogrešio. Nije čudno da komunisti, novi i stari, pišu marksistički o društvu. Ono što jeste čudno je kada se u naš „zanat“ mešaju liberalni i konzervativni intelektualci, političari i novinari. Naime, prethodnih godina, naročito od uspona SNS-a, u medijima nailazimo na brojne slučajeve u kojima stari ideolozi „evropskih vrednosti“ prelaze na nekakve kvazi materijalističke pozicije. Upravo to je način na koji liberalne i desne stranke odgovaraju zašto nas čuvari „evropskih vrednosti“ nisu sačuvali od gole diktature SNS-a. Pogledajmo sada kako i zašto oni „izigravaju marksiste“

I – TEORIJA „INTERESA“

Prilično smo sigurni da ni sami liberali poput Pavla Grbovića (a ni mnogi desniji od njih) ne znaju šta znači kada jedna proevropska politička opcija u Srbiji danas izjavi da svaka zemlja ima svoje „interese“. Da ste zaspali 2008. i probudili se 2021. godine, začudili biste se. Odjednom biste, umesto „evropskih vrednosti“, u ustima naših proevropskih stranaka zatekli čudne reči kojima se opravdavaju sve protivrečnosti EU spoljne politike na našim prostorima (kao što je npr. njihova podrška Vučićevoj autokratiji). Nisu li nam decenijama govorili da je pred nama neka „nova“ Evropa – Evropa bez imperija i vazala? Gde nestadoše „vrednosti“ zbog kojih je Zapadna Evropa onako nesebično, i navodno prkoseći ekonomskoj logici pomoću svojih fondova, proširivala Uniju i prihvatala istočnoevropske „tražioce sreće“? Ti Grbovićevi interesi, koji imaju silu da nadvladaju svetle i plemenite ideološke motive EU, su neka magična reč, kao vradžbina koja „novu“ Evropu časkom pretvara u onu „staru“. Naravno ni taj hokus-pokus, ni činjenica da za telale te poruke Zapad bira sopstvenu liberalnu dečicu, ne može da prikrije činjenicu koja nas, a i njih, gleda u oči od krize 2008. godine. Iako EU danas ima jako sličnu ideologiju kao i 2000ih (slobodno tržište, ljudska prava, demokratija i parlamentarizam) njen cilj nije, niti je ikad bila, „sreća i oslobođenje građana“ nego stvaranje političkog okvira za lakšu akumulaciju i cirkulaciju kapitala od strane kapitalističke klase. Interes, je samo pseudo-marksistički pojam koji treba da prikrije to neprijatno saznanje za građane – iste one građane kojima su godinama pre Vučića govorili da kapitalizam i evropska demokratija idu ruku pod ruku. Kako to sad da oni, u ime iste te Evrope, moraju da prave ideološke ustupke materijalistima i marksistima? Da tobože izvode analizu tokova akumulacije i cirkulacije kapitala sa periferije (Srbije) u centar sistema (npr. Nemačku). „Morate!“, grdi tajo svoju liberalnu dječicu. „Ako ste nepismeni, vi ukradite malo analize svetskog sistema od crvenih, a ako ste pismeniji recite da je to velika nauka za finu gospodu – geopolitika.“ Njihov tajo nije nimalo lud i njegovi saveti su dobri, jer bi ostajanje na staroj liberalnoj proEU ideologiji učinilo partije koje govore tim jezikom istorijski potpuno pregaženim. Drugim rečima, one ne bi mogle, ni ovako najbednije, da objasne zašto tvorevina demokratije podržava autokratije na svojoj periferiji i samim tim ne bi mogli da zadrže ni ono malo glasača koliko im je ostalo.

KO JE KRIV ŠTO JE STVARNOST MARKSISTIČKA?

Voren Bafet je na sličan način prihvatio marksističku tezu da postoji klasna borba – samo da bi izjavio da njegova klasa, klasa bogataša pobeđuje. Pavle Grbović je poželo da ide njegovima stopama, mada se, za razliku od elegantnog Bafeta, gadno okliznuo, pao i polomio. On je, na nekoj od društvenih mreža, izjavio jednu enormnu teorijsku glupost. Političaru je, naravno, dozvoljeno da bude teorijski glup dok god je ideološki konzistentan – a ovde je upravo reč o njegovoj privrženosti ideološkoj sklepotini koju smo nazvali „teorijom interesa“.

Naravno glupost je u pokazivanju elementarnog nepoznavanja bilo koje, pa i marksističke, ekonomske teorije. Jeftina kupovina a skupa prodaja je osnovni zakon trgovačkog kapitala i cilj svakog pojedinačnog trgovca čak i pre kapitalizma. U kapitalizmu, onaj trgovac koji ostvari najveći profit za robu koju je najjeftinije platio je pobednik. On je u izuzetnoj poziciji jer je ostvario ekstraprofit. U svakom ciklusu kapitalističke akumulacije svi tržišni akteri jure taj dodatni profit preko prosečnog profita, koji potom mogu da ulažu dalje i tako uvećaju svoj udeo na tržištu. Ne rade oni to zato što su dobri ili naročito loši kao ljudi nego zato što žive u svetu u kojem je ekonomija tako organizovana. Svaki marksista to zna a kaobajagi marksista poput Grbovića niti zna niti ga interesuje. Za njega kapitalizam (kapitalistički način proizvodnje i kapitalističko društvo) „nisu to“ uprkos teoriji. „To“ je za njega neki „XY zli poredak“ (na mesto XY književnički stavite neko društveno uređenje koji vašoj publici zvuči opasno ili zaostalo ili vam se prosto ne sviđa; on je rekao feudalizam-anarhija, mogao je i „orijentalni despotizam“ sasvim svejedno jer ionako nema veze s mozgom). Dakle, dok god se pojedini ekstraprofiti mogu izdvojiti i osuditi kao „zli“, „nemoralni“ i „nepravedni“ dozvoljeno nam je da sanjamo da u bliskoj budućnosti, negde iza ugla, stoji pravedni i čisti kapitalizam (iako su praočevi, oci i brojni sinovi kapitalizma svoja bogatstva napravili putem državnih protekcija, monopola, sile oružja i izvantržišnog (političkog) održavanja cena radne snage niskim (šta ćemo sa tim profitima gospodo? jesu li oni moralni ili ne?) ipak je pravi kapitalizam nešto „po meri slobodnog čoveka i građanina“). Pa dobro, ako privremeno zanemarimo činjenice o kapitalizmu, zapitajmo naše liberale gde je taj „lalalend za trezvene ljude“ koji ne sanjaju neke dečije socijalističke snove nego zrelo prihvataju neoliberalni status quo kao vrhunac ljudske civilizacije? Pa… „na Zapadu“, u „Evropi“ i njenim „evropskim vrednostima“, makar su liberali tako govorili u nekoj davnoj Srbiji 2000ih. Taj svetionik sveta pokazatelj je da je „moguće“ ostvariti „pravi kapitalizam“. Predivni poredak u kojem uz slobodu tržišta, logično, rastu i slobode pojedinaca (kroz ljudska prava i bolji kvalitet života). To je ono rajsko mesto mesto odakle se „vrednosti“ zarazno šire Evropom, jer to što je u njima „dobro“ maršira ka Istoku, i celom svetu. Međutim, danas upravo taj isti Zapad umesto „vrednosti“ ima „interese“. Umesto svetionika ima rendgen za EU „skrining proces“. Tu je sva suština istorijske protivrečnosti u koju su gurnuti naši jadni proevropski liberali i ostali prokapitalisti. Zato oni danas moraju da izigravaju marksiste. Razumite ih! Kako da nam objasne da je kapitalizam, i svi (ekstra)profiti koje pojedinačni kapitalisti jure, nešto po sebi dobro u uslovima kada isti taj kapitalizam živimo već više zlobnih decenija? Kako to da urade kada „veliku Evropu“ jedino interesuje da nam nametne još više istoga pod palicom našeg dobro poznatog „ludog Gavre“ (Vučića). Jedino da od velike strukturne priče o ekonomiji regresiraju na jezik popova pa da kažu „ali ovaj čovek je nemoralan jer je taj i taj oblik profita nemoralan“, na antinaučnu glupost „ovo nije pravi kapitalizam“ (jer je nemoralan i pun protekcije; dok je pravi valjda moralan i pun poštene konkurencije) itd.

II – BOŽOVA BORBA PROTIV KRUPNOG KAPITALA

Drugu sliku centrističkog izigravanja marksizma donosi odavno prenaporni sedi gospodin, teški udarač na moral srpskog građanina koji sedi na kauču (ali i klasistički ratnik protiv krezavih uživaoca Pinka). Zvuči smešno i uvredljivo kada nam ministar iz Vlade koja je polovinom 2001. godine uvela Zakon o privatizaciji i dala tolike slobode krupnom kapitalu kaže sledeće:

Te davne 2001. je verovatno živeo svoj dečački san ljubeći sliku sebe kontrarevolucionara, onog koji uništava socijalizam i društvenu svojinu. Dok danas, malko, ljupka sliku sebe kao revolucionara koji viče NAROD MORA PROTIV KRUPNOG KAPITALA! Takve su svakodnevne psihopatologije sitnih buržuja kada se, bez ikakvog uredništva i kritike, izliju po neoliberalnim medijima:

Nije Božo jedini koji je ustao na levičarsku nogu. Bude se mnogi borci i otkrivaju protivrečnosti kapitalizma. Eto npr. bivši saradnik SNS-a, Miroslav Parović, je otkrio da kapitalizam stvara statusne i klasne razlike i da to ima velike posledice po političko uređenje zemlje. Takođe je otkrio da najviše razloga da se pobuni ima „srednja klasa“ ali, kao i Božo (koji tu svoju matičnu klasu vređa da više voli kauč od njegove borbe protiv krupnog kapitala), ne razume što ona ćuti i uči druge da ćute kao i ona. Tu su zatim i biseri dva barda srpskih medija, Boško Jakšić i Đorđe Vukadinović, koji i sami veoma polako kopčaju vulgarnost svoje geopolitke. Ona je nekada glasila prosto: „EU čuva Vučića jer će on na kraju da im prizna Kosovo“ a danas glasi: „pa da, tako je ali izgleda ima nešto u tim investicijama“. Slažu se naša blebetala u horu – „Zapadnjaci imaju interese!“. Naravno, takve ideje dolaze isključivo iz redova sitnoburžujskih stručnjaka (političara, pravnika i novinara i dr.) koji su od 1990. godine kao klasa gotovo potpuno monopolizovali javne medijske nastupe. Naravno, nikada nema niti sme biti ama niti jednog antikapitalističkog radnika da im se suprotstavi u tim nastupima. Naravno, oni nemaju temeljnu materijalističku teoriju da pomoću nje objasne ni osnovne proizvodne odnose u kapitalizmu a kamoli složene mreže svetske eksploatacije i gluvonemi klijentelizam „srednjoklasnog“ javnog i privatnog sektora u Srbiji. Oni su puki ideolozi njihove ideološke sklepotine i spremni su da još dugo budu borci za pravedniji kapitalizam.

III – NAJSKUPLJA SRPSKA REČ

Razlog zašto se ovo ne može čuti u javnosti nije samo posledica ignorisanja radničke klase već proizvod duboke ideološke zabrane koju zovemo „tabu najskuplje srpske reči“. Ta reč je kapitalizam. Delimo ga na žuti, plavi i crveni tabu. Sveštenici prvog tabua, žuti buržuji, zabranjuju da se o njihovoj vlasti priča kao o destruktivno kapitalističkoj, drugi i treći o njihovoj. Oni su nam stavili zabranu na postavljanje jednostavnog, ali za njih politički destruktivnog pitanja, „ko je uopšte uveo strani kapital i legalizovao domaći?“ Da je odgovor kojim slučajem dežurni plavi buržuj, „Vučić“, tada naši moralisti i sledbenici žutog tabua ne bi imali problem s tim pitanjem. Međutim, to je uradio mučenik kontrarevolucije, čiji duh i danas lebdi iznad Srbije koja ne spava (jer radi „treću“). Naravno, reč je o Zoranu Đinđiću. Na kontroverznom govoru tokom ekološkog protesta u septembru, profesor Vitomir Vidović je kroz svoj parolaški govor izneo činjenice iz istorije kapitalističke Srbije. Izgovarajući najskuplju srpsku reč – kapitalizam, pričajući o njegovim protivrečnostima i nesrećama koje je naneo narodu, Vidović je prekršio crveni ali naročito žuti tabu. Zbog toga je dobio gunđanje crvenih buržuja ali gorku osudu ne samo starog žutog preduzeća (DS-a) već i vodećih novinara United media grupe.

Šta je pa tako strašno da se kaže da se Čume legalizovao pod Đinđićem (znamo i zbog čega)? Šta je tako strašno u tome da se kaže da je pod DOS-om počela privatizacija srpskih vodoizvorišta (Koka kola je kupila Vlasinku i 23 njenih izvora još 2005. godine). To je isto pitao Aleksandar Jovanović „Ćuta“ u jednoj desno malograđanskoj emisiji. Njegove reči su: „Gurali su i jedni i drugi reke u cevi! Šta sad? Treba da ćutim što će neko da me lepi?“ Preformulisaćemo njegovo pitanje marksistički:

Je li činjenica ili nije da je opšte dobro poput vode privatizovano u kapitalizmu ma ko da je na vlasti?

Dok god to pitanje ne može da postavi običan radni čovek, to će umesto njega govoriti SNS-a, i sam kinjeći i prokazujući kapital i ekstraprofit kao “nemoralne”. To se svakako neće odnositi na njegov kapital već na kapital gospode žutih buržija. Plavi tabu postajaće sve jači, kaobajagi na štetu žutog i crvenog tabua. Na taj način, biće opravdane nove i nove godine ‘investiranja stranog kapitala i legalizacije domaćeg’.

NASTAVIĆE SE

LABRUS

MOŽE LI NAM SVAKO SVAŠTA?

Svetski dan medija: možemo li imati medije slobodne od bahatosti i moralisanja?

Juče, na Svetski dan medija,  prisustvovali smo još jednom u nizu spektakla današnje Srbije. Na jednoj privatnoj televiziji, tri poznate medijske ličnosti, jedan poznati pevač, jedna prepoznatljiva voditeljka i jedan bogati trgovac ugljem polemisali su, slavili i pevali na dan pravoslavnog Uskrsa. Spolja gledano svako, ko zna išta o društvu, bi zaključio – svakodnevni buržujski spektakl. Neko malo potkovaniji bi definisao tu situaciju teorijskim žargonom: vladajuća klasa sa svojim ideološkim „štihovima“ ponavlja, po ko zna koji put, poruke o prirodnosti braka tradicije i preduzetništva. Trivijalno, zajedničko i istinito ali jako jako dosadno.

Koment sekcija ispod video klipa tog slavlja na Fejsbuku je uglavnom puna negativnih komentara: „Uvek kad mislim da smo došli do kraja oni probiju novo dno“, „Plač i jad, tuga u Srbiji“ ili „Kakav mulj, ljudski talog i polusvet!“. Na prvu bi se moglo reći da ideološka poruka nije pogodila svoje subjekte kako je nameravano jer ne deluju nimalo oduševljeno. Razlog  za ovako žustre reakcije je pomalo u samim akterima na klipu. To su: „opičena“ kraljica rijaliti novinarstva i snajka vrhuške SPS-a, Jovana Jeremić, onaj pevač koji je uzimao puno kokaina (koji nije?) pa smanjio želudac i smršao, Darko Lazić, i nedavno za pedofiliju optuženi Dragan Marković „Palma“. Pevali su poznatu numeru Mitra Mirića, „Ne može nam niko ništa“ iz davne 1989. godine. Naravno, Palmina poruka je upućena Đilasovom SSP-u i Mariniki Tepić, koji su na svetlost dana izneli podatke o ovoj aferi, kao i o postojanju brojnih svedoka i žrtava podvođenja i pedofilije u kojoj je učestvovao krupni trgovac ugljem i vlasnik jednog grada u Srbiji. Čovek optužen za pedofiliju sa svojom svitom peva porodicama žrtava i svima nama: „Ne može nam niko ništa!“

“DOMAĆINSKI” KAPITALIZAM

Onom čoveku koji išta zna o društvu je jasno zašto naglašavamo privrednu ulogu Dragana Markovića „Palme“. Bez privatizacije trgovine ugljem, medijskog prostora i političkih funkcija (do tačke u kojoj nismo sigurni jesu li one još uvek građanske izborne funkcije ili spahiluci i feudi) takav čovek nikada ne bi došao u poziciju da drži ceo jedan grad kao privatni posed i da utiče na sudske i političke procese svojim nagomilanim društvenim i finansijskim uticajem. Tom upućenom posmatraču, je jasno da je 1990. godine i sam učestvovao u veoma riskantnom društvenom eksperimentu koji je podrazumevao prepuštanje gotovo celokupne privrede privatnim vlasnicima. Onima koji će „domaćinski raspolagati“ preduzećima umesto aljakave i nesposobne socijalističke birokratije i njenog odnosa prema društvenoj svojini kao „svačijoj-ničijoj“.

Pre 31 godinu došlo je do velikog ukazivanja poverenja toj tržišnoj individui iako nije bilo naročitih istorijskih osnova za tako nešto. „A leap of faith“ kažu Englezi – „skok vjere“ prevode Hrvati. Niko se nije zapitao: „Šta je najgore što se može desiti ukoliko se jedan čovek basnoslovno obogati i potom tim novcem kupuje i pribavlja društveni uticaj?“ Teško da je ikada jedna generacija sa više naivnosti petljala po suštini društvenog ustrojstva. No, kao što je to večiti spomenik bedi kontrarevolucije tako je i spomenik neuspehu socijalističkog obrazovanja i političke prakse komunista u presudnoj drugoj polovini 20. veka.

Šta da kažemo o bahatosti novih gradonačelnika-spahija što već nije rečeno i napisano? Može li se uopšte opričati, može li se kazniti za godine podvođenja i možda pedofilije? Šta je sa onim što ne vidimo i ne znamo? Mi u DP Plamen znamo da je jedina primerena presuda za takvu klasu otimača proleterska revolucija, ali verovatno ni ona nije dovoljna ako se uzme kao kazna. Šta da kažemo a da to ne bude ona prezira vredna kukumavka nemoćnih koju tako besomučno praktikuju na nerežimskim televizijama i novinama. Da li je sloboda od režima jedina i vrhunska sloboda prvaka naših desnih malih građana? Da li postoje pozitivne slobode? Slobode za nešto?

SLOBODA KAO “SLOBODA OD” A NE “SLOBODA ZA”

Sloboda za nešto je tabu u svim medijima što ih, sve redom, čini neslobodnim medijima. To je model oktroisane slobode medija koju nam ne daje „neki Vučić“ nego svetski kapitalizam i Javlja se obliku lažne dileme : umereni razvoj ili gunđanje. Ukoliko niste „slobodni“ da mislite u strogom okviru SNS-ovog ekonomizma (zida se! gradi se! radi se!) onda ste slobodni da do mile volje vređate i morališete o (iju!) bahatosti vlasti. Nije naša koment sekcija ništa drugo do presek svakodnevnih govora onih koji praktikuju ovu drugu „slobodu“. Takav žargon dolazi iz fatalizma koji se emituje sa nerežimskih medija.

Njihovu mantru znate: „Slobodni mediji“ „zaluđenima“ donose „istinu“, „otvaraju oči“ ali uh-oh-eh, „ne vide se po celoj Srbiji“ pa eto „neistina“ prevladava. Upravo, treba da se bavimo moralizmom u medijima kao izvorom njihove unutarnje neslobode. U medijima čiji vlasnik je United Media, verovatno silom prilika, usled neravnopravne borbe televizije sa youtube-om, moraju imati puno sadržaja između velikih vesti, mnogo više nego pre. To nužno donosi puno „filera“, gostiju koji su tu da svojom agitacijom i pričom popune prazne sate, a među njima nekako uvek ima puno moralista. Ističu se Dušan Teodorović, Srđan Škoro, Boža Prelević, dr Žujović tj. profesionalno ostvareni posleratni muški naraštaj („bumeraj“). Istina, moralizam je vrlina zrelih godina profesionalno ostvarenih ljudi, koji iz raznih razloga više ne mogu da učestvuju aktivno u društveno-političkom životu pa ga zato pasivno–agresivno kude. To je još jedna sličica bede našeg prosečnog kontrarevolucionara.No, jedno je kada to radi nečija tetka „za slavskim astalom“ a drugo kada to neki „znalac“ radi u medijima do Sudnjega dana.

Kada ih neko upita „zašto nema pobune“ oni besomučno vrte svoj „akuzativ“, te za izostajanje pobune optužuju „ovaj narod“ „ove ljude“ koji su „moralno utrnuli“ – pa nižu dalje, uz istovremenu osudu, prezir i sažaljenje kvalifikacije razne: „apatični“, „uplašeni“, „neinformisani“, „neobrazovani“, „gladni“, „kupljeni za sendvič, crvenu, paštetu“ i tako dalje i dalje i dalje. Nižu se dobro poznate floskule, i produžavaju u našu koment sekciju. Drugim rečima, to su prikrivene ili otvorene klasističke optužbe da su radnička klasa, i ono seljaštva što je preteklo, „krivi“ što je SNS na vlasti.

AKO “EKSPERT” LAŽE BROJKE NE LAŽU

No, pogledajmo činjenice. Za Vučića jedva glasa 2 miliona ljudi. Otvoreno protiv njega glasa do 1 milion a 2,5 miliona uvek o svemu i unapred verno ćuti. Tu brojčano sigurno ima puno pripadnika radničke klase ali idejni predvodnici te većine su upravo naši moralisti koji, kad jednom ceo svet ocene kao „uvek već negde i po nečemu LOŠ“ (i kao takav nedovoljno vredan da se za njega politički bori) mogu natenane da se prepuste tome da su „dobri“ sami sa sobom u svojim normalnim životima. Ta udobna pozicija se može lakše zauzeti kao poza ako niste pripadnik radničke klase, tj. ako imate platu makar duplo veću od minimalca. Prepoznaćete ih po tome što nikada ne okrenu prst ka sebi i da se upitaju: „Čekaj, kako to da sam ja ’zaista dobar čovek’ a da imam tu toliku manu da nada mnom već 30 godina vladaju neki jako loši pa i zli ljudi? Zar to nije dokaz da zapravo nisam dobar? U socijalizmu je bilo svakakvih funkcionera ali ne i spahija? Ničija deca nisu sistemski odvođena u prostituciju. Zašto sam polagao tolike nade u tržišnu individuu pre 30 godina? Zašto sam ćutao, ili aktivno podržavao, svu tu privatizaciju?“

E pa, gosn Moral-ljube, istina je kao i uvek bolna i otrežnjujuća. Moral-ljube, vi ste rođeni brat Vlastoljubu. Došli ste u paketu i u paketu će otići sa naših medija i iz našeg političkog života. Vi ste kontrarevolucionari koji su se malo zamorili od svoje višedecenijske igre. Vlastoljub i dalje juri za novcem i uticajem a ti, Moral-ljub, hoćeš samo penzijcu i da negde umreš bez neprijatnosti. Obojica patite od česte bolesti – pogrešnog prepoznavanje sebe. Onoliko koliko Vlastoljub jako umišlja da su anonimne sile države i kapitala koje je zaposeo zapravo njegove lične snage, toliko ti, Moral-ljube, snažno umišljaš da si, grdan, „dobar“. A to postižeš tako što besomučno govoriš kako je čovek na vlasti „loš“ i „nemoralan“ i opet „loš“ i „dno dna“ i „ljudski talog“ i da ga na vlasti održavaju neobrazovane „niže klase“, njih jedva par miliona, a nikako ne toliko upadljiva, endemska, ćutnja i totalni konformizam obrazovanih sa dobrim primanjima i tih 2,5 miliona koje vuku sa sobom. Uvek neki nepismeni i siromašni i nikada vi koji nikada ne glasate, nikada ne štrajkujete i nikada se ni za šta ne bunite. Palma po tebi nikada nije, i ne sme biti, predstavljen u govoru kao ono što ekonomski  zaista jeste – trgovac ugljem i političkim uticajem u zemlji učenih ljudi koji su mu to pravo dali i branili 1990. 2000. i 2012. godine; nikada ga ne dovodeći u pitanje, nikada ne povezujući količinu njegove privatne svojine sa njegovim narastajućim uticajem.

Moral-ljube, ti si se malo potresao. No, ne treba te gurati. Dovoljno će biti da ti pokažemo liticu tvojih ideja i da ti puštamo Darka Lazića kako peva Mitra Mirića. Kada idući put izvedeš „skok vere“, a izvešćeš veruj, ovoga puta neće biti u provaliju. Umreće Moral-ljub u tebi, pašće unutarnja nesloboda i rodiće se neko nov. A jednom kada unutarnja nesloboda padne pašće i svaka (svaka!) spoljašnja.

LABRUS

Muzičke želje, čestitke, pozdravi: