UTISCI SA PROTESTA PROSVETNIH RADNIKA: OBRAZ ČUVA OBRAZOVANJE

16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.

Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.

Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.

Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A  ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.

ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.

Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!

Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”

DETE PARTIZANA      

PREBIJANJE NASTAVNIKA U BAČKOJ PALANCI: IZOLOVAN SLUČAJ U NIZU

Kao na krilima onih navijačkih stihova „Doš’o je i taj dan…“  sevnuo je i ovaj 08. 05. 2024. Samo dan uoči Dana pobede nad fašizmom,a kome je draže i Dana Evrope. Dan koji će ostati upamćen (bar neko vreme)  po tome što je bivši učenik Tehničke škole „ 09. Maj “ (gle ironije) u Bačkoj Palanci pretukao 65-godišnjeg nastavnika praktične nastave. Nastavnika kome je ostalo još samo nekoliko meseci do penzije. Nekoliko meseci do penzije  i čitav ostatak života u (ne)mirovini – preispitivanju i samokritici. Naspram poražavajuće refleksije determinisane jednom poražavajućom životnom i profesionalnom situacijom koja će verovatno ostati najupečatljiviji fragment njegove karijere. A kakvoj se ni u najzlokobnijim slutnjama nije mogao „nadati“.

I dok je samo par dana ranije novi mandatar u jednom delu „svog“ ekspozea povodom sastava nove Vlade trućkao o izuzetnim rezultatima ostvarenim u resoru obrazovanja, već ga je, kao hladan tuš, sustiglo sasvim plastično opovrgnuće. Toliko plastično da nije isključena ni intervencija “plastičnog hirurga“ povodom saniranja istog. Naravno da govorim o zadobijenim povredama kolege Slobodana Zorića iz Bačke Palanke. Oca Milenka Zorića, srebrom odlikovanog kajakaškog olimpijca iz Rija. Mada, ne mislim da je ovo od ključnog značaja (sem u okvirima novinarskog senzacionalizma). Zar je bitno da li je prebijeni nastavnik otac reprezentativca, ili pak frizera, automehaničara, elektroinženjera… možda ministra?

Uveren sam da bi svi mi „voleli“ da verujemo kako je ovo samo izolovan slučaj. Eto, pojavio se tamo neki osvetoljubivi delikvent, kivan na nastavnika jer je „izbačen“ iz škole… i tako… desilo se! Kako ono vole da kažu: „Osveta loših đaka!“ Međutim, stvar je mnogo složenija. I opasnija! Ne samo po pojedince unutar školskog sistema, bez obzira sa koje strane katedre da se nalaze, nego po celo društvo. Jer, kada bi uopšte i bilo sistema ovakve stvari bi se dale preduprediti, i tada bi ovakav incident mogao biti tek „izolovan slučaj“. Ovako, ovaj „izolovani slučaj“ samo je momenat u permanentnoj manifestaciji i materijalizaciji jedne podle i sistematske namere da se državno školstvo do kraja obezvredi.

Jedino što je u školstvu još ostalo sistemsko i sistematsko jeste njegovo uništenje! Obesmišljeno je gotovo sve. Na primer, sa jedne strane, prilikom potencionalnog zaposlenja u prosveti neuporedivo značajniji kvalitet predstavlja partijska knjižica nego li odgovarajuće obrazovanje kandidata. A opet, sa druge strane, šta reći o „čuvenoj“ Vukovoj diplomi. Ne tako davno, samo na prste jedne ruke, u čitavoj generaciji ste mogli pobrojati sve Vukovce. Danas su oni brojniji gotovo u svakom odeljenju elementarnog obrazovanja. Sve dok nam broj funkcionalno pismenih đaka iz godine u godinu drastično opada (ako je verovati međunarodnim rezultatima PISI-nih testiranja 15-godišnjaka).

I vi se sad sigurno pitate kakve to ima veze…

A možda nam „Hermeneutički krug“ može pomoći da te veze pokidamo i da konačno raščinimo ovaj začarani vir u koji smo svi skupa sa prosvetom zapali. Hermeneutički krug predstavlja osoben metodološki pristup u tumačenju društveno-istorijskih fenomena. Krajnje pojednostavljeno rečeno, ova analiza polazi od premise po kojoj su celina (npr. prosvetni sistem, ili društvo u celini) i svi njeni delovi (elementi) u neraskidivoj vezi. Takvoj da je nemoguće ispravno razumevanje (a ni tumačenje) kako celine, tako ni njenih delova mimo njihove obostrane i uzajamne determinisanosti.

Želim reći samo  da je iluzorno, pa i bezumno, posmatrati školstvo kao izolovan društveni fenomen. Niti je bilo koji njegov činilac (bilo nečiji pojedinačni uspeh, bilo incident bilo koje vrste) tek „izolovan slučaj“ koji će još jedan „novi pravilnik“ staviti pod kontrolu. Bolesno društvo dekadentnih vrednosti zarazilo je i školu. Zarazom u hiljadu nijansi roze koja dalje metastazira kroz sve ove „izolovane slučajeve“.

            Ima li nam leka?!

            Šta kažu nadležni?!

            Sindikati?!

            Šta još treba da se desi pa da umesto „hemoterapija“ pristupimo „hirurškoj intervenciji“ ?

DETE PARTIZANA

PISMENOST (NI)JE U MODI

Uobičajenom konzumentu socijalnih mreža i obavesti sa internet portala poslednjih dana nije teško bilo polakomiti se te doneti ishitren sud usled naslova sličnih ovome:

ALARMANTNI PODACI! U TROGODIŠNJIM ŠKOLAMA I DO 95% FUNKCIONALNO NEPISMENIH ĐAKA. (N1)

Poražavajući procenti (ne)uspeha naših učenika (pretežno petnaestogodišnjaka na početku srednjoškolskog obrazovnog ciklusa) – među kojima se najbolje kotiraju gimnazijalci sa tek tričavih 16% funkcionalno nepismenih iz matematike i 11% iz čitanja (što je između 3 i 5 učenika po odeljenju) – dok se funkcionalna nepismenost učenika trećeg stepena kreće i do 95 procenata – rezultat su međunarodnog programa za ocenjivanje učenika, poznatijeg kao PISA testiranje, koje se sprovodi još od 2000. i na kojem, istini za volju, ni ranijih godina naši učenici nisu briljirali. Ali je i nesumnjivo da je u poslednjoj deceniji taj procenat (funcionalno nepismenih) u osetnom porastu. Donekle je razumljiva novinarska potreba za senzacionalizmom, ali preterano je reći da su podaci alarmantni. Odavno je našoj prosveti odzvonilo vreme za buđenje! Ali opet: bolje ikad nego nikad!

Alarmantno bi bilo proveriti funkcionalnu pismenost svih onih maskiranih izgrednika koji su se letvama mlatili kod Vukovog spomenika uoči poslednjeg fudbalskog derbija. Verujem da je tu bilo i petnastogodišnjaka, ali i znatno starijih… Tako da funkcionalna pismenost određenog dela populacije nije srazmerna njihovoj životnoj dobi. Čak obratno!

I šta dalje!? Takvi su kakvi su… Naši su! I đaci i rezultati. Šta smo mi spremni da učinimo pa da popravimo stvari? Što bi se reklo sistemski. A ne samo da krpimo i zamazujemo opšte rasulo sve ispraznijim pedagoškim procedurama i sve besmislenijim pravilnicima o ocenjivanju. Prosvetni sistem je mrtav! Mi smo ga ubili! I poslednje što nam sada treba je stručna analiza i upitanost spram najlošije funkcionalne pismenosti pretežno najsiromašnijih, iliti, socijalno-ekonomski ugrožene kategorije učenika. Svih onih koji su zbog slabijeg uspeha u osmoljetkama „birali“ takvo srednjoškolsko obrazovanje, u trajanju od 2 do 3 godine, ne bi li se što pre i što bolje zaposlili. Te tako sopstvenu materijalnu situaciju učinili podnošljivijom. Što bi se reklo: da imaju svoj dinar! I već do svoje dvadesete postali poreski obveznici.

Ti učenici „trećeg stepena“ su mahom buduća radnička klasa. I sa humanističkog stanovišta (a nadasve pedagoškog) neophodno je opismeniti je i učiniti funkcionalnom. A kako je to uopšte moguće postići vodeći se Novim pravilnikom o ocenjivanju vladanja učenika. Nebulozom prema kojoj je sve do 7 neopravdanih izostanaka primerno vladanje (5).  Sa 8 neopravdanih (4) vrlo dobro. A već sa 9 pa sve do 15 dobro vladanje (3). Dovoljno od 16 do 25…I nezadovoljavajuće sa 25+ neopravdanih izostanaka – što je 3 do 4 školska dana. Pa zar to nije apsurdno? Zar nije dobar radnik onaj koji ne izostaje sa posla (ukoliko zaista nije opravdano onemogućen)? A koji ume da misli i tako najefikasnije realizuje svoje radne zadatke. Savremenim pedagoškim rečnikom: da je funkcionalno pismen. Nikada ih nećemo opismeniti ako ne budu dolazili.

Oduvek je postojala učenička sklonost ka izbegavanju časova provere i ocenjivanja (mada se to poslednjih godina i ne može tvrditi kao pravilo). Uz ovakav Pravilnik učenici će prvenstveno da nauče kako da kalkulišu sa časovima proveravanja i ocenjivanja. Zato je možda krajnje vreme da njeno visočanstvo – ocenu – vratimo gde joj je i mesto. Na mesto posledice ’mesto uzroka. Da ocena predstavlja samo verifikaciju jednog kognitivnog procesa, učeničkog znanja i zalaganja. Decenijama unazad većina đaka nam uči samo zarad ocene… i proseka. Postupa gotovo makijavelistički – ne birajući sredstva da dosegne do željenog cilja – OCENE I PROSEKA. Uveren sam da nas je upravo to „ganjanje proseka“ i dovelo do ovih podprosečnih ali i sasvim očekivanih PISInih rezultata za 2024.

A kako to postići? Jednostavno: ukinuti numeričko ocenjivanje! Prvenstveno u prvom ciklusu elementarnog obrazovanja. A potom i u čitavoj osnovnoj školi. Postoje i drugačiji modeli kojima bi se moglo okvalifikovati i (pr)oceniti znanje i zalaganje učenika. Prvi ciklus (od 1. do 4. razreda) treba da služi samo tome da naučimo učenika kako se pravilno uči. Da uočimo njegove afinitete, ali i nedostatke i poteškoće u savladavanju gradiva. Pa nakon toga, kroz drugi ciklus elementarnog obrazovanja, utvrdimo njegove mogućnosti i usmerimo učenika u poželjnom pravcu koji zovemo srednjom školom. U poželjnom pravcu kako za pojedinca tako i za čitavo društvo. Jer, čemu obrazovanje ako se u njemu ogleda isključivo lična korist i zadovoljenje personalnih intencija. Obrazovanje je dobro tek ukoliko čitavo društvo ostvaruje prosperitet na njegovim temeljima.

Verovatno Vam sve ovo zvuči utopijski. Velika je nedoumica jesmo li mi kadri za ovakve radikalne zaokrete. Jer ovo je posao za državu. Za Ministarstvo prosvete i sve Školske uprave. Ovo je posao koji iziskuje velika materijalna, ali i kadrovska ulaganja. Mada, ni približna materijalna ulaganja kolika je ova država spremna da kešira za belosvetsku izložbu EXPO ’27. Ili samo za Nacionalni stadion. Razmislite samo koliko se škola može izgraditi i obnoviti za 1 000 000 000 eura. Pa gde je još 17 puta toliko. Ne treba biti previše „funkcionalno pismen“ za ovakav zadatak, zar ne?!

Dete Partizana