Okupaš se, obriješ, peglano odelo, sav zonfa. Odeš na razgovor za poso. I tamo te čeka neki pizzopeavc u odelu za koja moraš da rmbaš pola godine i krene da te ispituje ko da si u stanici murije u Keve Džebrosime. Ša očekuješ od posla? Ša te ispunjava u poslu? Da li želiš da dođeš do …samorealizacije?! El osećaš boljitak? Esi spreman za selfimpruvment? Kakav profesionalni benefit si ostvario na prethodnm radnom mestu? Šo nisi radio pola godine? Kako si otišo sa prethodnog posla? Kako to misliš dao otkaz? Smučilo ti se pa si samo? Ko bre, danas daje otkaz?! Ša ti se smučilo tamo? Si išo na kurseve? Šo nisi? De kupuješ odeću i koji ti je broj cipela? Ko ti je otac a ko majka ko žena a ko devojka i zašto? Ko je Kajzer Soze? Aaaaaaa! I onda te pitaju moje omiljeno: De vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?! Batice, esi li realan?! Kako misliš da ima pravo da me pitaš tako nešto i to ovde? JBT, od svih zemalja ova! Ti mene pitaš de se vidim! El vidiš ti sebe?!
Alo, ne znam de ću da budem sutra, ša ću da jedem i de ću da spavam. A ti me pitaš za deset godina. Da skontaš el imam drajv esam li ambiciozan i da li imam misiju i viziju. Misiju i viziju? Ša ti misliš da sam ja? Gandalf?! I sad mi ti, dok pričam s tobom, upisuješ neku karakteristiku. Imaš neke tabele, bodovanja, minuse, plusove, napomene, ovo, ono, pa ono sitnim slovima ko enciklopedija Britanika. Ej bre, ti mene pitaš. Pa zbog tvoje firme i zbog takih pajvana ko što si ti ja, između ostalog, akčueli i ne znam de ću da budem sutra. Niste jedini, dug je to spisak. Mogu o režimu, o onom Šabanu što nikad ne spava, al nemoj mi te fore. Ej, znam te. Mnogo si radio pa si uspeo. Teškoe? Nikad ništa nisi radio u životu, tatica te bacio u ejčar, voziš skupa kolica, dođeš na posao kad ti se oće a i onda samo da bi izmajmuniso likove ko što sam ja. I sad si ti uspeo u životu, i krljaš se američkim frazama a engleski ti je ko da te Čita a ne Tarzan pravio. Ti mene da pitaš, koji živim u potpunom rasulu, za moje planove, za realizaciju. Evo ti odgovor: Došo sam jer znam to da radim i trebaju mi pare.Tolko sam očajan da ću prifatiti svaki poso. El ti jasno? Nemoj da me teraš da ti sad sve po spisku jer mi čačkaš po ličnom životu. Kake to veze ima s poslom? Si psiholog pa proveravaš dal sam lud? Nisi? Mrš!
A pitanja su tu da bi svi mi lagali. To e razlog. Kapirate? Treba da ko onoj nadobudnoj glupači da kažem pizzopevcu da oću da radim džabe da bi steko iskustvo da imam misiju i viziju da služim firmi da sam spreman da cinkarim kolege i da radim prekovremeno jer sam krpa od čoveka i možete mi ša oćete. A onda kad nađem poso ja treba da verujem u to njesra koje sam reko na intervjuu i da se ne smejem kad mi neko spomene politiku kuće. Jer će žena da mi popizdi ako dobijem otkaz a deca će da plaču a komšije će da zovu policiju a policija će me u Zabelu a tamo će da me nategnu i ubiju. Tako. E pa neće moći rođače! Razgovaraš s čovekom a ne s idiotom. Ja znam tvoje glupe prevare. I samo da znaš: nemaš pojma ni ti ša će da bude za deset godina. I znaš da je to pitanje glupo ko i sva ostala i da je fora u tome da sutra sve tvoje može da pukne i da te šutnu na ulicu. I ša ćeš onda? Da vičeš “Živeo socijalizam?” Al da ne bude da idem okolo ko Žižek, da i lepo odgovorim i na to pitanje. Evo gde ja sebe vidim za deset godina – u zemlji u kojoj te za deset godina niko neće pitati de vidiš sebe za deset godina!
Na slici: Bivša odbojkašica Ana Radojičić 32 god. i 185cm visoka, ćerka Zorana Radojičića, vlasnika OK “Vizura” koja je napala i pretukla nastavnicu biologije u OŠ “Jovan Dučić” na Novom Beogradu.
Se sećate Bude Filadelfije, budže iz filma Nije nego? Bata Stojković je maestralno odigrao likusa koji hoće da potkupi nastavnicu parfemom da mu klinac dobije bolju ocenu. Povezao ženu službenim autom, objasnio problem, pokušao, ova ga otkačila i to je to. Nije je startovao, napastvovao, tukao, pretio. Ništa. Samo oćešnećešnemoraš. Kad sam bio maleni balavko nagledao sam se takvih Filadelfija onoliko. Neki bi kupili, neki ne, jbg. To su bile Bude iz SFRJ. A onda Bude iz SRJ – malo siroviji, ima i neki kontroverzni bizmismen al su u odnosu na ove danas kulturiška.
Sad više neće ni da pregovara ni da da mito. Diplomu je kupio, il dobio ko privezak uz kola, partija, gajba, dvorac, novac, šta oćeš. Na Maldive ide samo sirotinja. Taj rad. Dete ima da bude ko mama il tata. Da ima sve petice i da ga ljube posred guzice. A prostački vam, a? A ono el ti znaš ko sam ja je normalno i fino? Da nastavnicom koja radi za siću brišeš pod? Da je pakuju u kragnu il gipsano korito? Supiš. Ma da, to je samo izolovan slučaj koji smrdi na gomili izolovanih slučajeva. Slušam neke matorce u parku, pričaju dok im unučad jure okolo. Jaoo, ste videli, nastavnici oće da budu ko beli medvedi. Aha, da mogu da prebiju dete pa da ne odgovaraju.Još će da ih naroužaju kako su krenuli. Joj, jadna naša deca.
Jadna vaša deca? I jesu jadna pored takvih ispranih mozgova. Alo, ko koga bije? Oćeš da te podsetim? Ste čuli za činjenice? Matorani, kromanjonka koja je tukla učiteljicu je aktivistkinja SNS sa Vračara! Ne bi me čudilo da ste glasali za njih. Za one koji su napravili klimu koja je napravila Ribnikar. I Mladenovac. I nož koji štekuje osnovka kao Barbiku. I onog klinca što je svom nastavniku majku majčinu kad je izašao iz škole. Misliš da je to sve? Šta misliš za koliko pretnji i prebijanja nisi ni čuo? A sve ti po pravilu dolazi iz razmaženih bogatih kuća. Buda Filadelfija SNS-a i drugih buržuja. El slučajno? Utripuješ da kad nema zakona i kad je sud zajebancija i postupak može da zastari da možeš da radiš šta oćeš? El stvarno misliš da si dovoljno bogat da možeš da se izvučeš s ubistvom? Ako imaš mafiju na vlasti onda da.
E ne može. I da gospodžo ima da zaštitimo profe ko bele medvede. I ne može ni mafija ni Buda Filadelfija. Ti bolesni nenormalni nadrndani nakoksirani psihopatski krkani ne smeju da pobede i neće jer još ne znaju ali ima uskoro da nauče ko smo mi, oni koji rade za kikiriki.
Situacija u leskovačkoj Juri, o kojoj smo već pisali, daleko je od razrešenja. U utorak, 11. juna, organizovana je potpuna obustava rada. Menadžment je, po započetoj obustavi rada, iznova počeo sa pritiscima. Zahtevalo se da zaposleni potpisuju lažne ispisnice iz sindikata, bilo je organizovanog zastrašivanja, a upućivane su i pretnje otkazima. Najavljene su prijave od strane Samostalnog sindikata metalaca Srbije protiv poslodavaca koji svojim zastrašivanjem opstruiraju štrajk. Ovi potezi uprave su kontraproduktivni, kako za zaposlene, među kojima se stvara razdor, tako i za upravu, koja svojoj korporativnoj centrali već danima prijavljuje umanjenu produktivnost.
A razloga za brigu kapitalisti imaju napretek: 11. juna je polovina zaposlenih leskovačke Jure zaustavila najveći broj pogona u sve tri smene, a 12. juna su im se pridružili i magacioneri. Ova demonstracija sile od strane organizovanog radništva nije promakla jastrebima korejskog menadžmenta. Panika koja hvata ove kapitaliste pred gubitkom profita je evidentna i neumitno vodi rešenjima koja su sve samo ne demokratska i zakonska. Znajući sve ovo pitamo se, mogu li oni koji vode ovu zemlju ostati hladni prema gnevu radničke klase? Oni će, kao i uvek, pokušati da ignorišu celu priču i osloniti se na „pregovore“ zaposlenih i uprave. O kakvim pregovorima govorimo dok se ljudima preti njihovom golom egzistencijom? Da li govorimo o onim prvim pregovorima koji su, dva puta zaredom, bili odbačeni, ili jučerašnjim u kojima je pregovarački tim kompanije nenadležan da ispuni bilo koji zahtev? Šta je za one koji obrću desetine miliona evra godišnje povećanje radničke plate od 20 %?
Šta je suština ove faze radničkih borbi u Juri? Kapitalisti se boje radnka, njihove siline, mase i organizovanosti. Samo u prethodnih 20 sati, preko 150 kolega iz račanske Jure potpisalo je peticiju podrške zahtevima štrajka u Leskovcu. Danas se sindikat odlučio za štrajk upozorenja i najavio novu turu štrajkova iduće nedelje. Dakle, iako ovaj plamen još uvek nije zahvatio 100% radništva, sindikat još uvek ima inicijativu. Na potezu su kapitalisti i fabrička uprava. Oni ne mogu preko noći izmestiti fabriku i naći neke druge zaposlene bez velikih materijalnih gubitaka na koje nisu spremni. Niti mogu popuniti redove novim, pokornim radnicima koji će zameniti one otpuštene. Odakle da ih dovedu? Gde da ih nastane? Nema Leskovac drugih radnika Jure do ovih i nema drugog razrešenja ove situacije do ispunjenja svih zahteva leskovačkih sindikalaca. Društveni pokret Plamen se bori rame uz rame s leskovačkim radnicima i daje punu, drugarsku podršku! Borba se nastavlja!
Radnici fabrike automobilskih kablova Jura u Leskovcu su prethodnih dana pokrenuli seriju štrajkova i tako su podigli svoj glas protiv niskih primanja i nehumanih uslova u kojima rade. Podsećamo, zahtevi su: povećanje plate za 20 posto, prestanak korišćenja bonusa kao kazne kojima se radnici navode da ne idu na bolovanje, povećanje toplog obroka sa 250 na 400 dinara i veće odvajanje sredstava za održavanje fabričkih toaleta. Nakon što je više od pola zaposlenih učestvovalo u blokiranju prve smene u petak (07.06.) isti uspeh je ponovljen u ponedeljak (10.06.) Čitave proizvodne linije su ostajale bez 30% do 40% posto radništva a utorak , 11.6., je Dan D. Iako je današnji dan presudan za uspeh ovog konkretnog štrajka, on označava samo POČETAK jedne duge kampanje. Za danas (11.06.) najavljen je celodnevni štrajk uprkos pritiscima. Administracija je počela da pravi spiskove radnica i radnika koji učestvuju u štrajku. Menadžment za sad ne želi da pregovara sa zaposlenima, štaviše oni žele da im ukidaju bonuse, pa čak i da im neosnovano prete otkazom, iako po zakonu radnici imaju pravo na štrajk i, samim tim na sva navedena prava.
„Jura“, prozvana „Fabrika iz Pakla“ ima dugu istorije eksploatacije i nehumanog tretmana radnica i radnika. Južnokorejski investitor je nemilosrdno gazio po ljudskom dostojanstvu zaposlenih još 2016. godine kad je zabeleženo da je, u fabrici koja se u letnjim mesecima pretvara u užarenu pećnicu, bilo fizičkog nasilja prema zaposlenima (udaranje metalnim štanglama) i seksualnih nasrtaja na radnice. Zaposlenima je govoreno da, ako žele da odu u toalet, to izbegnu tako što će „nositi pelene“. Ukoliko se radnik ili radnica povredi, a hitna pomoć koja dođe na lice mesta prosudi da nije u toliko teškom stanju da mora u bolnicu,onda ta osoba mora da se vrati na radno mesto. Investitor je, povrh svega, za svako radno mesto dobio po 10.000 evra od države dok su zaposleni radili za crkavicu ucenjeni otkazima, a licemerni direktor kompanije Jura izjavljivao da se radi „po srpskim zakonima i propisima“. Da li su naši propisi vezani za popuštanje pred siledžijama, mobing-mafijom i seksualnim predatorima i isfrustriranim bićima koja vide radnike kao roblje? Šta je ova država radila sve ove godine (Jura je svoju fabriku u Leskovcu otvorila 2012. godine !!) ?!
SECIKESE I GLAVOSECI
Da li to znači da ste, ako se jednom zaposlite u stranoj firmi na teritoriji svoje zemlje, vi postali nebitni za sopstvenu zemlju? Inspekcije rada dolaze (kao što je došla još jedna, 10. juna) ali problem ostaje. Pogledajmo neslavni istorijat ove kompanije: u tri fabrike više hiljada eksploatisanih ljudi dirinči za visoku stopu profita nekolicine stranih biznismena. Vlasti ove zemlje su, i prethodna i ova, aktuelna, bukvalno prodale svoje radnike. Progoni sindikalaca i fizičke pretnje su uobičajena slika a svako „talasanje“ nailazi na brutalan odgovor koji može biti i mafijaška pretnja sečenjem glave što se videlo 2021. godine kad je Jura povela proces protiv predstavnika Samostalnog sindikata metalaca Srbije Predraga Stojanovića zbog „narušavanja ugleda“. O kakvom ugledu govorimo, o kakvoj profesionalnosti, časti i ponosu?!
Jedini kojima se gazi po dostojanstvu, časti i elementarnoj egzistenciji su radnice i radnici Jure. Oni svojom hrabrošću i borbenošću uprkos užasnim pritiscima, uspevaju da nastave svoju pravednu borbu protiv dahijskog iživljavanja. Društveni pokret Plamen je uz njih, ne samo na rečima, već i na delu, u Leskovcu, gde aktivno pomažemo njihovu sindikalnu borbu. Promene u Srbiji moraju krenuti od onih koji su najugroženiji i koji ne mogu izgubiti ništa osim svojih okova. Borba se nastavlja i završiće se trijumfom onih koji su za poslodavce ništa, onih koji će biti sve.
16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.
Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.
Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.
Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.
ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.
Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!
Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”
Brisel i Ohrid su za nama. Počnimo od razbijanja glavne SNS laži u interesu čitave javnosti. Režimski mediji kažu: „Vučić ništa nije potpisao!”. „On mudro manevriše ne bi li ostvario neku dobit za srpski narod na KiM”, drobi SNS čaršija.
Ono što je prihvaćeno je pravno obavezujuće i bez potpisa. Vučić nije i neće potpisati nezavisnost Kosova ali prihvatanjem francusko-nemačkog predloga (Sporazuma) faktički je prihvatio sve tačke kojima Republika Srbija potvrđuje i obavezuje se da će poštovati nezavisnost kosovske strane. Ukoliko nekom to nije jasno, dovoljno je da posluša izjave Gabrijela Eskobara i Žozepa Borelja:
Direktna poruka Zapada
Drugim rečima, Vučić će taj potpis davati na rate kroz primenu Sporazuma. Te rate će biti toliko razvučene, a zatezne kamate toliko male, da prosečan građanin neće ni primetiti šta se tačno dešava u odnosima Beograda i Prištine. Mi to nismo izmislili. To je praksa koja postoji od prethodnog Sporazuma iz 2013. godine.
Međutim, ovoga puta bilo je protesta u barem tri odvojene prilike, Srbija je protestvovala zbog Sporazuma iz 2023. godine. Nijedan protest nije premašio 50.000 učesnika. Prepuni kafići po Beogradu, kojem su puna usta Kosova, dok osrednja kolona ljudi prolazi pored njih – to je slika propasti nacionalističkog pokreta u Srbiji. Nakon svih identitetskih divljanja, prljavih ratova u kojima se ginulo i sticala bogatstva; nakon akcija protiv procesuiranja ratnih zločinaca i velikih demonstracija u kojima su ginuli demonstranti; nakon hapšenja i maltretiranja nacionalističkih aktivista od strane ovog i prošlog režima, došli su do kraja puta. Jedan od njihovih čelnika je 2008. godine promenio odelo i podvrgnuo ih zapadnjačkoj spoljnoj politici bolje od svih prethodnika. Naterao ih je da prećute veleizdaju. Obnova tog pokreta je uvek moguća i biće moguća do proleterske revolucije. Međutim, mi im tu obnovu ne želimo. Mi protiv ove njihove trenutne propasti nemamo ništa i to zbog klasnog i ideološkog karaktera njihovog pokreta. Zato nikako ne možemo da ih žalimo. U DPP-u strogo odvajamo patriote od reakcionarnih malograđana identitaraca i žalimo samo dve stvari. Prvo, što nad patriotima decenijama vladaju identitarci – oni koji bi da broje krvna zrnca i da se unutar kolonizovanog Balkana, umesto protiv stranih kolonizatora, bore do istrebljenja sa sebi susednim narodima. Uprkos toj višedecenijskoj prevlasti identitaraca, patriota još uvek ima u svim klasama i svim političkim opcijama. Druga stvar koja nam naročito smeta kod propasti nacionalista je to što njihov radikalski zlatni dečak nije skršio samo nacionalističku već i svaku drugu politiku u Srbiji.
JE LI VUČIĆ TO BAŠ SVE SAM URADIO?
Gotovo samostalno je razvio i utvrdio najreakcionarnije tendencije „srednje klase” ka nezainteresovanosti za bilo šta izvan njenog neposrednog komfora. Kao što uvek napominjemo u DP Plamenu, ova tzv. „srednja klasa” nije ograničena na stručnjake belih okovratnika, večito iscimane preduzetnike i sitne trgovce, već uključuje i sve one koji ekonomski nisu „srednje klase” ali misle i politički deluju kao oni. Pričamo o delovima radničke klase izmešane sa sitnim sopstvenicima, kako ekonomski tako i idejno. To su oni koji za bilo koju temu koja se ne tiče neposredno njihove lične finansijske stabilnosti, lične bezbednosti i relativnog komfora, aktivno odbijaju da se uključe. Pojedinačno mogu i često žele istrpeti narušavanja jedne od ovih stavki, ali narušavanje više stavki istovremeno ne trpe. Radnici među njima uglavnom nemaju nikakvog izbora pa opet uspevaju da pruže sporadičan otpor. Stručnjaci i sitni preduzetnici među njima imaju mnogo više izbora i mogućnosti, pa opet uglavnom biraju da ne pruže nikakav otpor i šire ideologiju pasivnosti i konformizma. Kao celina nisu tako nezainteresovani kao što se predstavljaju, naročito ako dolaze iz ove druge grupe (prvenstveno stručnjaka). Naprotiv, oni svoju spontanu zainteresovanost aktivno guše dok ne postane nezainteresovanost. Kao što smo više puta napomenuli, ono što svojim delovanjem brane (ili misle da brane) često nije faktička materijalna sigurnost „srednje klase“, koliko njihova a i opšta društvena, ideja o srednjoklasnoj materijalnoj sigurnosti. Oni su više puta dokazali da u razvaljenoj instituciji zvanoj srpski politički život pod neoliberalizmom samo i jedino u stanju da se pobune kada se istovremeno dira u redovnost njihovih ličnih finansija, relativni komfor koje im ove pružaju i naravno u njihovu fizičku bezbednost. Njihova računica oko ohridskog sporazuma je jednostavna. Kosovska problematika ne dobacuje do njihovog komfora i stoga neće biti nikakvih većih političkih potresa. To su dometi sitnoburžujske politike u zemlji kojom vlada međunarodni kapital pod palicom radikalskog zlatnog dečaka – smrt svakog političkog društva ali i buran (mada ne nužno bogat) život neoliberalnih ispod-političkih (subpolitičkih) kolektiva. Dva takva kolektiva smo naveli – propale nacionaliste i fanatične ćutologe tzv. „srednje klase”.
RADNIČKA KLASA: SUBPOLITIČKI KOLEKTIV DANAŠNJICE I POLITIČKA SILA SUTRAŠNJICE
Kao i svaka vladajuća misao, konformizam ćutologa je misao vladajuće klase. Naročito je tragično što vladajuća kapitalistička klasa, te njoj podređena domaća slugeranjska buržoazija, uspevaju da klase koje sebi podređuju navedu da prihvate njene ideje kao svoje. Međutim, u našem slučaju, dodajmo i da radnička klasa ponajmanje može da istraje u izigravanju ušuškane i ućutkane „srednje klase”. To je zato što je radnička klasa ta bez čije eksploatacije nema ni kapitala a samim tim ni kapitalističkog društva. Iz njene ukupne radne snage nastaje sva nova vrednost i svi profiti koje pokreću kapitalističko društvo. Bez tog kretanja kapitalizam ne postoji. Zato ona po pravilu mora biti izloženija protivrečnostima sistema, njegovim grubostima i ogoljenim odnosima dominacije. Upravo zbog te izloženosti, radnici su po pravilu teži za integraciju u buržoasku ideološku i političku svakodnevicu. U našem kontekstu to znači da, čak i kada je deo njih integrisan u red zakletih ćutologa „srednje klase”, upravo su oni ti koji su najviše skloni da iz problematike lične finansijske stabilnosti skoče na nivo kolektivne finansijske stabilnosti. Ona kao takva još uvek nije revolucionarna, jer buržoasko društvo već ima institucije koje se bave kolektivnom finansijskom stabilnošću radnika. Međutim, zbog ovog njenog strukturnog položaja u kapitalizmu radnička politika je su svojoj suštini vitalnija. Njeni potencijali su beskrajno veći od sitnoburžujske politike koju smo opisali gore. Šta to novo imaju da nam ponude sitnoburžujski političari i njihove ušuškane mase ćutologa? Šta se to politički odvija u našoj zemlji oko Kosova a da to nismo već videli od Briselskog sporazuma 2013. do danas? Ništa.
ŠTA RADNIČKA KLASA MOŽE DA URADI PO PITANJU KOSOVA?
Radnička politika kao politika radničke klase nosi u sebi potencijal da oslobodi ne samo Srbiju od njene potčinjenosti imperijalizmu, nego sve podjarmljene narode Balkana. Njoj je to moguće zato što jedino ona može da oslobodi čovekov rad od kapitalističke eksploatacije i da na tom temelju stvara novo društvo. Radnička politika bi na prostoru ove nekadašnje socijalističke autonomne pokrajine mogla postići nekoliko stvari. Na primer, smirivane krize momentalnom obustavom svih policijskih i parapolicijskih akcija na severu Kosova. Štrajkovi, obustave rada, demonstracije, učešće u internacionalnom antiratnom pokretu, proverene su metode kojima se ovi ciljevi brzo mogu postići. Dalje, obaranjem reakcionarnih rukovodstava, kako u Beogradu tako i u Prištini, radnička klasa bi mogla postići uslove za međusobno izmirenje. Budući da nije reč o samostalnim vlastima, već o upravnicima koje postavlja Zapad a čuva NATO, radnička klasa bi, u pravim okolnostima, mogla postići najveće ciljeve: i proterivanje NATO-a, i povratak Srba i trajni mir sa Albancima. To nisu bajke, jer je socijalistički federalizam u SFRJ već postigao iste takve rezultate neposredno nakon izgona nemačkih i italijanskih imperijalista.
Iako je već dugo na kanapima zbog decenija nemerljivog pritiska svetskog kapitala i domaćih buržuja, radnička klasa je svakako jedan subpolitički kolektiv današnjice i politička sila sutrašnjice. Ranije smo rekli da su stručnjaci, koji su formalno nezavisni od stranke a zapravo ključni za njen opstanak na vlasti zbog održavanja vitalnih institucija, tajni klijenti režima. Međutim, oni su ujedno i najslabija karika SNS-ove vlasti, a sada dodajemo da je najslabija karika svakog kapital odnosa eksploatacija radničke klase. U jednom trenutku, komunisti će udesiti da se najprogresivniji delovi ovih klasa sretnu i samooslobode.
Ipak ne, teško je danas zamisliti ono što je Džon Lenon sanjao. Teško je zamisliti ljude da u miru žive svoj život; teško je zamisliti da ljudski rod deli blagodeti celog sveta. Njegov vapaj da se da šansa miru nije naišla ni tada ni sada na razumevanje, snaga naroda je i dalje u zapećku.
Imagine.
Da, možemo samo zamišljati.
Quod licet Iovi, non licet bovi ili u prevodu (nešto slobodnijem i opšte prihvaćenijem) Što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu, danas bar ukoliko dolazi od dominantnih liberala 21. veka ili preciznije pseudoliberala preobraćenih u prikrivene neoliberale, jer kao i sve što se pretvori u sopstvenu suprotnost kod lažaca i prevaranata, i ova sentenca dobija novo značenje – svoju suprotnost. Danas bi ona trebalo da znači: Što je dozvoljeno volu nije dozvoljeno Jupiteru, jer izrečeno ili učinjeno pa objašnjeno s njihove strane predstavlja realno suprotnost, kako u nakani tako i u samom delu.
Dakle, interpretirao bih, a i u konkretnom slučaju napisao: što je dozvoljeno Miši Brkiću, nije dozvoljeno čoveku od integriteta. A Miši Brkiću je dopušteno da svesno iznosi neistine, da gradi (konstruiše) poluistine, da spinuje i obmanjuje bez savesti i časti, dakle da u maniru globalističke i neoliberalne doktrine sve izvrće naglavačke i laže i obmanjuje kao što to čini u svom tekstu Strah od Evrope u Fijatu (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/strah-od-evrope-u-fijatu/) a o čemu pravu istinu možete saznati ovde: https://plamenpokretsad.wordpress.com/2022/06/11/fiat-i-nepristojna-ponuda/ .
Doista, ime Miša Brkić je znak, te u tom smislu potvrđuje se ona latinska: nomen est omen. Samo, kakav je to znak, emanacija čega kada je u pitanju delo Miše Brkića?
Pa, da vidimo, šta nam to svojim člankom Strah od Evrope u Fijatu poručuje Miša Brkić?
Bauk socijalizma visi iznad glave Miše Brkića- dokumentarni snimak UDB, 1968
SLUČAJ NOVINARA M.B.
Postavljajući pitanje „jesu li građani Srbije mentalno, moralno“ radi i spremni za ulazak u Evropsku uniju, iako ne pomilje skorašnja ispitivanja javnog mnjenja na ovu temu, zlorabi za sopstveni konstrukt činjenicu da se prvi put većina (reprezentativni uzorak građastva a bogami i seljaštva) stanovnika zemlje Srabije izjasnilo protiv ulaska u EU, te je stoga valjda, iskazujući svoju frustraciju a možda i pakost potegao za kvalifikativa, poput neuvijene sumnji u mentalno i moralno stanje te većine, jer odmah i u prvi plan ističe toliko blentavo-infantilne argumente da iako ni sam u njih ne veruje ali, šta to ima veze, dobro zvuči, poput većine mejnstrim političara koji se obraćaju podaništvu kao desvetogodišnjacima koji su u svojoj infantilnosti spremni da progutaju svakoliku bedastoću sa malih ekrana (što obilaste koristi navrhvođa i trbuhozborci njegovih nezapisanih misli u sabranim delima) kako bi potkrepio osnovanost sumnje o moralnom i što je bitnije, mentalnom zdravlju Srbalja, jer za razliku od Konstrakte, po Miši Brkiću, možda bi i bilo potrebno da budu mentalno zdravi ali, nije to ni tako nužno jer, bogu hvala (rekao bi Miša Brkić alijas anonimni tajkun, takođe kolumnista Danasa o čemu je i pisano (https://nowakowsky.wordpress.com/2021/02/16/rec-tajkuna-glas-iz-pakla/) sva je sreća što se zna da o tome kao i o ostalim bitnim i manje, do nebitnih stvari u postdemokratskim društvima ili ovim srbijanskim, do kojih ni ta prevaziđena demokratija (na koju se ipak spina radi na Zapadu i još ponegde pozivaju) nije stigla, građani, pa i tih koliko ih je, nadpolovičnih, neće odlučivati, osim možda o tome da li će kupiti Danas, Informer ili, recimo Kurir.
Za anonimnog tajkuna, alijas Mišu Brkića (svejedno je ko je čiji alijas, zar ne?) krucijalan dokaz mentalnog i moralnog problema građana Srbije su neradnici (što bi rekao njegov istomišljenik, navrhvođa, legitimni i legalni predsednik svih Srbalja i ostalih nacionalnih manjina iliti bar mentalno zdravih i moralnih pseudoliberala) odnosno kragujevački radnici Stelantisa koji „demonstrativnim odbijanjem“ da privremeno, na dve godine idu da rade u prosperitetnoj Evropskoj uniji ( u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj i Slovačkoj) tvrdeći, naravno karikaturalno, da razlozi za to nisu ništa zdravorazumskiji od onih koji se mogu čuti u blasfemičnim ispovedima korisnika ustanovama poput one u Kovinu ili u „Lazi Lazareviću“.
I da ne bi bilo zabune, ne, nije se naš anonimni tajkun Miša Brkić ni u jednom trenutku pozvao na doista prave razloge kojim se povodilo javno mnjenje u zemlji Srbiji da rezultati one ankete budu takvi kakvi jesu, pa bili oni opravdani ili ne, pametni ili ne. To njega ne interesuje, on je napravio svoj konstrukt i od njega ne odustaje, a bogami ni Danas. Zato tvrdi da radnici fabrike automobila kriju prave razloge kao zmija noge.
Onda navodi svoje „prave razloge“, onako kako ih on vidi, ili kako ih je sagledavala ovih godina predsednica vlade u tehničkom mandatu, gospođa/gospođica Brnabička, ili kako ih ved više od deset godina vidi sam navrhvođa, mentalno i moralno, vajni i samohvalisavi Veberov sledbenik koji za razliku od Kragijevčana koji, svojim virusom multiplikovane fobije (Eureka, prvi sam se setio – uzvikuje Miša Brkić slavodobitno) od svega i svačega očas zaraziše vascelu Sorabiju da im se ogadi Evropska unija.
Auuu,Mišoooo!
MENE SU POSLALI IZ ŠTABA – JA ĆU VAM ODMOĆI!
Pravi razlog jeste – strah, veli nam Miša anonimni tajkun Brkić i to ne onaj atavistički, upisan u ljudski DNK, ne, ne taj. Eh da je samo po sredi taj animalni ali nije.
Plaše se Srbi (od Kragujevčana zaraženi multifobičnim i veoma zaražljivim virusom gorim i od kuge i kolere) a bogami biće i nacionalne manjine, svi onako, an generale i đuture, od, pa od podužeg spiska fobija. Auuu, Mileeee, štono rekoše u legendarnoj Varioli veri.
Od svega novog, jer su neznalice a kao što je opšte poznato samo se neznalice plaše novog a to, u smislu Brkićevog poimanja ako ne Vebera (poput navrhvođe) onda nekih drugih, manje-više liberalnih nemačkih mislilaca 19. pa i 20. veka, Sorabi su intelektualno niža bića, i naravno lenji, do zla boga lenji jer neće da uče a od koga se ima učiti, i šta bi se to učilo, kod Miše Brkića se podrazumeva pa on to ne spominje jer njegovi, i Danasovi čitaoci, to svakako znaju a i kao što je opšte poznato oni nisu iz Kragujevca, krug dvojke je njihovo neponovljivo i svako JA, kao što je i Brkićevo.
Veli tako Brkić da se Sorabi poput kragujevačkih Fijatovih iliti Stelantisovih radnika plaše uređenog sistema u kome se poštuju pravila na poslu jer, kao što je u EU poznato, rad oslobađa (Arbeit macht frei) a Sorabi i ovdašnji ini, kao što to i inače čine izražavaju nezahvalnost svojim civilizatorima.
Imaju oni fobiju i od države koja nije radnička, veli Brkić anonimni tajkun Miša. Mislim se nešto, pa to je i normalno (eto i ja se u nečemu s njim mogu složiti, što će reći da nisam baš posve isključiv) jer niti radnici Stilantisa niti građani Srbije nemaju los cojones, kako je to lepo umeo da kaže a bogami i napiše Ernest Hemingvej, pa da pristupe kao slobodni ljudi kroz revolucionarna gibanja stvaranju radniče države a samim tim ko im je kriv kada su pi… kukavice.
I od konkurencije se Srbi iz Kragujevca a bogami ako je verovati Miši Brkiću boje, što je naravno posledica perioda omraženog socijalističkog sistema radničkog samoupravljanja gde je važio onaj čuveni i od samog Miše Brkića nezaobilazni slogan: radio – ne radio – svira ti radio ili pak ona druga samoupravna, niko me ne može tako malo da plati koliko ja mogu malo da radim.
I onda, Mišina logika je neumoljiva, ko se boji konkurencije, taj se boji i takmičenja u fabričkoj hali, mada Brkić kao alijas, odnosno anonimni tajkun tvrdi da su Sorabi samo na ulici hrabri, konkurentni i takmičarski nadahnuti, kao i svi neradnici koji bi ‘lebac bez motike. Poznato je da su ne samo Kragujevčani već i generalno Srbi i nacionalne manjine (osim onih nacionalnih manjina čije su matice u EU, to se podrazumeva po anonimnom tajkunu Miši alijas Brkiću ) besprizorni uličari. A biće da je Miša Brkić zaboravio ili pak misli da pošto su Srbi poslovično pilećeg pamćenja, neće se niko dosetiti da su radnici sa ovih prostora pa i iz konstitutivne SR Srbije u bivšoj SFRJ još od početka 60-ih godina prošlog veka bili rado viđeni gasarbeiteri diljem zapadne Evrope, što nepobitno negira bezobraznu tvrdnju da se plaše prebrojavanja proizvedenih automobila jer opšte je poznato da mnogobrojni Srbi nisu ne samo bili već i ostali uvažavani radnici u Mercedesu, Audiju, BMV-u, Folksvagenu, Fordu, Renou, Citroenu… pa i predradnici, poslovođe, šefovi, direktori. I, šta ćemo sad? Brkiću Mišo?
MIŠA KAO TAJKUNSKI KONJ VESELKO
Možda je jedna od bestijalnijih optužbi i tvrdnja Miše neoliberalnog anonimnog tajkuna Brkića da se Srbi plaše od dokazivanja i stalne provere ličnih vrednosti. Zar je potrebno ikom da se ljudi sa ovih prostora, iz ove zemlje dokazuju svoje vrednosti? Stotine i hiljade ljudi, muškaraca i žena iz Jugoslavije i Srbije, znanih i neznanih su se dokazivali, se dokazuju i u buduće će se dokazivati pa su se dokazali, i dokazuju se a bogami biće tako i u budućnosti, dokazaće se u svojim profesijama, kao predavači na univerzitetima širom Evrope, u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, u Holandiji, Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj Irskoj, (vredi li uopšte nabrajati veselniku Brkiću sve evropske zemlje u kojiima su naši ljudi predavači i cenjeni naučni radnici?) u Americi, Australiji… o IT inženjerima, matematičarima, hemičarima, fizičarima, kao i arhitektama, naročito poslednjih godina o našim lekarima ne treba govoriti. Pokazali su se i dokazali! Zar treba imenovati plejade umetnika tokom poslednjih, pa recimo, dovoljno je valjda, 50 godina i naravno kako zaobići sportiste? Još mnogobrojniji su primeri naših radnica i radnika.
Da li je Miša veselnik Brkić smetnuo s uma da je iz Srbije tokom poslednjih desetak godina u inostranstvo otišlo preko 500.000 građana. Otišli su ne samo da uče, najveći broj njih otišli su tamo da rade jer su traženi vozači, medicinske sestre, građevinski radnici, zavarivači, lekari, inženjeri, programeri… Zar Miša Brkić, čovek očigledno bez stida i srama za sve te žene i muškarce, naše sugrađanke i sugrađane koji su otišli iz svoje zemlje, mnogi i sa kartom u jednom pravcu, može reći da se plaše od konkurencije ili da nemaju industrijsku kulturi i radnu etiku? Zna li taj Miša Brkić da su radnici iz ove zemlje radili širom sveta u našim preduzećima poput Energoprojekta, Geneksa i drugih u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Zna li besćutni Miša Brkić, glasnogovornik tajkuna koje nikako ne bi trebalo pitati a u ovoj zemlji niko i ne pita kako su zaradili svoj prvi milion evra, da li su naši radnici, ti radnici koje besprizorno pljuje izgradili jedan od samo dva objekta na našoj plavoj planeti koji se vide golim okom sa Meseca. I onda kaže da se srpske kukavice plaše da „zasuču rukave“ jer vole dobru platu bez znoja i rada i jedino žele dobru zaradu „bez obzira na radne rezultate“.
Da li te je sramota Mišo Brkiću?
I na koncu, što je posebna apologija bestijalnoj i kriminalnoj otimačini od građana Srbije i pljačkaške robovlasničke eksploatacije i znanja i rada radničke klase Srbije jeste Brkićeva tvrdi da se građani Srbije plaše gubljenja privilegija. Koje to privilegije imaju radnici Srbije? Možda one na koju aludira, da onakav kako ga upravo on ne samo vidi, već i duboko doživljava kao glupe, prljave, zle, lenštine, neradnike, sitne lopove sklone svakakvom fušeraju ali i lažnim bolovanjima i čemu sve ne, da žive na grbači pametnih, intelektualno superiornih, obrazovanih, čistih i mirišljavih, radišnih i nadasve i zato bogatih tajkuna, onih tajkuna koji su sve što imaju zaradili sa svojih deset prstiju.
Zapravo, možda bi se ovde i mogao složiti sa Mišom Brkićem ali samo uslovno. Doista ako nemaju ni jednu od onih privilegija koje imaju radnici na Zapadu a i kako bi ih imali u jednoj hibridnoj državi kolonijalnog tipa u kojoj je opljačkano sve što je moglo biti opljačkano, radnička klasa Srbije se doista boji da iskoristi privilegiju koju ima kao klase za sebe da uzme svoju sudbinu u svoje ruke i, zašto ne, da na ulici, kukom i motikom ako treba, ako nema ništa savremenije od oruđa (a ima, preteklo je) revolucionarnim aktom dostojnim slobodnog čoveka zaštiti svoje dostojanstvo i povrati svoja oduzeta građanska, politička i klasna, radnička prava.
Blog Društvenog pokreta Plamen 