PATRI(J)OTSKI DILER I KAZNA

Sašina ekipa 2.0. – novi serijal krimi serije, koprodukcija Srbija-Nemačka-SAD- Rusija-Kina-UAE itd. Nekolorizovano, crno da crnje ne može biti Foto: Đorđe Đoković

     Paradoks u kojem živi Srbija podseća, neodoljivo, na onaj ruski. U Putinovoj Rusiji, kao što znamo, progone političke protivnike koji nisu sigurni dok ne se dokopaju zemalja EU jer ih mnoge zemlje, od Tajlanda do Srbije, mogu izručiti ili im zabraniti ulazak. Iz Rusije stalno stižu zahtevi da se zabrane opozicioni podkasti koji se plasiraju po društvenim mrežama. S druge strane, niko ne dira lika koji se izdaje za jednog od njavećih narko dilera u zemlji – to je Мориарти (nazvan po arhineprijatelju Šerloka Holmsa) koji preko dark weba diluje drogu i o svojim drogiranjima, korumpiranoj policiji i mnogo čemu drugome (čak izigrava i life coacha i drži časove meditacije) drvi bez problema na jutubetu. I, niko ga ne zabranjuje. No, lik ima 3 miliona pratilaca u Rusiji. Nisam čuo da se u Rusiji vodi kampanja protiv njega. To, dakle, nije problem. Previše je velik da bi „pao“ ?

     E, vidite, u Srbiji Koluvija nema podkast (još) ali ide na poklonjenje muzeju Draže Mihailovića u centru Beograda. Dakle, narko-nacionalizam sa čarobnim daškom kolaboracije. Ima li to logike? Ima jer svako ludilo ima sistem a sistem saradnje kriminalnih grupa i vlasti je utemeljen kad je stanoviti Milošević pripustio ordiju đilkoša koji su krali kola po Alemanjama i tu i tamo prebijali i upucavali u ime Službe da se vrate u zemlju. U ovom duboko korumpiranom društvu, bilo kakva pravda bi imala šokantne posledice po nemali deo populacije. Ne mislim pritom na strah i trepet buržuja, revolucionarnu pravdu. Evo, uzmimo samo to da Tužilaštvo jednog lepog dana krene da tuži a sudovi da sude po zakonima ove zemlje. Dakle, rumunski scenario, šifra: Laura Koveši. Ali, ni do toga ne može doći. Ne sa ovom „opozicijom“ pa sve da nekim čudom dođe na vlast. Jer- moramo biti blagi, ne sme biti revanšizma. Stvarno? Da li smo toliko bolesni kao društvo da za nas važi ono što je bila definicija raspadajućeg Rimskog Carstva: “nec vitia nostra nec remedia pati possumus” (Ne možemo podneti ni otrov ni lek) ?

     Da bi došlo do ikakvog pomaka u ovoj baruštini od države mora doći do denaprednizacije zemlje. Nemačka je imala denacifikaciju (grbavu i nesrećnu ali nekakvu) a mi moramo imati denaprednizaciju. Šta to znači? Svako ko je obavljao javne funkcije pod ovim režimom mora bit sprečen da to ikad više čini. Svako ko je profitirao od ovog režima mora biti sprečen da to ikad više čini. U zatvoru mora završiti najmanje nekoliko hiljada najviših državnih funkcionera koji imaju biti osuđeni na visoke vremenske kazne a neki od njih sa nepomenikom na čelu na najviše. S njima moraju biti u samicama svi kriminalni bosovi i njihovi satrapi. Sve te narko-patriote i navijački seciglavi. Lišavanja uhapšenika od pokradene imovine, prava glasa i nacionalne časti bi pljuštala ko kiša u Amazoniji. Hoćete bolju Srbiju? To je cena koja se mora platiti.

     Idemo na lokal. Kako će biti tamo? Naravno da neće biti kažnjen neki anonimni član SNS, jedan od 700 000 navodnih, ali neće biti više stranačkog zapošljavanja i povlastica. Sasvim je sigurno da će onda biti kukanja a la: Pa ja sam uvek bio protiv vlasti, a moj kum Mića, jeste on vodio lokalni odbor SNS, i jeste nekvalifikovan za funkciju u državnoj firmi, i jeste da je nešto malo ćapio sa strane, dobio dozvolu za nelegalnu gradnju ali, nemoj njega, dobar je čovek! E HOĆEMO! I Miću i Tiću i Kiću i Raleta i Galeta! Kum ne može da radi u odseku za kulturU a pre toga je radio kao moler? Pa, ima zanat, neka ponovo radi kao moler. To je čestit posao. Niko ga nije upucao pored plota  (četnički narativ o partizanima) ili u Lisičjem potoku nego je dobio otkaz na osnovu zakona i tako bi bilo u bilo kojoj od zapadnoevropskih zemalja kojim se licemeri opozicioni dive. Kao što vidite, pravda bi bila nezgodna stvar za mnoge u ovoj zemlji. Nije bez razloga napisana ona rečenica iz Igre prestola: Ne postoji ništa tako zastrašujuće na celom ovom svetu kao istinski pravedan čovek.

I tu beležimo još jedan minus današnje opozicije: ona, ukoliko  i dođe, nekim čudom, na vlast, će imati manje političke snage od ujedinjene opozicije 5. oktobra 2020. godine i još manje volje da reši ono što naziva korupcijom i smatra glavnim problemom ove zemlje, odmah pored uništenih građanskih sloboda. Znam, sad ćete mi reći: „ćut ti tamo, jakobinac jedan crveni, ti bi sve na giljotinu poslao i izazvao građanski rat, nije ti ovo Francuska za vreme Robespjera ili SSSR za vreme Lenjina.“ Hvala vam na informaciji-stvarno nisam znao. Naravno da nije a ja nisam pobornik smrtne kazne. Postoje zakoni, postoje kazne ali zakone sprovoditi neće ni kazne izricati ovakvi tutumraci. Da bi do toga došlo, a za zločin zatiranja stanovništva cele zemlje, izgladnjivanja, razboljevanja, zastrašivanja,trovanja ultradesničarskom propagandom,  ubijanja, pospešavanja emigracije i dramatičnog opadanja broja stanovništva neko mora odgovarati ne postoji druga opcija do one da sudovi rade kao dragstori i da se celokupni postupak, kao i  izricanje presuda, ubrza.Nazovite to revanšizmom, revolucionarnim nasiljem ili čim god hoćete ali postoje dva puta: ili ćemo mi brzo osuditi njih ili će oni brzo raseliti i rasprodati ovu zemlju tj. ono što je od nje ostalo.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Čitati uz:

Само револуција може Сорабију извући из колонијалног ропства

Оскар, поглавнмик, наврхвођа, непоменик, како вам драго, све интензивније гази претекле остатке сорабијске државности уништаване последњих 35 година

Очекивано, мада, судећи по критичким текстовима оно мало опозиционих медија, мада површинских и млитавих али свакако не стручних, дакле не и суштински аналитичких, као уосталом и саме (углавном парламентарне) опозиције критиковали су Оскарову посету (скинутих гаћа/чакшира илити по француску панталона) француском колеги (такође кловну) али итекако опасном (за разлику од самог Оскара који ни приближно није тако опасан, бар не на глобалној разини иако је по становнике Сорабије погубан, мада руку на срце по неспорном умишљеном лудилу се могу ухватити руку под руку) акцентујући његово пословично пренемагање и представу о умишљеној сопственој величини и васколиком значају (о уважавању светских државника, да и не говорим, па ето, последњи пример како нас убеђује поред Пинка, Хепија и РТС, напредњачко-радикалски- социјалистичко-заветнички штампани и електронски билтени) посети колеги, Макро(н)у, за домаћу псеудополитичку употребу или прецизније, за своје следбенике испраног мозга. Приметно је да су сви листом, и медији и опозиција, очито били изненађени његовим понудама којима је покушао да се додвори, односно спремношћу за куповину француских мини атомских централа и ратних авиона „Рафал“. Тек су узгредно споменули оно што представља услов за овакве стратешке аранжмане. Оно, није да малом Макро(н)у то све не годи, сујета је сујетa. Само, тешко да све то може да прође. Уосталом, сетимо се оног Оскаровог чучања на хоклици пред Трампом и имбециллног одушевљења које га је спопало када му је Трамп поклонио ону рекламну хемијску оловку.

Ипак, то је све била само циркуска представа иза чијих кулиса се бар по Сорабију крију погубне последице.

Оно што је у Сорабији прошло испод радара (уосталом као и огроман број других информација о оном што одређују њену судбину, па и свих нас) је студија Немачког друштва за спољну политику (ДГАП – Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik) koja је почетком децембра 2022. године објављена као брошура под насловом „Након  источне политике – Поуке из прошлости као основа за нову политику према Русији и источној Европи“ (Nach der Ostpolitik – Lehren aus der Vergangenheit als Grundlage für eine neue Russland – und Osteuropapolitik) која је имала за задатак да научно утемељи већ делатну црвено-жуто-зелену коалициону немачку пре свега спољну политику, којом је дефинисана европска интересна геополитичка сфера Немачке државе а у оквиру које припада и Србија. И није то никаква новост, та прича стара је преко 150 година, још је у другој половини 19. века артикулисана, била је део политике која је дефинисала немачке ратне циљеве пред Први као и пред Други светски рат. А сетимо се, ни Фрау Меркел  није била имуна на такав геополитички залогај. За разлику од Оскара, његов претходник је платио цену противљења падом „политичке главе“. Оскар додуше својим оподаницима ту невеселу реалност продаје као „партнерство“ кријући подједнака партнерства и са Кином и много мање са Русијом. То исто је са Русијом одрадио његов претходник, Тадић.

Како год, постоји континуитет урушавања, прецизније, уништавања (ионако слабашне и невољне) државности Сорабије (која је постала то – самостална држава будући да са њом нико није желео да буде у заједници да би је Црна Гора приморала на независност али како се испоставило не и на сувереност) уништавањем привреде и распродајом у бесцење ресурса страној корпорократији која делује у интересу велике империјалне силе (САД) и њених сателита (у нашем случају Немачка као доминантне силе у оквиру Европске уније којој нико или скоро нико у тој организацији не оспорава интересне сфере на истоку и југоистоку) које штите интересе финансијске олигархије које владају светом или бар део тог света али посве сигурно оним делом у коме се налази и Сорабија.

Да је то тако зна и мали пргави и умишљени Макро(н). То што мисли (ако уопште тако мисли?) да ће зарад слабашног и неодлучног Олафа Шолца трајно профитирати на простору Балкана, и привући податну Сорабију, прихватањем понуде Оскара, њеног поглавника и диктатора, у своју интересну сферу – вара се. Уосталом, познато је да никада у политици није онако како ствари на први поглед изгледају. Сетимо се већ споменутог чучања на хоклици у овалном кабинету у Вашингтону ДЦ, Трамповог кочоперења и Оскаровог лудирања о невиђеној срећи због историјског политичког успеха и победе од 5:0). Притом ако схватимо да су интереси империјалних сила или оних сила које би хтеле да буду империје а Немачка је ипак ту негде, те чињенице да је неумитан фијаско Шолцове владе након избора 2025. године, од овог париског Оскаровог циркуса за сорабијску употребу неће бити ништа – купио је време за преживљавања колико је купио. Покушаће он да у периоду 2025-2027. редефинише своје подаништво нудећи га, заправо оно што у сорабији буде још претекло, можда и јадарит односно литијум (врло вероватно) или нешто за шта се буде појавио интерес нове немачке гарнитуре која ће подједнако ревносно а вероватно успешније али и перфидније него ова спроводити имеријалне интересе глобалних банкарских и финансијских интереса при чему вероватно неће имати због постојеће реалне опасности од глобалног светског војног сукоба, нарочито такта према колонијама као што је Сорабија и њен диктатор који је ионако у њиховој визури потрошна роба.

И то све није никаква мистерија. Проблем је што опозиција о свему томе ћути. А зашто ћути? Ћути јер зна да Сорабија већ најмање 30 година ако не и више (а биће и свих 40) тоне у колонијално ропство и чак и ако дођу на власт  (уз помоћ тајанствене стране силе, јер дугачије не могу, то је већ овештала жалосна пракса у нас) то неће моћи да промене све и да хоће. А да ли хоће тешко да је питање на које немамо одговор: неће из два разлога, први је да им то већ споменута тајанствена сила неће дозволити а други разлог је то што можда не знају а ако знају, имају нити снаге нити расурсе да то спроведу. Биће им дозвољене, дакле, биће им на располагању само козметичка средства и демагогија за „широке (већ ионако обезглављене) народне масе“ о енормним инвестицијама и још већем расту БДП-а с тим што ће прећутати да од тога огромна већина радног народ неће имати ама баш ништа (као што ни сорабија од тога нема ништа) јер ће сво то „богатство“ отићи корпорацијам, банкама и финансијским организацијама попут Светске банке за обнову и развој, Међународног монетарног фонда итд које су у бити глобалне приватне финансијске корпорације које сисају крв огромном делу светске популације у земљама које су кредитним линијама за велике инфраструктурне развојне пријекте и програме (предимензиониране, што се може нарочито видети управо са Оскаровим оправдавањем потенцијалног француског инвестирања у мини атамско електране због навадног енормног раста у блиској будућности сорабиске индустрије и њене потребе за електричном енергијом што су стручњаци демантовали). Ћути и ћутаће (проевропска) опозиција о свему томе јер ако би то стање предочила грађанима морала би да им каже да би једино решење било нешто слично што су урадили грађани Исланда, или због наших прилика нешто још радикалније.

Ослобађање Сорабије од колонијалног положаја (није ни битно према коме, па да је то и Француска, Немачка, Кина, Aмерика или Русија) може oстварити само влада спремна на драстичан заокрет од постојеће погубне економске политике којом организовани криминални подухват познат под именом Аца&браца&криминалКо. себи купује подршку и време на власти уз адекватно коруптивно-пљачкашко обезбеђење сопствене будућности пре свега а онда и радикалном променом спољне политике али уз промену друштвених односа у земљи – дакле револуцијом а њу ова и оваква буржоаска опозиција не може спровести чак и да (било како) сруши с власти Оскарову криминалну организацију јер ова то сама неће због страха да би могуће је мада не и извесно, завршили у затвору будући да нико пре њих, без обзира колики криминалац био, због лоповлука, корупције, чак ни издаје националних интереса није завршио иза решетака. У свему томе, нажалост класно-леве политичке снаге су углавном до те мере атомизиране и често догматичне, без жеље да се дефинише довољно широка платформа у циљу уједињења у циљу стварања иоле респектабилне политичке снаге која би била нуклеус социјалистичке и демократске политичке популистичке организације способне да се идеолошки позиционира и програмски супротстави гами буржоаских политичких странака а све буржоаске странке, почев од социјалдемократа и зелених, су без обзира како се желе представити суштински десница, заштитници капиталистичког неолибералног и постдемокртатског империјализма и глобалног корпоративног финансијског интереса.