Само револуција може Сорабију извући из колонијалног ропства

Оскар, поглавнмик, наврхвођа, непоменик, како вам драго, све интензивније гази претекле остатке сорабијске државности уништаване последњих 35 година

Очекивано, мада, судећи по критичким текстовима оно мало опозиционих медија, мада површинских и млитавих али свакако не стручних, дакле не и суштински аналитичких, као уосталом и саме (углавном парламентарне) опозиције критиковали су Оскарову посету (скинутих гаћа/чакшира илити по француску панталона) француском колеги (такође кловну) али итекако опасном (за разлику од самог Оскара који ни приближно није тако опасан, бар не на глобалној разини иако је по становнике Сорабије погубан, мада руку на срце по неспорном умишљеном лудилу се могу ухватити руку под руку) акцентујући његово пословично пренемагање и представу о умишљеној сопственој величини и васколиком значају (о уважавању светских државника, да и не говорим, па ето, последњи пример како нас убеђује поред Пинка, Хепија и РТС, напредњачко-радикалски- социјалистичко-заветнички штампани и електронски билтени) посети колеги, Макро(н)у, за домаћу псеудополитичку употребу или прецизније, за своје следбенике испраног мозга. Приметно је да су сви листом, и медији и опозиција, очито били изненађени његовим понудама којима је покушао да се додвори, односно спремношћу за куповину француских мини атомских централа и ратних авиона „Рафал“. Тек су узгредно споменули оно што представља услов за овакве стратешке аранжмане. Оно, није да малом Макро(н)у то све не годи, сујета је сујетa. Само, тешко да све то може да прође. Уосталом, сетимо се оног Оскаровог чучања на хоклици пред Трампом и имбециллног одушевљења које га је спопало када му је Трамп поклонио ону рекламну хемијску оловку.

Ипак, то је све била само циркуска представа иза чијих кулиса се бар по Сорабију крију погубне последице.

Оно што је у Сорабији прошло испод радара (уосталом као и огроман број других информација о оном што одређују њену судбину, па и свих нас) је студија Немачког друштва за спољну политику (ДГАП – Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik) koja је почетком децембра 2022. године објављена као брошура под насловом „Након  источне политике – Поуке из прошлости као основа за нову политику према Русији и источној Европи“ (Nach der Ostpolitik – Lehren aus der Vergangenheit als Grundlage für eine neue Russland – und Osteuropapolitik) која је имала за задатак да научно утемељи већ делатну црвено-жуто-зелену коалициону немачку пре свега спољну политику, којом је дефинисана европска интересна геополитичка сфера Немачке државе а у оквиру које припада и Србија. И није то никаква новост, та прича стара је преко 150 година, још је у другој половини 19. века артикулисана, била је део политике која је дефинисала немачке ратне циљеве пред Први као и пред Други светски рат. А сетимо се, ни Фрау Меркел  није била имуна на такав геополитички залогај. За разлику од Оскара, његов претходник је платио цену противљења падом „политичке главе“. Оскар додуше својим оподаницима ту невеселу реалност продаје као „партнерство“ кријући подједнака партнерства и са Кином и много мање са Русијом. То исто је са Русијом одрадио његов претходник, Тадић.

Како год, постоји континуитет урушавања, прецизније, уништавања (ионако слабашне и невољне) државности Сорабије (која је постала то – самостална држава будући да са њом нико није желео да буде у заједници да би је Црна Гора приморала на независност али како се испоставило не и на сувереност) уништавањем привреде и распродајом у бесцење ресурса страној корпорократији која делује у интересу велике империјалне силе (САД) и њених сателита (у нашем случају Немачка као доминантне силе у оквиру Европске уније којој нико или скоро нико у тој организацији не оспорава интересне сфере на истоку и југоистоку) које штите интересе финансијске олигархије које владају светом или бар део тог света али посве сигурно оним делом у коме се налази и Сорабија.

Да је то тако зна и мали пргави и умишљени Макро(н). То што мисли (ако уопште тако мисли?) да ће зарад слабашног и неодлучног Олафа Шолца трајно профитирати на простору Балкана, и привући податну Сорабију, прихватањем понуде Оскара, њеног поглавника и диктатора, у своју интересну сферу – вара се. Уосталом, познато је да никада у политици није онако како ствари на први поглед изгледају. Сетимо се већ споменутог чучања на хоклици у овалном кабинету у Вашингтону ДЦ, Трамповог кочоперења и Оскаровог лудирања о невиђеној срећи због историјског политичког успеха и победе од 5:0). Притом ако схватимо да су интереси империјалних сила или оних сила које би хтеле да буду империје а Немачка је ипак ту негде, те чињенице да је неумитан фијаско Шолцове владе након избора 2025. године, од овог париског Оскаровог циркуса за сорабијску употребу неће бити ништа – купио је време за преживљавања колико је купио. Покушаће он да у периоду 2025-2027. редефинише своје подаништво нудећи га, заправо оно што у сорабији буде још претекло, можда и јадарит односно литијум (врло вероватно) или нешто за шта се буде појавио интерес нове немачке гарнитуре која ће подједнако ревносно а вероватно успешније али и перфидније него ова спроводити имеријалне интересе глобалних банкарских и финансијских интереса при чему вероватно неће имати због постојеће реалне опасности од глобалног светског војног сукоба, нарочито такта према колонијама као што је Сорабија и њен диктатор који је ионако у њиховој визури потрошна роба.

И то све није никаква мистерија. Проблем је што опозиција о свему томе ћути. А зашто ћути? Ћути јер зна да Сорабија већ најмање 30 година ако не и више (а биће и свих 40) тоне у колонијално ропство и чак и ако дођу на власт  (уз помоћ тајанствене стране силе, јер дугачије не могу, то је већ овештала жалосна пракса у нас) то неће моћи да промене све и да хоће. А да ли хоће тешко да је питање на које немамо одговор: неће из два разлога, први је да им то већ споменута тајанствена сила неће дозволити а други разлог је то што можда не знају а ако знају, имају нити снаге нити расурсе да то спроведу. Биће им дозвољене, дакле, биће им на располагању само козметичка средства и демагогија за „широке (већ ионако обезглављене) народне масе“ о енормним инвестицијама и још већем расту БДП-а с тим што ће прећутати да од тога огромна већина радног народ неће имати ама баш ништа (као што ни сорабија од тога нема ништа) јер ће сво то „богатство“ отићи корпорацијам, банкама и финансијским организацијама попут Светске банке за обнову и развој, Међународног монетарног фонда итд које су у бити глобалне приватне финансијске корпорације које сисају крв огромном делу светске популације у земљама које су кредитним линијама за велике инфраструктурне развојне пријекте и програме (предимензиониране, што се може нарочито видети управо са Оскаровим оправдавањем потенцијалног француског инвестирања у мини атамско електране због навадног енормног раста у блиској будућности сорабиске индустрије и њене потребе за електричном енергијом што су стручњаци демантовали). Ћути и ћутаће (проевропска) опозиција о свему томе јер ако би то стање предочила грађанима морала би да им каже да би једино решење било нешто слично што су урадили грађани Исланда, или због наших прилика нешто још радикалније.

Ослобађање Сорабије од колонијалног положаја (није ни битно према коме, па да је то и Француска, Немачка, Кина, Aмерика или Русија) може oстварити само влада спремна на драстичан заокрет од постојеће погубне економске политике којом организовани криминални подухват познат под именом Аца&браца&криминалКо. себи купује подршку и време на власти уз адекватно коруптивно-пљачкашко обезбеђење сопствене будућности пре свега а онда и радикалном променом спољне политике али уз промену друштвених односа у земљи – дакле револуцијом а њу ова и оваква буржоаска опозиција не може спровести чак и да (било како) сруши с власти Оскарову криминалну организацију јер ова то сама неће због страха да би могуће је мада не и извесно, завршили у затвору будући да нико пре њих, без обзира колики криминалац био, због лоповлука, корупције, чак ни издаје националних интереса није завршио иза решетака. У свему томе, нажалост класно-леве политичке снаге су углавном до те мере атомизиране и често догматичне, без жеље да се дефинише довољно широка платформа у циљу уједињења у циљу стварања иоле респектабилне политичке снаге која би била нуклеус социјалистичке и демократске политичке популистичке организације способне да се идеолошки позиционира и програмски супротстави гами буржоаских политичких странака а све буржоаске странке, почев од социјалдемократа и зелених, су без обзира како се желе представити суштински десница, заштитници капиталистичког неолибералног и постдемокртатског империјализма и глобалног корпоративног финансијског интереса.