(pred vama je prva verzija teksta Vučić i medijski mrak 2.0 iz oktobra 2020. koji prenosimo u celosti)
I
Ima jedna stvar koja razbesni svakog pobunjenog pojedinca – ne ono dežurno gunđalo nego neskriveno pobunjenog čoveka. Njega izluđuje skoro apsolutna politička servilnost preko 50% ljudi na svaku moguću nepravdu koja im se čini od strane vlasti i vlasnika kapitala. Nažalost kad se bes istutnji nema baš puno prostora za analizu socijalnog fenomena sa kojim se silom prilika svi kolektivno susrećemo (a jedan veliki deo i vrlo aktivno učestvuje u njemu).
Stvar se može približiti ideološkom analizom. Naime, kod gunđala naročito kada ih drma njihova buntovština nalazimo tri ideologije koje se konstantno, neumorno, fašistički, ponavljaju. Prva i najočiglednija je moralizam – Vučić/SNS predstavlja lošu vlast zato što su u pitanju loši ljudi – složeno političko i socijalno pitanje se brutalno redukuje i svodi na pitanje morala i kućnog vaspitanja. Ovakav pristup je široko rasprostranjen ali njegovi zagovornici uglavnom ćute kada se suoče sa činjenicom da i unutar SNS-a odavno ima dosta stručnih i, moralnih, dobrih ljudi. Odgovor uglavnom izostaje, prećutkuje se kako bi gunđalo nastavilo da predstavlja svoj traljavi moralizam kao vrhunsku socijalnu teoriju.
Druga ideologija je ona koja se manje eksplicitno pokazuje, ali je njen pojavni oblik onaj koji razbesni svakog pobunjenog pojedinca. “Ćuti može i gore”, je njen zlatni moto kojim se izvodi simboličko “hapšenje” svake pobunjene misli a kamoli dela. Logično, psihološko raspoloženje njenih zagovornika je patništvo i udobnjaštvo dovedeno do krajnjeg oblika – „nikada se ni za šta neću buniti nikome ko je ’iznad’ mene“. Mi ovu ideologiju zovemo totalni politički konformizam ili udobnjaštvo (ovu vrstu krajnjeg konformizma-komformizma prepoznajemo svakodnevno kao individualnu psihološku udobnost u izobilju ali i udobnost u oskudici pa čak i u bedi – i težnju da je se brže bolje povrati jednom kad je narušena). Ukoliko i prihvatimo da je u kapitalističkom društvu sitnosopstvenički individualni interes dominantan, nalazimo se u čudu kako je moguće da se toliko individua, koje su tako očigledno zakinute, prvenstveno ekonomski pa potom i na svaki drugi način, više ni ne trudi da brani čak ni taj svoj sitnosopstvenički interes. Štaviše, sa globalnom pandemijom stvar je postala samoubilačka – lekari bez zaštitne opreme bili su, i sudeći po jedva 3 000 potpisa protesta protiv Kriznog štaba, i danas su spremni da daju svoj goli život zarad očuvanja ovog svetog načela. Njihovi i naši gospodari to, naravno, koriste protiv njih bez ikakve milosti.
II
Ukoliko pokušamo da stvar postavimo klasno možemo reći da pripadnik radničke klase koji radi u privatnom sektoru pod nesigurnim ugovorom nikada i nije bio viđen za sitnosopstvenički individualizam već samo za golo preživljavanje i tu nema šta da se doda – radnička klasa na realnoj ivici golog siromaštva ćuti i trpi, pristajući manje ili više na sam ideološki izraz moralizma i totalnog političkog konformizma. Kada se pogledaju radnici u javnom sektoru pojedini kolektivi su jako ohrabrujući. Tu je primer borbenih poštara ili onog malog kolektiva PSSS-a u Požarevcu koji štrajkuje ovih dana, ali oni nisu, kao što bi mi antikapitalisti voleli, deo masovnog radničkog pokreta. Slično je bilo pre desetak godina i sa seoskim protestima protiv monopolista, koji takođe nisu iznedrili neki seljački pokret protiv krupnog kapitala. Za oba ova pokreta i te kako postoji potreba. Neko će reći, pa njih kidaju državnom politikom ALI primećujemo, upravo iz ideološke problematike o kojoj pišemo, da se i njihovi zameci sami kidaju ideologijom.
Šta je sa onima koji te ideologije proizvode? Sa profesorima, učiteljima, novinarima, činovnicima, advokatima, lekarima? Sa brojnim ali bezuticajnim i osiromašenim ostacima srednje klase? To su neretko ljudi deficitarnih zanimanja sa bezbednim ugovorima, ili tržišno isplativim malim/mikro preduzećima. Za razliku od radničke klase koja radi za minimalnu ili prosečnu platu, ova klasa radnog naroda radi za iznadprosečnu platu čija visina se opravdava dvojako – sa jedne strane, su u pitanju deficitarna zanimanja za kojima je velika potreba – sa druge strane, reč je ideološkom ubeđenju srednje klase da, postojali za to tržišni uslovi ili ne, njoj je društvo dužno višak preko plate za sve godine provedene u obrazovanju i izvan tržišta rada (situacija je malo različita sa onim delovima srednje klase koji nastupaju kao mikro/sitni privrednici na tržištu – preskočićemo je za sada). U meri u kojoj se ova dva poklope unutar radnog naroda u toj meri se srednja klasa uspešno reprodukuje; U meri u kojoj se ne poklope, njena reprodukcija je neuspešna i dobijate deficitarna zanimanja koja su namerno potplaćena (kao što je slučaj sa zdravstvom u Srbiji) ili ljude tržišno neisplativih zanimanja koji tu i tamo gunđaju na partijaše i nepotiste kako su “nestručni” i kako im xy višak “ne pripada”.
Ova klasa se NIKADA NE BUNI (čast i čest retkim izuzecima). Ona je u političkom i ideološkom smislu bila instrumentalna u dovođenju kapitalizma i neoliberalne demokratije u Srbiju verujući da će u takvom sistemu osigurati postojeću imovinu i/ili napredovati ka većoj materijalnoj sigurnosti i bogatstvu. Uvođenje kapitalizma u Srbiju proizvelo je tri stvari u tri decenije – ratove 90ih – privatizacije i korupciju 2000ih – autokratiju i raseljavanje 2010ih. Kroz sve ove procese dobar deo srednje klase je razbucan u radničku klasu, a potom, kao i sama radnička klasa, u gastarbajtere ili u golo siromaštvo ili na groblja. Ono što je preteklo od te klase koja se kockala sa istorijom (kockala i izgubila!) priklonilo se vladajućim politikama ili odlučilo “da digne ruke” od političkog življenja, želeći da prećuti svoju istorijsku grešku, i otrpi ovu novu stvarnost u čijem stvaranju je, sebi danas kaže, “iz nehata” učestvovala. Mi kažemo da nije iz nehata nego upravo iz sitnog sopstveništva i oportunizma i još kažemo TO NIJE PO SEBI LOŠA IDEOLOGIJA dok smo u kapitalizmu. Ono što jeste loše, ekstremno loše, je što njihovo “dizanje ruku”, njihova večita tišina ma kako bila predstavljena samopotcenjivački kao neka besplatna stvar (ne tražimo mi više ništa za sebe, uplašeni smo, uuumorni smo, oh oh apatični, čekamo mesiju!), ona ipak nešto košta. Nešto baš sramotno malo. Pripadnici srednje klase su, naime, prodali svoju političku ćutnju (večitu i bezuslovnu!!!) po ceni jedne redovne mesečne plate (30-40-90ak hiljada rsd)! To vam je reda veličine 3600 evra – 11000 evra godišnje za ćutnju, pasivnost i po potrebi servilnost DO GROBA. A zašto je ta redovna plata vredna njihovih sadašnjih života, njihovih budućih života (jer neće ko imati da puni PIO fond ako režim raseli sve mlade radne ljude) i života njihove dece i unučića?
Zato što, ma koliko bilo teško progutati svo iživljavanje vladujuće klase, mnogo je teža i strašnija misao prestajanja bivanjem pripadnikom srednje klase, prestajanje onog stanja “snađenosti” zbog kojeg su se “snalazili”, pomisao da se može prestati biti čovek sa određenim zvanjem, sa određenim mestom u društvu a postati proleter ili goli siromah; ne ubirati više višak preko plate, nego ponovo od nečega krpiti osnovnu platu – to, TA POMISAO, a ne sam taj događaj ako do njega dođe(!), zamisliti sebe iz ove klase danas kao nekoga niže klase sutra, to je NEMOGUĆE! Onoliko više i tvrđe “nemoguće” što se klasna borba više zaoštrava i proizvodi više proletera i siromaha. A da bi se ta pomisao odagnala mora se sve istrpeti: epidemija morbila, politička ubistva, dilovanje i proizvođenje droge, nestručno vođene pandemije (glava u torbi ili smrt nekog bližnjeg), mere štednje, kasniji odlazak u penziju, 30 milijardi evra spoljnog duga, zagađen vazduh, metan u vodovodnim cevima, raseljenje sopstvene dece, čak i ugrožavanje izvesnosti te penzije za koju se tobože to sve i trpi.
III
Dakle, treća, i dominantna ideologija je zapravo ona koja se ne izgovara naročito često, nema svoj “zlatni moto” kao totalni politički konformizam, ali suštinski uvezuje prethodne dve i zarobljava svu političku praksu radnog naroda. Mi je zovemo klasistički identitarizam. Zovemo ga “identitarizam” jer je prvo u pitanju negiranje postojanja procesa novih klasnih preraspodela i osiromašenja do kojeg je došlo uvođenjem kapitalizma. Subjektima ove ideologije prosto nije bitno kako se osiromašenje odvija u čitavom društvu dok god se ne dešava njima, dok god ne naruši njihov identitet kao pripadnika određene klase – otuda sledi i mitologizovanje opšteg osiromašenja u oblik „nesnađenost-snalaženje-snađenost“. Zovemo ga “klasistički” jer je neraskidivo vezan sa osudom onih koje je, uglavnom anonimni strukturni proces siromašenja, oborio sa prethodne društvene pozicije (označava se kolokvijalnim pojmom “sirotinja”, kojim se prikrivaju suštinske klasne razlike između radničke klase i golog siromaštva).
Ono što je zanimljivo je da je zatičemo i kod srednje klase i kod radnika kojima je jednako nepojmljivo da sebe danas, sa ma kako slabo plaćenim poslom, zamisle kao “nesnađenu” “sirotinju” (i opet isti stepen negiranja klasne borbe i osuda osiromašenih).
Malo je teško stati pa skapirati da u zemlji sa pola miliona ljudi sa manje od 100 evra mesečno i još 1,8 miliona ljudi koji su u riziku da u takvo siromaštvo zapadnu, sa platama među najnižim u Evropi, niko sebe ne može i ne sme da zamisli kao „nesnađenu“ „sirotinju“ – iako to poodavno, u evropskim okvirima, i jeste. A još da se protiv tog opšteg osiromašenja – realnog, ne imaginarnog – pobuni? Ma nema ni pojma niti o tome sme biti govora.
https://www.blic.rs/…/istrazujemo-srbija-medu…/w5qxc2b
I zaista, koju drugu dominantnu ideologiju može imati jedan radni narod koji je kupan i sam se kupao u antikomunizmu, antisocijalizmu i antimarksizmu decenijama? Koju ideologiju pa može imati u uslovima neoliberalizma i uništenja socijalne države? Koju drugu do ovu klasističku maniju “snalaženja”?
Kada sada pogledamo zlatno geslo njihove, utvrdili smo, sekundarne ideologije “ćuti, može i gore”. To “gore”, zbog kojeg nam ideologija “snađenih” nalaže imperitvom da “ćutimo”, jeste POMISAO na siromaštvo koje ne sme da postoji! U svom nepreobraženom obliku ono bi trebalo da zvuči “ukoliko si ušao u krug eksploatisanih napusti i svaku misao na pobunu jer može i doći pomisao NESNAĐENOG (SIROMAŠTVA)”.
Recimo prosto, oni su jadni mnogo bukvalno shvatili kapitalizam jer nije sve što preti otkazom nužno otkaz; nije svaki otkaz odmah pad u golo siromaštvo (iako dosta njih to može biti). Na kraju krajeva, ako udobnjaci nešto mogu da nauče od onih 1,8 miliona radnika koje se bore da ne upadnu u siromaštvo, jeste da ima života i posle otkaza.
Međutim, dok se ova “vradžbina”, ideologija koja jednako povređuje društvo koliko i sopstvene subjekte, ne razbije sve što preostaje je robovanje POMISLI, tj. njenom “potiskivanju” (da nekorektno upotrebimo psihoanalitički koncept). Za njih lično, za njihove porodice siromaštvo NE SME POSTOJATI. “A ostali koji čine to “društvo” a ne misle kao oni?”, pitate se. Ukratko, ako imaju para više nego naši verni snađeni subjekti, to su neki nakrivo nasađeni ljudi, pohlepni (nemoral); a ako imaju manje para od njih ili čak nemaju uopšte stabilne prihode, a bune se!? Pa to su neke “bundžije”, to su pogubljeni, lenji i slabi ljudi i mogu da idu dođavola (psihološka-moralna odlika, “lenjost”, se ovde uzima kao slabost koja je za majoritaristički napad i osudu; ona takođe predstavlja nemoral)! “Jer i nama je teško ali smo po moralu bolji i psihološki jači ljudi pa uspevamo” (utoliko slobodno tržište deluje kao neka božanska ruka a kapitalističko društvo neko moralno čistilište – mesto gde se dele jaki od slabih, vrli od poročnih, neozbiljne bundžije od ozbiljnih radnih ljudi). “Oni neka budu ta “sirotinja”, i zasluženo!, mi i ovi bogatiji od nas ne samo da to nećemo biti, za nas to njihoovo siromaštvo neće ni p o s t o j a t i !”
Preko klasističkog identitarizma, bio on u njegovoj matičnoj (preostaloj) srednjoj klasi ili među radnicima, seljacima ili lumpenproleterima i goloj sirotinji, kombinuju se sve ostale ideologije poput moralizma (pokazali smo jedan primer sa tzv. “lenjošću” i klasističkom mržnjom “snađenih” za nju kao gubu nižih klasa), te totalnog političkog konformizma koja se jedino i može uspostaviti jednom kada se uđe u odnos eksploatisanosti. Dakle, tek jednom kada se uđe u radni odnos, kada se uspostavi klasistički identitet (radnički ili srednjoklasni) tek tada se može učestvovati u ideologiji kojom se klasna pozicija u proizvodnim odnosima (ma kako niska bila) fiksira i negira klasna borba kao mogućnost klasnog pomeranja u bilo kojem pravcu.
Zaista, osim usamljenih revolucionarnih proletera i komunista, sve klase u Srbiji u isti glas viču parolu:
“NIKAD VIŠE SIROMAŠAN!”, kao što je to davno rekao Branko Kljajić zvani Foks.
IV
Zadatak za sve antikapitaliste je jasan kao dan – u glavama ovih naših “snađenih” “moralnih” “udobnjaka” (bili oni radničke, preostale stare ili nove “srednje klase”) moramo SVIM SREDSTVIMA razdvojiti imaginarno siromaštvo od realnih mogućnosti da se u njega upadne (bilo osvetom političkog režima bilo otkazom od kapitaliste zbog sindikalnog rada). U toj razlici kriju se sve one prilike kada su režimu i kapitalistima gaće spuštene do poda a nema ko da ih opali! Treba ih političkim i ideološkim radom dovesti do zaključka koji je svakom antikapitalisti odavno pred očima – ako za nas važi ono Maovo “ispravno je pobuniti se” za njih važi prilagođeno “isplativo je pobuniti se”. ISPLATI SE političkom sistemu, koji zbog raseljavanja ima sve više deficitarnih zanimanja, ORGANIZOVANO ISPOSTAVLJATI ZAHTEVE ZA VEĆIM PLATAMA, jer ne drže u rukavu baš sve moguće struke, ni u javnom a naročito ne u privatnom sektoru. Da “ćuti može i gore” pređe u “pusti glas, može i bolje”.
Drugo, kada do otkaza i dođe,i ne nužno zbog političkih razloga, antikapitalisti moraju POKAZATI OVIM UDOBNJACIMA DA TO NIJE SMAK SVETA. Može se pokleknuti, jer ima ko će ih pridržati, jer su tu već dve ili više združene akcije solidarnih ljudi koji donose hranu i brane pravo na jedini dom!
Lakog rešenja, nažalost, nema jer je u pitanju ideološko i političko začepljenje ali naše je uverenje da niko pojedinačno nije kontrarevolucionar po svojoj suštini već isključivo po praksama. Kada ovaj udobnjački narod bude imao izgrađenu antikapitalističku proletersku politiku da se na nju osloni i kada bude zasipan ideologijom koja kaže “zar ne vidiš koliko su drugi, koji su se pobunili, bolje prošli” može biti i pomaka!
LABRUS
Blog Društvenog pokreta Plamen 