NEDELJNI KOMENTAR: Pobeda je loše prerušen poraz koji to nije

Seća li se više iko onog što se dogodilo pre nekoliko dana? Znate, veliki „trijumf volje“ nepomenika u Ujedinjenim nacijama s obzirom da je na “našoj strani” bila većina članica organizacije? Seća li se neko zvona crkava SPC koja su zvonila zbog „poraza“ Srbije? Šta ste vi, Srbende, gubitnici ili pobednici? Veseliš li se, srpski rode? Opredelite se!Možda će nepomenik slaviti usamljen u svojoj omiljenoj kafani? Rezervisaće, po onom jezivom vicu, sto za jednog. Nacionalisti su iskoristili priču o Deklaraciji za novo podgrevanje tenzija. Međed Mile je dovučen da ponovo plaši komšije, nacionalna histerija, ogrtanje zastavama, plakanje, grickanje istih, napadi panike, skandalozni naslovi i šta? Ništa.Izbori su namešteni, leto je politička mrtvaja, najesen Tramp dolazi na vlast, Ukrajina će uskoro pasti i treba povlađivati Putinu. Plus pobeda desnice na izborima za Parlament EU. Navijački se ogrnem zastavicom, otvorim pivo, grickam semenke i sipam naci replike do kraja godine. Boli mene! To je verovatno sadržina misli Srbende Najvećeg i borca protiv Deklaracije.

Deklaracija UN o Srebrenici nije antisrpska. U njoj se Srbi ili Srbija ne spominju. Režim Republike Srpske, pomagan od SRJ a sa konkretnim licima poznatim Tribunalu u Hagu, je počinio genocid. Među njima se nalaze političari, oficiri VRS , vojnici kao i i čovek Službe, Ljubiša Beara. Radeći istovremeno i za VRS i za Miloševića, Beara jeste veza, ali daleko od toga da je jedina, Miloševićevog režima sa ratom u BiH. Blagosiljala je SPC (uz blagoslov Miloševićevog režima) zloglasne Škorpione, slale su se paravojne jedinice, pljačkalo, silovalo i ubijalo. Užički korpus je išao na „vikend ratovanje“ i pored zvaničnog povlačenja trupa ostataka JNA još 1992. godine. Do Dejtona 1995.godine im se nisu hladile cevi. To što govorim manje više cela javnost zna ali se to prećutkuje. „Viteška borba“ Mladićevih jedinica kod Srebrenice je zaista u duhu srednjovekovlja: poharati grad, pobiti sve muškarce nakon duge opsade a nejač proterati ili silovati.
U glavama mnogih se vrti onaj glupavi slogan u tri boje, crvenoj, plavoj i beloj : Mi nismo genocidan narod. Niko ne kaže da jeste. Ne postoji genocidan narod. Postoje dve stvari koje se poriču: jedna je da ova zemlja ima konstantan savez elita koji traje blizu 40 godina. Državna bezbednost, u sprezi sa kriminalom i nacionalističkim političarima, podržana od krupnih kaipitalista koje je faktički stvorila, čini nazovi-elitu koja konstantno vuče ovu zemlju u propast. Razlika je jedino u tome što se, početkom veka, za tu elitu zalepio novi sloj samozvanih eksperata privatizacije, japijevaca najgore vrste i murdaroša iz redova opozicije da bi, dolaskom nepomenika na vlast, ova uticajna struja doživela svoju „renesansu“. Taj savez srpskih elita radi na gaženju svega oko sebe što nije srpsko i gaženju svega ljudskog u onome što je srpsko. Po nekim elementima podseća na pangermanski savez koji je doveo do Prvog i Drugog svetskog rata. Ako nekog zanima kako to funkcioniše može pročitati „Savez elita“ Frica Fišera.
I, gde su Srbi u celoj toj priči? Konkretni ljudi su počinili ratne zločine. Nije Karadžć raspisao referendum u RS s pitanjem: Da li želite genocid u Srebrenici? Naravno da nije. Ali, on nije tek tako došao na vlast a isto važi i za Miloševića. Morao je imati političku podršku većine biračkog tela. Morao je biti prihvaćen za, maltene, Mesiju. Kao i Milošević. Morao je razviti, skoro bez otpora, šovinistički narativ na svojoj ledini. Opsedati Sarajevo. Šta je bilo sa Zvornikom? Bijeljinom? Višegradom? Čelopekom? I sve to pre Srebrenice. Ako mnogima nije jasno gde se krivica nalazi neka pročita delo Karla Jaspersa – „Pitanje krivice“. Da, političku odgovornost za ono što se događalo u ratovima snosi većina ljudi u Srbiji i RS koji su glasajući i podržavajući nacionalističke režime dali istima odrešene ruke. Da, postoji politička podgovornost i za druge ratove, i za privatizacije, i za kapitalizam i za ovu nesreću od vladara koju sad teglimo, ogrnutu trobojkom U suštini, ovi prostori se nisu izlečili od dva najveća zla: nacionalizma i robovanja kapitalizmu. Ako neko misli da je ovo antisrpski pitaću sledeće: Da li smo deca ili odrasli ljudi? Ne želim da nazivam svoj narod infantilnim a vi? Ako smo odrasli i imamo slobodu odlučivanja onda imamo odgovornost i znamo za zločine i ne uradimo ništa jesmo li onda odgovorni? Jesmo li saučesnici? Da li su mnogi od nas, podsvesno, želeli da do toga dođe? Ili su samo ignorisali i rekli „ i oni su nas“? Ili: Holanđani iz Plavih šlemova su krivi, oni su ih predali? A kome su ih predali? Marsovcima?!
Nije Hitler naprečac pobedio na izborima kako nam istorijske čitanke serviraju. Niti je to bio slučaj sa Miloševićem i onima posle njega a zaključno s nepomenikom. Bile su potrebne decenije najcrnje desničarske propagande da do toga dođe. Ispiranje mozgova iz dana u dan. I, ono i dalje traje. A razlog je jednostavan: dok god trošimo energiju na međusobnu mržnju nećemo imati snage da se otarasimo nakaznih elita koje vladaju u našim malim nacionalnim rezervatima.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

NEDELJNI KOMENTAR: ŽIVELA PRISTRASNOST!

Pristrasni udarac na lance tzv. represije, a u ime “jednog od dva totalitarizma” based socijalistička propaganda 🙂

Staro oružje svake rasprave je da suparnika označite kao ostrašćenog ili, kako se to kaže danas, biased. Sećam se da sam, bilo je to 90-ih, u nekom razgovoru sa šarolikim društvom, nazvao Miloševića tiraninom. Na to mi je jedna gospođa rekla da sam ostrašćen. Pola moje zemlje spaljeno u njegovo ime, uradio je šta je uradio a ja – ostrašćen? Šta je onda umereno?  Sloba je imao udela u raspadu zemlje, ali ne presudnog, a još je i doveo Deda Avrama da pobedi inflaciju?! Ono što hoću reći je da se protiv ovog užasa ne može boriti drugačije nego „ostrašćeno“ i da se nismo rodili kao apolitične, objektivne sudije koje mogu uvek rezonerski da razmišljaju a ne sude o politici sa određenih pozicija. Koja je to, na kraju krajeva, objektivnost? Mogu li ja, kao neko ko veruje u promenu društvenog sistema, da nađem neko srednje rešenje? Ne mogu jer sam za socijalizam a ne za kapitalizam. Vernik nije malo vernik baš kao što ateista nije lik Vudi Alenovog filma koji kaže:  „Za vas sam ateista a za Boga lojalna opozicija“.

Ko nas danas uči objektivnosti? Novinari koji su u službi ove ili one korporacije? Političari iz kupljenih partija? Crkveni oci koji vode korporaciju poznatu kao SPC? Javni radnici? Hm, zanimljivo pitanje. Neki od njih imaju strateškog prostora da, neopterećeni spoljnim uticajima, kao predstavnice i predstavnici inteligencije (doduše, nisu izabrani na to mesto) zauzmu kudikamo nezavistan stav i kritikuju i vlast i opoziciju. Ali, i tu postoji granica. Dok to ne rade sa antisistemskih pozicija – dobro je. Dakle, ako želite da vas i dalje zovu u emisije poželjno je da ne spominjete socijalizam i obaranje kapitalizma. Možete to reći jednom u nekoj emisiji ali vas sledeći put neće zvati. Da se ne lažemo, tako je i drugde. Kanališu nas u medijsku rečicu koja ima visoke brane na obali. Liči li to na demokratiju?

Grupa partizana koja manifestuje toksični maskulinizam tako što oslobađa Beograd, 20.10.1944

Zamislimo da neko ko je protiv kapitalizma dobije šansu da otvoreno, direktno govori o tome u nekoj emisiji. Znate li šta bi bilo? Voditeljka ili voditelj se alarmira, poziva se na demokratiju (čija pravila određuje krupan kapital koji drži televiziju) Ustav (koji krše oni koji ga donose) zakone (isto) i spominje pakao socijalizma u kojem je bilo više struja, frakcija, klika, sa često potpuno oprečnim ciljevima nego što danas ima partija koje melju jedno te isto. Ako je sagovornica socijalistkinja ond će joj se govoriti da je biased, ostrašćena, da njen feminizam nije onaj pravi jer je „klasno ograničena“. Ukoliko je sagovornik socijalista i pritom deluje kao neko ko zaista veruje u svoju ideju reći će mu se da je previše borben, da nema prava da, kao beli (još ako je sredovečni..) muškarac govori o problemima  Trećeg sveta, da iz njega izbija toksični maskulinizam…. Naša “demokratska” diskusija je ona u kojoj se očekuje ravan, nezainteresovan, pozerski nivo diskusije koja treba da ubije publiku koliko bilo koja epizoda „Utiska nedelje“. Treba nam lamentrati o „pravim vrednostima“, „građanskim slobodama“,  „još jednoj peticiji i šetalici“ i „miroljubivoj politici“ i sve će doći na svoje. A šta ti isti ljudi rade? Na medijima i drugde? Priznaju neminovnost još četiri godine vladavine spodobe koja je tražila sto bošnjačkih za jedan srpski život. Kako? Tako što igraju po njegovim pravilima, gušeći svaki pravednički (samim tim i biased) otpor nepomeniku i to upravo u svojim redovima. Ali, to je politika koja sprečava građanski rat i samim tim, je li, nepristrasna i rezonerska. Kad sm kod toga-ko je umro i proglasio ih za patrijarhe nepristrasnosti?

Svodeći politiku na borbu oko mrva sa nepomenikovog stola a sve zarad Beograda ( o čemu sam već pisao mnogo puta) oni uvek padnu na istu fintu: izaći na izbore ili bojkotovati. Oni su, dakle, objektivni kad pokušavaju stalno iznova istu priču nadajući se drugom rezultatu. Nisu ostrašćeni ili nasilni kao što je recimo “nasilan” poziv na generalni štrajk iako je to najlogičnije moguće rešenje, ukoliko želimo da imamo išta od naše zemlje za četiri godine. Nije da sam kao socijalista previše zaintresovan za igre prestola buržujskih partija ali znam da je preduslov za pad kapitalizma obaranje ove tiranije (pristrasan sam, šta ćete) a u ovakvoj političkoj areni je to ravno rvanju u blatu sa razjarenim nosorogom. Treba izaći iz kala, promeniti strategiju. Ali, buržujske partije, izašle ili bojkotovale, to ne umeju. Zbog toga ću, pristrasno kao i uvek, ali bazirano na činjenicama, nastaviti da se borim za ideju u koju verujem.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Za kraj mala anegdota s naravoučenijem: Za vreme Drugog svetskog rata je u ruke Japanaca palo moćno britansko uporište Singapur. Britanci su očekivali napad s mora pa su ogromne topove ukopali na obali.a neprijatelj je napao s leđa, iz pravca malajske džungle. Kad su premijera Vinstona Čerčila novinari pitali kako je došlo do toga on je lakonski odgovorio: Topovi su bili okrenuti u pogrešnom pravcu. No, kao što istorija kaže, Britanci su naučili nešto iz svoje greške i, uz SSSR i SAD, pobedonosno završili Drugi svetski rat. E, naša opozicija nam već 12 godina govori da su topovi okrenuti u pogrešnom pravcu i ne uči iz svojih grešaka. Pametnome dosta.