Okupaš se, obriješ, peglano odelo, sav zonfa. Odeš na razgovor za poso. I tamo te čeka neki pizzopeavc u odelu za koja moraš da rmbaš pola godine i krene da te ispituje ko da si u stanici murije u Keve Džebrosime. Ša očekuješ od posla? Ša te ispunjava u poslu? Da li želiš da dođeš do …samorealizacije?! El osećaš boljitak? Esi spreman za selfimpruvment? Kakav profesionalni benefit si ostvario na prethodnm radnom mestu? Šo nisi radio pola godine? Kako si otišo sa prethodnog posla? Kako to misliš dao otkaz? Smučilo ti se pa si samo? Ko bre, danas daje otkaz?! Ša ti se smučilo tamo? Si išo na kurseve? Šo nisi? De kupuješ odeću i koji ti je broj cipela? Ko ti je otac a ko majka ko žena a ko devojka i zašto? Ko je Kajzer Soze? Aaaaaaa! I onda te pitaju moje omiljeno: De vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?! Batice, esi li realan?! Kako misliš da ima pravo da me pitaš tako nešto i to ovde? JBT, od svih zemalja ova! Ti mene pitaš de se vidim! El vidiš ti sebe?!
Alo, ne znam de ću da budem sutra, ša ću da jedem i de ću da spavam. A ti me pitaš za deset godina. Da skontaš el imam drajv esam li ambiciozan i da li imam misiju i viziju. Misiju i viziju? Ša ti misliš da sam ja? Gandalf?! I sad mi ti, dok pričam s tobom, upisuješ neku karakteristiku. Imaš neke tabele, bodovanja, minuse, plusove, napomene, ovo, ono, pa ono sitnim slovima ko enciklopedija Britanika. Ej bre, ti mene pitaš. Pa zbog tvoje firme i zbog takih pajvana ko što si ti ja, između ostalog, akčueli i ne znam de ću da budem sutra. Niste jedini, dug je to spisak. Mogu o režimu, o onom Šabanu što nikad ne spava, al nemoj mi te fore. Ej, znam te. Mnogo si radio pa si uspeo. Teškoe? Nikad ništa nisi radio u životu, tatica te bacio u ejčar, voziš skupa kolica, dođeš na posao kad ti se oće a i onda samo da bi izmajmuniso likove ko što sam ja. I sad si ti uspeo u životu, i krljaš se američkim frazama a engleski ti je ko da te Čita a ne Tarzan pravio. Ti mene da pitaš, koji živim u potpunom rasulu, za moje planove, za realizaciju. Evo ti odgovor: Došo sam jer znam to da radim i trebaju mi pare.Tolko sam očajan da ću prifatiti svaki poso. El ti jasno? Nemoj da me teraš da ti sad sve po spisku jer mi čačkaš po ličnom životu. Kake to veze ima s poslom? Si psiholog pa proveravaš dal sam lud? Nisi? Mrš!
A pitanja su tu da bi svi mi lagali. To e razlog. Kapirate? Treba da ko onoj nadobudnoj glupači da kažem pizzopevcu da oću da radim džabe da bi steko iskustvo da imam misiju i viziju da služim firmi da sam spreman da cinkarim kolege i da radim prekovremeno jer sam krpa od čoveka i možete mi ša oćete. A onda kad nađem poso ja treba da verujem u to njesra koje sam reko na intervjuu i da se ne smejem kad mi neko spomene politiku kuće. Jer će žena da mi popizdi ako dobijem otkaz a deca će da plaču a komšije će da zovu policiju a policija će me u Zabelu a tamo će da me nategnu i ubiju. Tako. E pa neće moći rođače! Razgovaraš s čovekom a ne s idiotom. Ja znam tvoje glupe prevare. I samo da znaš: nemaš pojma ni ti ša će da bude za deset godina. I znaš da je to pitanje glupo ko i sva ostala i da je fora u tome da sutra sve tvoje može da pukne i da te šutnu na ulicu. I ša ćeš onda? Da vičeš “Živeo socijalizam?” Al da ne bude da idem okolo ko Žižek, da i lepo odgovorim i na to pitanje. Evo gde ja sebe vidim za deset godina – u zemlji u kojoj te za deset godina niko neće pitati de vidiš sebe za deset godina!
Na slici: Bivša odbojkašica Ana Radojičić 32 god. i 185cm visoka, ćerka Zorana Radojičića, vlasnika OK “Vizura” koja je napala i pretukla nastavnicu biologije u OŠ “Jovan Dučić” na Novom Beogradu.
Se sećate Bude Filadelfije, budže iz filma Nije nego? Bata Stojković je maestralno odigrao likusa koji hoće da potkupi nastavnicu parfemom da mu klinac dobije bolju ocenu. Povezao ženu službenim autom, objasnio problem, pokušao, ova ga otkačila i to je to. Nije je startovao, napastvovao, tukao, pretio. Ništa. Samo oćešnećešnemoraš. Kad sam bio maleni balavko nagledao sam se takvih Filadelfija onoliko. Neki bi kupili, neki ne, jbg. To su bile Bude iz SFRJ. A onda Bude iz SRJ – malo siroviji, ima i neki kontroverzni bizmismen al su u odnosu na ove danas kulturiška.
Sad više neće ni da pregovara ni da da mito. Diplomu je kupio, il dobio ko privezak uz kola, partija, gajba, dvorac, novac, šta oćeš. Na Maldive ide samo sirotinja. Taj rad. Dete ima da bude ko mama il tata. Da ima sve petice i da ga ljube posred guzice. A prostački vam, a? A ono el ti znaš ko sam ja je normalno i fino? Da nastavnicom koja radi za siću brišeš pod? Da je pakuju u kragnu il gipsano korito? Supiš. Ma da, to je samo izolovan slučaj koji smrdi na gomili izolovanih slučajeva. Slušam neke matorce u parku, pričaju dok im unučad jure okolo. Jaoo, ste videli, nastavnici oće da budu ko beli medvedi. Aha, da mogu da prebiju dete pa da ne odgovaraju.Još će da ih naroužaju kako su krenuli. Joj, jadna naša deca.
Jadna vaša deca? I jesu jadna pored takvih ispranih mozgova. Alo, ko koga bije? Oćeš da te podsetim? Ste čuli za činjenice? Matorani, kromanjonka koja je tukla učiteljicu je aktivistkinja SNS sa Vračara! Ne bi me čudilo da ste glasali za njih. Za one koji su napravili klimu koja je napravila Ribnikar. I Mladenovac. I nož koji štekuje osnovka kao Barbiku. I onog klinca što je svom nastavniku majku majčinu kad je izašao iz škole. Misliš da je to sve? Šta misliš za koliko pretnji i prebijanja nisi ni čuo? A sve ti po pravilu dolazi iz razmaženih bogatih kuća. Buda Filadelfija SNS-a i drugih buržuja. El slučajno? Utripuješ da kad nema zakona i kad je sud zajebancija i postupak može da zastari da možeš da radiš šta oćeš? El stvarno misliš da si dovoljno bogat da možeš da se izvučeš s ubistvom? Ako imaš mafiju na vlasti onda da.
E ne može. I da gospodžo ima da zaštitimo profe ko bele medvede. I ne može ni mafija ni Buda Filadelfija. Ti bolesni nenormalni nadrndani nakoksirani psihopatski krkani ne smeju da pobede i neće jer još ne znaju ali ima uskoro da nauče ko smo mi, oni koji rade za kikiriki.
Situacija u leskovačkoj Juri, o kojoj smo već pisali, daleko je od razrešenja. U utorak, 11. juna, organizovana je potpuna obustava rada. Menadžment je, po započetoj obustavi rada, iznova počeo sa pritiscima. Zahtevalo se da zaposleni potpisuju lažne ispisnice iz sindikata, bilo je organizovanog zastrašivanja, a upućivane su i pretnje otkazima. Najavljene su prijave od strane Samostalnog sindikata metalaca Srbije protiv poslodavaca koji svojim zastrašivanjem opstruiraju štrajk. Ovi potezi uprave su kontraproduktivni, kako za zaposlene, među kojima se stvara razdor, tako i za upravu, koja svojoj korporativnoj centrali već danima prijavljuje umanjenu produktivnost.
A razloga za brigu kapitalisti imaju napretek: 11. juna je polovina zaposlenih leskovačke Jure zaustavila najveći broj pogona u sve tri smene, a 12. juna su im se pridružili i magacioneri. Ova demonstracija sile od strane organizovanog radništva nije promakla jastrebima korejskog menadžmenta. Panika koja hvata ove kapitaliste pred gubitkom profita je evidentna i neumitno vodi rešenjima koja su sve samo ne demokratska i zakonska. Znajući sve ovo pitamo se, mogu li oni koji vode ovu zemlju ostati hladni prema gnevu radničke klase? Oni će, kao i uvek, pokušati da ignorišu celu priču i osloniti se na „pregovore“ zaposlenih i uprave. O kakvim pregovorima govorimo dok se ljudima preti njihovom golom egzistencijom? Da li govorimo o onim prvim pregovorima koji su, dva puta zaredom, bili odbačeni, ili jučerašnjim u kojima je pregovarački tim kompanije nenadležan da ispuni bilo koji zahtev? Šta je za one koji obrću desetine miliona evra godišnje povećanje radničke plate od 20 %?
Šta je suština ove faze radničkih borbi u Juri? Kapitalisti se boje radnka, njihove siline, mase i organizovanosti. Samo u prethodnih 20 sati, preko 150 kolega iz račanske Jure potpisalo je peticiju podrške zahtevima štrajka u Leskovcu. Danas se sindikat odlučio za štrajk upozorenja i najavio novu turu štrajkova iduće nedelje. Dakle, iako ovaj plamen još uvek nije zahvatio 100% radništva, sindikat još uvek ima inicijativu. Na potezu su kapitalisti i fabrička uprava. Oni ne mogu preko noći izmestiti fabriku i naći neke druge zaposlene bez velikih materijalnih gubitaka na koje nisu spremni. Niti mogu popuniti redove novim, pokornim radnicima koji će zameniti one otpuštene. Odakle da ih dovedu? Gde da ih nastane? Nema Leskovac drugih radnika Jure do ovih i nema drugog razrešenja ove situacije do ispunjenja svih zahteva leskovačkih sindikalaca. Društveni pokret Plamen se bori rame uz rame s leskovačkim radnicima i daje punu, drugarsku podršku! Borba se nastavlja!
Radnici fabrike automobilskih kablova Jura u Leskovcu su prethodnih dana pokrenuli seriju štrajkova i tako su podigli svoj glas protiv niskih primanja i nehumanih uslova u kojima rade. Podsećamo, zahtevi su: povećanje plate za 20 posto, prestanak korišćenja bonusa kao kazne kojima se radnici navode da ne idu na bolovanje, povećanje toplog obroka sa 250 na 400 dinara i veće odvajanje sredstava za održavanje fabričkih toaleta. Nakon što je više od pola zaposlenih učestvovalo u blokiranju prve smene u petak (07.06.) isti uspeh je ponovljen u ponedeljak (10.06.) Čitave proizvodne linije su ostajale bez 30% do 40% posto radništva a utorak , 11.6., je Dan D. Iako je današnji dan presudan za uspeh ovog konkretnog štrajka, on označava samo POČETAK jedne duge kampanje. Za danas (11.06.) najavljen je celodnevni štrajk uprkos pritiscima. Administracija je počela da pravi spiskove radnica i radnika koji učestvuju u štrajku. Menadžment za sad ne želi da pregovara sa zaposlenima, štaviše oni žele da im ukidaju bonuse, pa čak i da im neosnovano prete otkazom, iako po zakonu radnici imaju pravo na štrajk i, samim tim na sva navedena prava.
„Jura“, prozvana „Fabrika iz Pakla“ ima dugu istorije eksploatacije i nehumanog tretmana radnica i radnika. Južnokorejski investitor je nemilosrdno gazio po ljudskom dostojanstvu zaposlenih još 2016. godine kad je zabeleženo da je, u fabrici koja se u letnjim mesecima pretvara u užarenu pećnicu, bilo fizičkog nasilja prema zaposlenima (udaranje metalnim štanglama) i seksualnih nasrtaja na radnice. Zaposlenima je govoreno da, ako žele da odu u toalet, to izbegnu tako što će „nositi pelene“. Ukoliko se radnik ili radnica povredi, a hitna pomoć koja dođe na lice mesta prosudi da nije u toliko teškom stanju da mora u bolnicu,onda ta osoba mora da se vrati na radno mesto. Investitor je, povrh svega, za svako radno mesto dobio po 10.000 evra od države dok su zaposleni radili za crkavicu ucenjeni otkazima, a licemerni direktor kompanije Jura izjavljivao da se radi „po srpskim zakonima i propisima“. Da li su naši propisi vezani za popuštanje pred siledžijama, mobing-mafijom i seksualnim predatorima i isfrustriranim bićima koja vide radnike kao roblje? Šta je ova država radila sve ove godine (Jura je svoju fabriku u Leskovcu otvorila 2012. godine !!) ?!
SECIKESE I GLAVOSECI
Da li to znači da ste, ako se jednom zaposlite u stranoj firmi na teritoriji svoje zemlje, vi postali nebitni za sopstvenu zemlju? Inspekcije rada dolaze (kao što je došla još jedna, 10. juna) ali problem ostaje. Pogledajmo neslavni istorijat ove kompanije: u tri fabrike više hiljada eksploatisanih ljudi dirinči za visoku stopu profita nekolicine stranih biznismena. Vlasti ove zemlje su, i prethodna i ova, aktuelna, bukvalno prodale svoje radnike. Progoni sindikalaca i fizičke pretnje su uobičajena slika a svako „talasanje“ nailazi na brutalan odgovor koji može biti i mafijaška pretnja sečenjem glave što se videlo 2021. godine kad je Jura povela proces protiv predstavnika Samostalnog sindikata metalaca Srbije Predraga Stojanovića zbog „narušavanja ugleda“. O kakvom ugledu govorimo, o kakvoj profesionalnosti, časti i ponosu?!
Jedini kojima se gazi po dostojanstvu, časti i elementarnoj egzistenciji su radnice i radnici Jure. Oni svojom hrabrošću i borbenošću uprkos užasnim pritiscima, uspevaju da nastave svoju pravednu borbu protiv dahijskog iživljavanja. Društveni pokret Plamen je uz njih, ne samo na rečima, već i na delu, u Leskovcu, gde aktivno pomažemo njihovu sindikalnu borbu. Promene u Srbiji moraju krenuti od onih koji su najugroženiji i koji ne mogu izgubiti ništa osim svojih okova. Borba se nastavlja i završiće se trijumfom onih koji su za poslodavce ništa, onih koji će biti sve.
I šta je bilo? Prošli izbori, prošli bojkoti, prošli prigovori, živi se u sramoti. El znaš šta sad treba da se radi? Beograd, Niš, ćutimo, tihi ko miš. Može se, može, samo nek se birači lože a onda odmor pa me pitaj za cenu struje u novembru. Ko je dobio otkaz, ko je dobio po tamburi? Tiću, dobro je! Ko je posetio Mileta a ko je posetio groblje? Biće bolje, biće bolje! E sad, ti mi kažeš da ćeš biti miran ko hipi bumer, jer, ono, ti si zaslužio da budeš poslanik, odbornik, ti si to izborio. E pa nisi, batice. Ti služiš nama a ne obrnuto. Tebe je narod izneo na leđima i postavio tu – malo što si ubo neke prave fraze i borbe a malo više što su toliko očajni da će glasati za bilo koga samo da ovog više ne vide. Al ti nas nemaš a i kad imaš -to je sve manje. Kad smo toga eto ga njegov tabor, 7K ljudi za svesrpski sabor. Koji srpski svet bre? Si nekad prešao granicu a ako jesi, šta si video? Samo Srbe? Ma nema veze, vidimo se kod Konja, tu ti je i on i Mile i srbovanje i Sićve da peva na kineskom i đipanje uz kolce pa ajd kući. Tek taj tripuje da ima sve – članovi sekte, repa, policija, murija i mafija. Gazda magacina svih Srba, bitno je de ima pirinča, sardina, graška, se sećate? Sve znaju, u sve se razumeju, sve poseduju, bez njih ni dinosaurusa ne bi bilo. Alo, i za njega glasa sve manje. Nije njegovo ono što prodaje, nije naše što grabi kad se zadužuje. Ma imamo mi vremena, zovi ga da ode kad otvori EXPO.
Još jednom: vlada nam huligan isti Gojko Sisa. Dovuče krvoloke u crnim majcama, povuče crtu pa nas sve nazove đanama: Oćeš da me oboriš? Oseti bes mojih pajvana! Vidi, neću ja da se borim protiv krađe izbora. Neće opozicija pa neću ni ja. Zgazili su poverenje naroda. Marš iza ćoška pa nek vide da li sam tao. Nek odu malo u tri šetalice. Ima da te obaram jer si to što si i jer si sve okupirao a ne zato što si slao neke jajare da švercuju glasove u kesama. I neću tada biti sam, i neće ti pomoći ni sva mafija ni sva murija ni da vaskrsne Slobina armija. Oborićemo te zbog svega jer nama treba sve a tebi neće ostati ništa a isto će ostati i onom što je nešto zaslužio i onom što te malo bojkotuje malo aminuje. Za ništa od čoveka ide ništa. Okej, ponesi četkicu za zube, sapun i mogu da ti donose pljuge i voće u tvorza.
Nekoć, davno, kružila je Beogradom vrcava karikaturalna andegdota, verovatno neistinita ali vrlo poučna, pa čak i da objektivno nije bila izvodljiva za šta je bilo pregršt tvrdih razloga do one da bi neko ko bi takvo pitanje postavio završio u jednom od stotinak logora za nepoćudne. Ali šaljivo zvuči iako odražava samu suštinu aktera anegdote, onog kome je pitanje upućeno, mada je u stanovitoj meri bila usperena žaokom na tadašnji ne preterano demokratski režim.
Novinar se obraća Adolfu Hitleru i kaže: Optužuju vas da ste zabranili Komnističku partiju Nemačke, Socijalističku partiju Nemačke… Hitler ga nervozno prekida i uzvikuje: To su laži! To njije istina! Ja sam zabranio sve partije u Nemačkoj!
Diktator je diktator, u Nemačkoj, Americi, Rusiji, Kini…, Srbiji, reklo bi se, ali danas, ova anegdota u smislu kako se nekoć shvatala ne odražava aktuelni politički trenutak, barem ne u zemlji Srbiji.
Danas u Srbiji diktator ne mora da zabranjuje političke stranke, one same sebe obesmišljavaju i ukidaju. Od uvođenja višestranačja, prvo u Jugoslaviju, jednu, drugu, potom u zajedničkoj državnoj zajednici i na koncu u nevoljno samostalnoj državi Srbiji koju su svi napustili, nicale su političke stranke munjevito, „brzinom munje“ kako bi to pronicljivo rekao navrhvođa i potonji poglavik. Ni preregistracija, odnosno statutarno usaglašavanje sa Zakonom o političkim strankama nije im doakalo, u ovoj i ovolikoj, prilično krnjoj Srbiji registrovano je 121 političkih stranaka, dovoljno je samo otići na sajt Ministarstva državne uprave i baciti pogled na registar političkih stranaka. Na tom spisku nalaze se stranke za koje je danas malo ko uopšte čuo. Po slobodnoj proceni bar stotinak tih stranaka više ne obavlja svoju političku delatnost, gase se. Mogao bih se zakleti i da ne postoji iako nisu izbrisane iz registra.
Paralelno sa tom tendencijom može se uočiti jedan interesantan trend – kao pečurke posle kiše niču raznorazna udruženjua građana kao politički pokreti. Neka su, poput G17 prerasla u političku stranku pa se ugasila i bila izbrisana iz registra. Mnoga i sve više, pod volšebnim uslovima opstaju, doduše u dubokoj ilegali. One koje nisu ogrezle u dubokom zaboravu grčevito se trude da hodajući po žiletu tamo ne skliznu, no sve ih je više kojima se upravo to dešava.
Ako ne računamo režimsku stranku koja je najmanje to što bi trebalo da bude već je poodavno, otkako je na njenom čelu u svojstvu predvodnika, navrhvođa, sve manje čak i parapolitička organizacija a sve više falanga kriminalne organizacije i njene satelite, za koje civilizacijski kriterijumi odavno više ne važe, teško da je preteklo još političkih stranaka koje se mogu u tom smislu i tretirati a da se ne uoči da su na steroidima stranih mentora i pod jakim veštačkim disanjem otvoreno proevroatlantskih globalističkih i (neo)liberalnih medija. Ovde doista nije potrebno spominjati pojedinačne primere ili analizirati koja od stranaka koja nosi epitet opozicione je u zadnjih par godina doživela svoj debakl bez šansi da se povrati, uz to primetni su i slučajevi utapanja u vladajuću organizaciju a takvih primera nije bilo malo.
Nakon upravo okončanih junskih izbora, koji suštinski nisu bili lokalni već nacionalni i od strane poglavnika nametnuto plebiscitarni kojima se mrcvarilo ionako ranjivo nacionalno telo što se itekako moglo uočiti već 3. juna na apatičnim licima ljudi, jer s jedne strane sve se teže može prepoznati građanski duh u izvornom političkom smislu te da je sve prisutniji otupljeni i beznadni duh podaništva pomno konstruisan medijskim permanentnim kampanjama lobotomiranja naroda što je karakteristično za sve totalitarne i diktatorske režime kojima je cilj da se ubije ssvaka nada da je samopoštovanje, slobodarski duh i bunt iluzoran. Istovremeno jasno se moglo uočiti da aktivisti nevladinog sektora koji su svoj suštinski politički angažman gradili i izgrdili na ekološkim temama lako mogu da to kapitalizuju na nacionalnom/državnom (kako vam drago) nivou što zbog činjenice da su to teme s jedne strane političke par ekselans a s druge da su izravna posledica naopakog političkog delovanja simbioze korumpiranih političara i organizovanog kriminala i nažalost slabog, neosmišljenog otpora tzv političkih subjekata koji sebe žele predstaviti kao opozicione političke delatnike, za koje se bez straha da se pogreši može reći da imaju maestralan talenat da u svakoj prilici povuku pogrešan i što je žalosnije, po njih same i narod poguban, gubitnički potez.
Ako se olako prepustimo poslovičnom pilećem pamćenju ne možemo a da se ne setimo svih autodestruktivnih i moglo bi se reći antologijski glupih poteza opozicije od maja 2023. godine naovamo, sve do ovih, postizbornih junskih dana i konstatovati da srpske političke stranke plešu svoj poslednji gubitnički ples, verovatno pored sopstvenog odra. Pritom, valjalo bi se fokusirati na činjenicu da na ovim i ovakvim izborima alternativne grupe građana, naizgled samonikle i autohtone, maltene autentične po građanskom izrazu zauzimaju mesta tradicionalnim političkim strankama i istiskuju ih, te i nije ni čudna reakcija političkih stranaka na provokaciju Sava manojlovića.
A da stvar nije ni crna ni bela, pored burnih i nabusitih reakcija uvređenih liderčića stranaka pokazuju identičnu reakcije i nekih NGO lidera koji su se u međuvremenu etablirali, ranije, kasnije, poput Pavla Grbovića i Aleksandra Jovanovića – Ćute ili kako smo mogli da vidimo najnovije perjanice „alternativne“ političke scene hirurga, dr Dragan Milića.
Neko bi to nazvao slučajnošću, ali, teško da takva unisona reakcija jeste slučajnost. A ako prihvatimo tvrdnju da nije onda se nameće pitanje šta je svima njima zajedničko da tako reaguju? Neko bi rekao da je u pitanju podudarnost stavova i slična ocena Savovih postupaka? Možda, ali da li je to sve?
Ako je u tzv opozicionim („slobodnim“) medijima uočljiv narativ dominantnog dela opozicione scene, ili vašara kako bi to mirne duše opisao, i ne samo uočljiv nego i diktiran, kojim se uz svu galamu ne vidi kako je zamenjena teza te se umesto o debaklu govori na oko osamdeset pet lokalnih izbora govori o uspehu u Nišu i tri-četiri opštine uz poznati građanistički i „civilizovani“ narativ o pravnoj državi, poerenju u institucije i sličnom, čime se zapravo priznaje ne samo poraz na izborima već i legalitet izbornih uslova i sprovedene procedure čime se ne samo lokalnim pseudopolitičko-kriminalnim strukturama dale legitimitet već i s obzirom na već narečeni karakter ovih „izbora“, i samoj diktaturi poglavnika u narednom četvorogodišnjem periodu. Ali ni to nije sve! Ako se uzme u obzir besramno pojavljivanje američkog ambasadora u Srbiji, kolonijalnog upravnika, a ko zna, možda i stečajnog upravnika Srbije, onda je jasno o čemu se uopšte ovde radi. I da ne vršim diferencijaciju navodne opozicione scene (bar formalno jer nisu involvirani u vlasti), vreme će pokazati svoje, ali je jasno da se ovde može jasno uočiti izrazi lojalnosti koji ne narušavaju „ideale“ kolonijalnog buržoaskog poretka koje sa manje ili više problema sprovodi imperijalna sila jer, razumljivo je da i marionete imaju neke svoje interese koji nisu u domenu ideala već materijalne revalorizacije poslušnosti – u novcu uglavnom stečen ili korupcijom ili krađom, uglavnom kriminalom.
Učmalu baruštinu atomizirane srpske postizborske scene političkih stranak, lobotomiranu i na granici konačne eutanazije građanske svesti i samopoštovanja u pacifikovanom pseudopolitičkom drštvu sa uočljivim patoloških stanja, zatalasao je poziv ekološkog a od nedavno političkog udruženja „Kreni-pokreni“ koji je na upravo sprovedenim lokalnim izborima sa unapred poznatim ishodima definitivno izrastao u značajnu remetilačku političku snagu sa neuporedivo većim rejtingom u odnosu sa niz što opozicionih stranaka i pokreta a što se njihovim autoritetnim (ili autritarnim, kako vam drago) vođama nije ni malo svidelo, da se u roku od 24 časa izjasne o pribegavanju radikalizaciji pritiska građanskom neposlušnošću prema režimu zbog očite, drsko neskrivene i besprizorne krađe i ovih, kao i prošlih, decembarskih izbora uključujući napuštanje lokalnih i republičke skupštine, a što je po proteku ostavljenog roka i demonstrirao sopstvenim primerom – najavljivanjem napuštanjem skupštine u Beogradu i Novom Beogradu. Postizbornu papazjaniju začinio je američki sitni birokrata ne baš velikih intelektualnih i političkih potencijala, ambasador Hil, izjavivši da su ovi, junski izbori bili demokratičniji od decembarskih, čime je zapravo odaslao pohvalu koaliciji „Biram borbu“ na suštinskom priznanju poraza na ovakvim „izborima“. Ovim svojim činom, američki birokrata i stečajni upravnik srpske države nije pokazao svoju većličinu već bedu i sunovrat srpskog društva.
Taman kada su se pomirili ili „pomirili“ sa činjenicom da su potučeni do nogu ali da i pored halabuke o krađi i nameštanju rezultata izbora, unatoč sporadičnoj tvrdnji da su junski izbori i kampanja protekli u još gorim uslovima nego što su bili decembarski (iako su listom pre početka kampanje i nakon pregovora sa SNS o izbornim uslovima tvrdili da su se izborili za bolje uslove); unatoč njihovim ocenama i procenama da su ipak, oni koji su izašli na izbore i koji su po sopstvenoj tvrdnji bili odlučni da se bore jer je njihov slogan „biram borbu“, postigli male ali značajne rezultate i pobede u 2 beogradske opštine i u još dva grada, što će biti dobar temelj za dalje pobede, 2027, 2028, možda još veće i značajnije 2031. ili 2032. jer politička borba je proces; taman kada su oni koji „biraju borbu“ uspešno optužili „bojkotaše“ za njihov poraz i produbili podele među biračima a sa sebe sprali svaki vid odgovornosti i prebacili ga na „bojkotaše“ i „neodgovorne građane“; kada su taman pasivizirali birače i sav narod koji je koliko 3. a da ne govorimo 4. juna već debelo zaboravio šta se događalo tokom kratke kampanje i izbornog dana (na zadovoljstvo Hilovo i pohvalu), pošto su predhodno prigrlili poslaničke i a sada i nove, odborničke mandate i pripadajuća finansijska sredstva koje ni po koju cenu ne žele ispustiti iz ruku za šta su se krvavo borili, što reče Ćuta, desio se neočekivani iskorak Sava Manojlovića i spomenuta žestoka provokacija.
Društveni pokret Plamen nije gajio nikakvu sumnju kakva će biti reakcija kompletne razjedinjene i prikriveno posvađane tzv opozicije oko izlaska na upravo okončane beogradske i lokalne izbore u određenemom broju gradova i opština, znali smo da će se uz retke izuzetke ponovo i brzo monolitno ujediniti, naravno ne više u beskompromisnoj borbi protiv kriminalizovane simbioze države i parapolitičke stranke u rukama poglavnika koga i dalje nazivaju predsednikom Republike Srbije i borbe za demokratske izborne uslove ali i sve ono za što su građanima obećavali da će se boriti od prvih majskih protesta, koji su i bili izborno obećanje građanima kada su ultimativno tražili izbore u decembru, već protiv Sava Manojlovića koji očito predstavlja za njihov dalji politički opstanak reklo bi se pravu a možda i jedinu pretnju ako se kao mogući i ozbiljni razlog izuzmu njihovi latentni i kontinuirani politički neprobitačni i kontraproduktivni potezi koje su prikrivali upadajući u sve veće probleme koji su konačno rezultirali s jedne strane kardinalne poraze na republičkim, naročito ponovljenim beogradskim i generalno opštinskim izborima početkom juna.
Društveni pokret Plamen nema iluzije o perspektivama srpske političke scene, u više navrata svojim kritičkim objavama baziranim na neumitnim činjenicama, svojim utemeljenim stavovima i javnim oglašavanjem pa i delovanjem na terenu tokom 2023. godine, ukazivao je kontinuirani niz grešaka, ukoliko su kritikovani potezi bili greške a ne svesni i namerni potezi očito od određenih sponzora instruirani a čiji je cilj održavanja status quoa koji odgovara pre svega evroatlantskim globalističkim imperijalnim interesima, poglavnikovoj kriminalnoj organizaciji kao i sitnim i dobro prikrivenim interesima pseudoopozicije čiji neoliberalni profil nije ni malo upitan ali i očito dobro sponzorisan i instruiran od strane evroatlantskih mentora.
Istovremeno, primer niza građanskih pokreta širom Srbije, među kojima je vanredan uspeh u Beogradu pokreta „Kreni-promeni“, ukazuje da su se očito korumpirane i neprincipijelne političke stranke krajnje diskreditovale gubeći poverenje građana koji se od njih distanciraju dajući svoj glas i poverenje alternativnim uglavnom samoorganizovanim pokretima, zapravo udruženjima građana koji se još nisu kompromitovali. Stoga su sva obrazloženja koja slušamo i čitamo na elektronskim medijima od strane kompromitovanih političara koji su očito na ovim izborima kažnjeni, ne dopiru do građana. A da su se kompromitovali na najeksplicitniji način su pokazali Ćuta Jovanović i već poslovično smušeni i neubedljivi Lazović. Mnogi političari pritajeni „mudro ćute“ ne bi li javnost zaboravila na njih kako bi mogli nakon „perioda zaborava“ nastaviti svoje štetočinsko delovanje.
Da li „politički projekat“ Dsave Manojlovića autentičan i nezavisan ili je tek poruka poglavniku mentora da oni mogu i drugačije, videće se uskoro. Da se ne bi desilo da i ovaj politički skandal ubrzo ne padne u zaborav kao i mnogi ranije što su, Društveni pokret Plamen će i u buduće pomno pratiti i analizirati dešavanja i svojim proglasima skretati pozornost javnosti na pogubna delovanja kako vladajućih kriminalnih struktura tako i tzv opozicije bila ona „homogena“ ili „pluralistički heterogena“. Ova tragična događanja na nesumnjiv način govore da su nam potrebne revolucionarne i suštinski demokratske promene, sada i odmah, jer će sutra biti možda kasno
Seća li se više iko onog što se dogodilo pre nekoliko dana? Znate, veliki „trijumf volje“ nepomenika u Ujedinjenim nacijama s obzirom da je na “našoj strani” bila većina članica organizacije? Seća li se neko zvona crkava SPC koja su zvonila zbog „poraza“ Srbije? Šta ste vi, Srbende, gubitnici ili pobednici? Veseliš li se, srpski rode? Opredelite se!Možda će nepomenik slaviti usamljen u svojoj omiljenoj kafani? Rezervisaće, po onom jezivom vicu, sto za jednog. Nacionalisti su iskoristili priču o Deklaraciji za novo podgrevanje tenzija. Međed Mile je dovučen da ponovo plaši komšije, nacionalna histerija, ogrtanje zastavama, plakanje, grickanje istih, napadi panike, skandalozni naslovi i šta? Ništa.Izbori su namešteni, leto je politička mrtvaja, najesen Tramp dolazi na vlast, Ukrajina će uskoro pasti i treba povlađivati Putinu. Plus pobeda desnice na izborima za Parlament EU. Navijački se ogrnem zastavicom, otvorim pivo, grickam semenke i sipam naci replike do kraja godine. Boli mene! To je verovatno sadržina misli Srbende Najvećeg i borca protiv Deklaracije.
Deklaracija UN o Srebrenici nije antisrpska. U njoj se Srbi ili Srbija ne spominju. Režim Republike Srpske, pomagan od SRJ a sa konkretnim licima poznatim Tribunalu u Hagu, je počinio genocid. Među njima se nalaze političari, oficiri VRS , vojnici kao i i čovek Službe, Ljubiša Beara. Radeći istovremeno i za VRS i za Miloševića, Beara jeste veza, ali daleko od toga da je jedina, Miloševićevog režima sa ratom u BiH. Blagosiljala je SPC (uz blagoslov Miloševićevog režima) zloglasne Škorpione, slale su se paravojne jedinice, pljačkalo, silovalo i ubijalo. Užički korpus je išao na „vikend ratovanje“ i pored zvaničnog povlačenja trupa ostataka JNA još 1992. godine. Do Dejtona 1995.godine im se nisu hladile cevi. To što govorim manje više cela javnost zna ali se to prećutkuje. „Viteška borba“ Mladićevih jedinica kod Srebrenice je zaista u duhu srednjovekovlja: poharati grad, pobiti sve muškarce nakon duge opsade a nejač proterati ili silovati.
U glavama mnogih se vrti onaj glupavi slogan u tri boje, crvenoj, plavoj i beloj : Mi nismo genocidan narod. Niko ne kaže da jeste. Ne postoji genocidan narod. Postoje dve stvari koje se poriču: jedna je da ova zemlja ima konstantan savez elita koji traje blizu 40 godina. Državna bezbednost, u sprezi sa kriminalom i nacionalističkim političarima, podržana od krupnih kaipitalista koje je faktički stvorila, čini nazovi-elitu koja konstantno vuče ovu zemlju u propast. Razlika je jedino u tome što se, početkom veka, za tu elitu zalepio novi sloj samozvanih eksperata privatizacije, japijevaca najgore vrste i murdaroša iz redova opozicije da bi, dolaskom nepomenika na vlast, ova uticajna struja doživela svoju „renesansu“. Taj savez srpskih elita radi na gaženju svega oko sebe što nije srpsko i gaženju svega ljudskog u onome što je srpsko. Po nekim elementima podseća na pangermanski savez koji je doveo do Prvog i Drugog svetskog rata. Ako nekog zanima kako to funkcioniše može pročitati „Savez elita“ Frica Fišera.
I, gde su Srbi u celoj toj priči? Konkretni ljudi su počinili ratne zločine. Nije Karadžć raspisao referendum u RS s pitanjem: Da li želite genocid u Srebrenici? Naravno da nije. Ali, on nije tek tako došao na vlast a isto važi i za Miloševića. Morao je imati političku podršku većine biračkog tela. Morao je biti prihvaćen za, maltene, Mesiju. Kao i Milošević. Morao je razviti, skoro bez otpora, šovinistički narativ na svojoj ledini. Opsedati Sarajevo. Šta je bilo sa Zvornikom? Bijeljinom? Višegradom? Čelopekom? I sve to pre Srebrenice. Ako mnogima nije jasno gde se krivica nalazi neka pročita delo Karla Jaspersa – „Pitanje krivice“. Da, političku odgovornost za ono što se događalo u ratovima snosi većina ljudi u Srbiji i RS koji su glasajući i podržavajući nacionalističke režime dali istima odrešene ruke. Da, postoji politička podgovornost i za druge ratove, i za privatizacije, i za kapitalizam i za ovu nesreću od vladara koju sad teglimo, ogrnutu trobojkom U suštini, ovi prostori se nisu izlečili od dva najveća zla: nacionalizma i robovanja kapitalizmu. Ako neko misli da je ovo antisrpski pitaću sledeće: Da li smo deca ili odrasli ljudi? Ne želim da nazivam svoj narod infantilnim a vi? Ako smo odrasli i imamo slobodu odlučivanja onda imamo odgovornost i znamo za zločine i ne uradimo ništa jesmo li onda odgovorni? Jesmo li saučesnici? Da li su mnogi od nas, podsvesno, želeli da do toga dođe? Ili su samo ignorisali i rekli „ i oni su nas“? Ili: Holanđani iz Plavih šlemova su krivi, oni su ih predali? A kome su ih predali? Marsovcima?!
Nije Hitler naprečac pobedio na izborima kako nam istorijske čitanke serviraju. Niti je to bio slučaj sa Miloševićem i onima posle njega a zaključno s nepomenikom. Bile su potrebne decenije najcrnje desničarske propagande da do toga dođe. Ispiranje mozgova iz dana u dan. I, ono i dalje traje. A razlog je jednostavan: dok god trošimo energiju na međusobnu mržnju nećemo imati snage da se otarasimo nakaznih elita koje vladaju u našim malim nacionalnim rezervatima.
Petak, predvečerje oko 19 časova. Rumsterdamska Centrala odzvanja cikom razdragane dece željne igre i vikenda, ali i povremenim ratobornim i upozoravajućim lavežom omanjih pasa svih fela. Ništa nesvakidašnje i neuobičajeno. Skoro pa ništa.
Na onom delu gradskog platoa iznad koga se kadgod uzdizao amfiteatar porušen za vreme vlasti radikalskog šljama, 4 stolice u nizu i dva JBL-ova aktivna zvučnika. Mobilijar postavljen zarad tribine „Izađi na ferku“, upriličene od strane jednog dela lokalne opozicije okupljene oko koalicije „Ruma protiv nasilja“. Tribina osmišljena kako bi aktivirala što veći broj opoziciono orjentisanih glasača i nagnala ih da postanu aktivni učesnici izbornog procesa.
Ucurio sam bajkom kroz „masu“, pozdravio nekolicinu svojih prijatelja i kolega, te zauzeo poziciju sa koje sam nesmetano mogao da poslušam ono zbog čega sam se konačno drznuo iscimati se do centra. Nakon sitnih tehničkih problema sa ozvučenjem otpočela je i pompezno najavljivana tribina. S leva na desno stolice su zauzeli: Nenad Kulačin (novinar), Dragana Rakić (narodna poslanica DS), Miloš Ćorda (kandidat za odbornika – Ruma protiv nasilja) i Marko Vidojković (pisac i novinar). Delimično izmenjenim redosledom podelio bih svoje impresije sa vama koncem narednih redova.
Najsvetlija tačka svakako je bio Kulačin. Ne samo zbog toga što se pohvalio kako je „rumski zet“ (ili je to u nekom trenutku bio – nisam dovoljno dobro razumeo) nego zbog fore iz uvodnog izlaganja, kada je zatražio peškir da se ogrne preko ramena jer će ga u suprotnom „ubiti promaja“ (parafraziram). Niti je bilo vetra, a još je manja mogućnost promaje na otvorenom. Međutim, pojedinci nisu shvatili analogiju sa bezprizornim nepomenikovim bahaćenjem u Nju Jorku i zloupotebom državne zastave, pa su poleteli da mu donesu gornjak da se ogrne. Sva sreća pa nisu imali zastavu pri ruci. A očigledno ni peškir. Sem toga, u jednom momentu se Nenad čak drznuo da onako između redova provuče i svoj lični stav. Po kome institucionalna borba protiv ovog režima i nije najučinkovitije sredstvo, na šta mu je narodna poslanica Dragana Rakić zamerila i ukorila ga kako „od početka širi neku negativnu energiju“.
Od dotične perjanice Demokratske stranke Dragane Rakić (za koju određeni kružooci bliski koaliciji RPN tvrde da je direktno intervenisala i urgirala prilikom prikupljanja potpisa i overe kod notara u poslednjim danima zakonski predviđenog roka za ove predizborne radnje) nismo čuli ništa novo što već nije rečeno u Skupštini ili nekom drugom javnom opštenju. Pardon, mogli smo čuti to, da se svojski potrudila u doterivanju i šminkanju, te da je potegla čak iz Vršca… A Kulačin naš’o da širi defetizam. C…C…C…
A Marko k’o Marko! Meni je delovao neubedljivo. Na trenutke je izgledao kao da je došao da odradi tezgu. Razumem ga u potpunosti (bez trunke ironije). Svojski sam se potrudio da se prisetim da li sam prisustvovao koncertu njegovog benda (zaboravih ime) u Rumsterdamu, kada je upala murija, prekinula koncert i pretresla sve članove benda. Srećom, kako tvrdi Vidojković, nisu mu ništa našli. A ja evo ni sada ne mogu da se setim tog koncerta – verovatno mi je to promaklo. Ruku na srce, Marko je bio najubedljiviji u svojoj argumentaciji povodom afirmacije izlaska na izbore. Nije izostao ni radikalno negativan stav prema bojkotu i bojkotašima (Na koje „bojkotaše“ je tačno mislio… što bi Šojić rek’o : „Mogu samo da se prisetćam!“). Nije izostala ni podignuta pesnica u vis na samom kraju tribine.
I na kraju, u stvari, ono zbog čega sam ja, kao Rumsterdamac, prvenstveno došao. Da poslušam lokalnog kandidata za odbornika „Rume protiv nasilja“ – Miloša Ćordu, kolegu i profesora Engleskog jezika rumske Gimnazije. Nisam siguran, niti me zanima, po kom kriterijumu su birali svog glasnogovornika za ovu tribinu, ali bojim se da izbor nije bio za ODLIČAN (5) – bar po mojim profesionalnim kriterijumima. Zbunjenost u prvom krugu izlaganja mogao bih i da istolerišem. Uveren sam da nije lako i da nije baš svejedno. Ali, kada je uvodna trema prevaziđena mogle su se čuti veoma neobične tvrdnje.
Na primer, nasmejala me je ona da nam je jedan od najveći lokalnih problema visoko UV zračenje zbog prekomerne i neplanske izgradnje višespartnica. Potom me je zbunila teza da među članovima SNS-a ima više nepoštovalaca lika i dela Oskarovog, nego li u redovima opozicije i da ih (članove SNSekte) za poglavnika veže samo goli interes. Iz toga sam mogao da zaključim kako u koaliciji RPN vlada princip sličan meni omiljenim stihovima još omiljenijeg filmskog ostvarenja Miloša Formana:
„Harmony and understanding, sympathy and trust abounding…“ (Hair – Age of Aquarius)
I na kraju, razočarala me je analogija sa nekakvim „gralom“ (ako sam dobro zapamtio) koji bi trebao biti metaforička sinteza svih prošlih, sadašnjih i budućih lopovluka vladajuće kaste poput EXPO ’27, autoputeva,stambenih zgrada etc. Te da ih baš taj gral najviše zanima. Hm, dopuštam mogućnost da nisam sasvim dobro razumeo metaforu. Verujem da je to nešto sasvim drugo značilo. Nadam se da kandidat za odbornika nije doslovno mislio da ih „baš taj gral“ najviše zanima.
Međutim, ja mogu da verujem da postoje vile i patuljci. I da se nadam „da nam nebo neće pasti na glavu“. Bojim se da u politici tome nema mesta. Želim da kažem da u politici Vera i Nada ne znače ama baš ništa. Kao ni Sloboda i Pravda… ukoliko su lišene Istine!
Ostaje mi još par redova da rezimiram. Sreća u nesreći je to što je ovom skupu prisustvovalo najviše stotinak građana, mahom članova i simpatizera gorepominjane koalicije. Zasigurno poneki DB-jac, a videh i par ultradesničara, bivših đaka, kako se muvaju po centru. Kojim povodom ne bih znao da kažem. Te na posletku i moja malenkost, koja je osetila moralnu, a povrh svega političku odgovornost, da svoje utiske podeli u ovim redovima.
16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.
Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.
Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.
Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.
ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.
Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!
Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”
Blog Društvenog pokreta Plamen 