16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.
Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.
Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.
Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.
ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.
Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!
Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”
Htedoh da ovaj članak nazovem uništavanje ekonomije, destrukcijom tako rekuć, ali se onda setih da je stanoviti Dinkić, jedn od glavnih aktera u uništavanju naše ekonomije, upravo tako nazvao svoju knjigu koju je dilovao kao lek on one Miloševićeve apokalipse. Od Miloševića via Dinkić stigosmo do trećeg jahača apokalipse – nepomenika koji se hvali kako je oborio javni dug sa 52 posto BDP na 47 posto dočim se u drugom članku, preuzetom sa Slobodne Evrope, kaže da dug može lako otići na 100 posto BDP a možda i probiti sve limite i otići na grčkih 300 posto BDP. Zadužićemo se dodatnih 18 milijardi evra do 2027. za nepomenikov “Skok u budućnost- Srbija EXPO 2027” a tu su i francuski vojni avioni – famozni Rafali, što dodaje cifri još tri milijarde evra. Prosečna plata će, zahvaljujući ovom sumanutom zaduživanju porasti na 1400 a penzija na 650 evra. Zaboravlja se pritom da naš evro nema realnu vrednost koja je oko 117 dinara a realno mora da vredi duplo toliko. Dakle, ako ćemo pravo, te plate će biti realnih 750 evra i manje, a penzije pola od toga. Ako ne verujete – idite u prodavnicu i pogledajte podivljale cene. Ne sumnjam da će nepomenik napraviti još neka zaduživanja u narednom periodu. Biće fabrika, puteva, železnice, porodilišta, gušićemo se u poslovnim ponudama i profitu, kažu neki.
Pa zašto se onda ne zadužiti kad će nam se sve to vratiti? Naši dugovi se već sad bliže cifri od 40 milijardi evra, šta je još dvadesetak milijardi evrića? Evo, Grčka i dalje postoji. Prezadužena je ali je to bila poslednjih pedesetak godina, a tu je i taj narodski izraz: Dužan sam ko Grčka. Nije to toliko strašno. Na kraju krajeva, dno je daleko. Jedno je 50 a drugo 300. E, stvar je u tome da bogate zemlje, sa zaleđinom, mogu sebi da dozvole veliko zaduživanje. Ako se neko seća, u vreme kad je SFRJ grcala pod dugom od 20 milijardi dolara malena Belgija je dugovala duplo toliko. Ali, kaki ste vi Belgijanci, taka vam je Milka Planinc kraljica Belgije (ili neko drugi iz Predsedništva). Paketi pozajmica su uvek, pod pokroviteljstvom MMF, iza kojeg stoje velike sile, pre svega Zapad, dizajnirani tako da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji. Dug nije samo zao drug već opasna droga koja od države pravi ovisnika koji traži sve više i više i u tom procesu se kao ljudsko biće degradira i fizički propada, moleći da dobije još jednu dozu na pozajmicu. U slučaju džankija, završava se u kriminalu, prostituciji, zatvoru ili ludnici a na kraju – na groblju. To isto važi i za državu. Privremeni osećaj komfora (imamo nove puteve, eheeeej, a vidi samo te nove fabrike (koje će biti zatvorene čim nas stranci iscede)) i “urađenosti” odlazi kad vas pusti dejstvo droge ili novca i osetite posledice.
Naravno, prvi koji će osetiti posledice politike koja je bazirana na otimačini i rasprodaji narodne imovine će biti najugroženiji slojevi. Ali, s vremenom će to stići i do onih koji su zaseli po kancelarijama državnih firmi i institucija, a tada neće biti prostora za manevrisanje. Penzioni sistem-ne postoji, nema socijalnog ni zdravstvenog, ničega da ublaži pad. A zbog čega? Zbog toga što su resursi naše zemlje predati drugima na korišćenje. I to nepovratno. Za razliku od spomenute Grčke, mi nemamo hiljade ostrva na rasprodaju niti pomorsku flotu a ni turisti nas ne ljube. Pa šta imamo onda? Jedni druge. To nam je najveći kapital i moramo ga iskoristiti dok ovaj ladolež ne dotera zemlju do tačke odakle nema povratka. Ako mi ne krenemo da ulažemo u sebe-niko neće.
Kao na krilima onih navijačkih stihova „Doš’o je i taj dan…“ sevnuo je i ovaj 08. 05. 2024. Samo dan uoči Dana pobede nad fašizmom,a kome je draže i Dana Evrope. Dan koji će ostati upamćen (bar neko vreme) po tome što je bivši učenik Tehničke škole „ 09. Maj “ (gle ironije) u Bačkoj Palanci pretukao 65-godišnjeg nastavnika praktične nastave. Nastavnika kome je ostalo još samo nekoliko meseci do penzije. Nekoliko meseci do penzije i čitav ostatak života u (ne)mirovini – preispitivanju i samokritici. Naspram poražavajuće refleksije determinisane jednom poražavajućom životnom i profesionalnom situacijom koja će verovatno ostati najupečatljiviji fragment njegove karijere. A kakvoj se ni u najzlokobnijim slutnjama nije mogao „nadati“.
I dok je samo par dana ranije novi mandatar u jednom delu „svog“ ekspozea povodom sastava nove Vlade trućkao o izuzetnim rezultatima ostvarenim u resoru obrazovanja, već ga je, kao hladan tuš, sustiglo sasvim plastično opovrgnuće. Toliko plastično da nije isključena ni intervencija “plastičnog hirurga“ povodom saniranja istog. Naravno da govorim o zadobijenim povredama kolege Slobodana Zorića iz Bačke Palanke. Oca Milenka Zorića, srebrom odlikovanog kajakaškog olimpijca iz Rija. Mada, ne mislim da je ovo od ključnog značaja (sem u okvirima novinarskog senzacionalizma). Zar je bitno da li je prebijeni nastavnik otac reprezentativca, ili pak frizera, automehaničara, elektroinženjera… možda ministra?
Uveren sam da bi svi mi „voleli“ da verujemo kako je ovo samo izolovan slučaj. Eto, pojavio se tamo neki osvetoljubivi delikvent, kivan na nastavnika jer je „izbačen“ iz škole… i tako… desilo se! Kako ono vole da kažu: „Osveta loših đaka!“ Međutim, stvar je mnogo složenija. I opasnija! Ne samo po pojedince unutar školskog sistema, bez obzira sa koje strane katedre da se nalaze, nego po celo društvo. Jer, kada bi uopšte i bilo sistema ovakve stvari bi se dale preduprediti, i tada bi ovakav incident mogao biti tek „izolovan slučaj“. Ovako, ovaj „izolovani slučaj“ samo je momenat u permanentnoj manifestaciji i materijalizaciji jedne podle i sistematske namere da se državno školstvo do kraja obezvredi.
Jedino što je u školstvu još ostalo sistemsko i sistematsko jeste njegovo uništenje! Obesmišljeno je gotovo sve. Na primer, sa jedne strane, prilikom potencionalnog zaposlenja u prosveti neuporedivo značajniji kvalitet predstavlja partijska knjižica nego li odgovarajuće obrazovanje kandidata. A opet, sa druge strane, šta reći o „čuvenoj“ Vukovoj diplomi. Ne tako davno, samo na prste jedne ruke, u čitavoj generaciji ste mogli pobrojati sve Vukovce. Danas su oni brojniji gotovo u svakom odeljenju elementarnog obrazovanja. Sve dok nam broj funkcionalno pismenih đaka iz godine u godinu drastično opada (ako je verovati međunarodnim rezultatima PISI-nih testiranja 15-godišnjaka).
I vi se sad sigurno pitate kakve to ima veze…
A možda nam „Hermeneutički krug“ može pomoći da te veze pokidamo i da konačno raščinimo ovaj začarani vir u koji smo svi skupa sa prosvetom zapali. Hermeneutički krug predstavlja osoben metodološki pristup u tumačenju društveno-istorijskih fenomena. Krajnje pojednostavljeno rečeno, ova analiza polazi od premise po kojoj su celina (npr. prosvetni sistem, ili društvo u celini) i svi njeni delovi (elementi) u neraskidivoj vezi. Takvoj da je nemoguće ispravno razumevanje (a ni tumačenje) kako celine, tako ni njenih delova mimo njihove obostrane i uzajamne determinisanosti.
Želim reći samo da je iluzorno, pa i bezumno, posmatrati školstvo kao izolovan društveni fenomen. Niti je bilo koji njegov činilac (bilo nečiji pojedinačni uspeh, bilo incident bilo koje vrste) tek „izolovan slučaj“ koji će još jedan „novi pravilnik“ staviti pod kontrolu. Bolesno društvo dekadentnih vrednosti zarazilo je i školu. Zarazom u hiljadu nijansi roze koja dalje metastazira kroz sve ove „izolovane slučajeve“.
Ima li nam leka?!
Šta kažu nadležni?!
Sindikati?!
Šta još treba da se desi pa da umesto „hemoterapija“ pristupimo „hirurškoj intervenciji“ ?
Uobičajenom konzumentu socijalnih mreža i obavesti sa internet portala poslednjih dana nije teško bilo polakomiti se te doneti ishitren sud usled naslova sličnih ovome:
ALARMANTNI PODACI! U TROGODIŠNJIM ŠKOLAMA I DO 95% FUNKCIONALNO NEPISMENIH ĐAKA. (N1)
Poražavajući procenti (ne)uspeha naših učenika (pretežno petnaestogodišnjaka na početku srednjoškolskog obrazovnog ciklusa) – među kojima se najbolje kotiraju gimnazijalci sa tek tričavih 16% funkcionalno nepismenih iz matematike i 11% iz čitanja (što je između 3 i 5 učenika po odeljenju) – dok se funkcionalna nepismenost učenika trećeg stepena kreće i do 95 procenata – rezultat su međunarodnog programa za ocenjivanje učenika, poznatijeg kao PISA testiranje, koje se sprovodi još od 2000. i na kojem, istini za volju, ni ranijih godina naši učenici nisu briljirali. Ali je i nesumnjivo da je u poslednjoj deceniji taj procenat (funcionalno nepismenih) u osetnom porastu. Donekle je razumljiva novinarska potreba za senzacionalizmom, ali preterano je reći da su podaci alarmantni. Odavno je našoj prosveti odzvonilo vreme za buđenje! Ali opet: bolje ikad nego nikad!
Alarmantno bi bilo proveriti funkcionalnu pismenost svih onih maskiranih izgrednika koji su se letvama mlatili kod Vukovog spomenika uoči poslednjeg fudbalskog derbija. Verujem da je tu bilo i petnastogodišnjaka, ali i znatno starijih… Tako da funkcionalna pismenost određenog dela populacije nije srazmerna njihovoj životnoj dobi. Čak obratno!
I šta dalje!? Takvi su kakvi su… Naši su! I đaci i rezultati. Šta smo mi spremni da učinimo pa da popravimo stvari? Što bi se reklo sistemski. A ne samo da krpimo i zamazujemo opšte rasulo sve ispraznijim pedagoškim procedurama i sve besmislenijim pravilnicima o ocenjivanju. Prosvetni sistem je mrtav! Mi smo ga ubili! I poslednje što nam sada treba je stručna analiza i upitanost spram najlošije funkcionalne pismenosti pretežno najsiromašnijih, iliti, socijalno-ekonomski ugrožene kategorije učenika. Svih onih koji su zbog slabijeg uspeha u osmoljetkama „birali“ takvo srednjoškolsko obrazovanje, u trajanju od 2 do 3 godine, ne bi li se što pre i što bolje zaposlili. Te tako sopstvenu materijalnu situaciju učinili podnošljivijom. Što bi se reklo: da imaju svoj dinar! I već do svoje dvadesete postali poreski obveznici.
Ti učenici „trećeg stepena“ su mahom buduća radnička klasa. I sa humanističkog stanovišta (a nadasve pedagoškog) neophodno je opismeniti je i učiniti funkcionalnom. A kako je to uopšte moguće postići vodeći se Novim pravilnikom o ocenjivanju vladanja učenika. Nebulozom prema kojoj je sve do 7 neopravdanih izostanaka primerno vladanje (5). Sa 8 neopravdanih (4) vrlo dobro. A već sa 9 pa sve do 15 dobro vladanje (3). Dovoljno od 16 do 25…I nezadovoljavajuće sa 25+ neopravdanih izostanaka – što je 3 do 4 školska dana. Pa zar to nije apsurdno? Zar nije dobar radnik onaj koji ne izostaje sa posla (ukoliko zaista nije opravdano onemogućen)? A koji ume da misli i tako najefikasnije realizuje svoje radne zadatke. Savremenim pedagoškim rečnikom: da je funkcionalno pismen. Nikada ih nećemo opismeniti ako ne budu dolazili.
Oduvek je postojala učenička sklonost ka izbegavanju časova provere i ocenjivanja (mada se to poslednjih godina i ne može tvrditi kao pravilo). Uz ovakav Pravilnik učenici će prvenstveno da nauče kako da kalkulišu sa časovima proveravanja i ocenjivanja. Zato je možda krajnje vreme da njeno visočanstvo – ocenu – vratimo gde joj je i mesto. Na mesto posledice ’mesto uzroka. Da ocena predstavlja samo verifikaciju jednog kognitivnog procesa, učeničkog znanja i zalaganja. Decenijama unazad većina đaka nam uči samo zarad ocene… i proseka. Postupa gotovo makijavelistički – ne birajući sredstva da dosegne do željenog cilja – OCENE I PROSEKA. Uveren sam da nas je upravo to „ganjanje proseka“ i dovelo do ovih podprosečnih ali i sasvim očekivanih PISInih rezultata za 2024.
A kako to postići? Jednostavno: ukinuti numeričko ocenjivanje! Prvenstveno u prvom ciklusu elementarnog obrazovanja. A potom i u čitavoj osnovnoj školi. Postoje i drugačiji modeli kojima bi se moglo okvalifikovati i (pr)oceniti znanje i zalaganje učenika. Prvi ciklus (od 1. do 4. razreda) treba da služi samo tome da naučimo učenika kako se pravilno uči. Da uočimo njegove afinitete, ali i nedostatke i poteškoće u savladavanju gradiva. Pa nakon toga, kroz drugi ciklus elementarnog obrazovanja, utvrdimo njegove mogućnosti i usmerimo učenika u poželjnom pravcu koji zovemo srednjom školom. U poželjnom pravcu kako za pojedinca tako i za čitavo društvo. Jer, čemu obrazovanje ako se u njemu ogleda isključivo lična korist i zadovoljenje personalnih intencija. Obrazovanje je dobro tek ukoliko čitavo društvo ostvaruje prosperitet na njegovim temeljima.
Verovatno Vam sve ovo zvuči utopijski. Velika je nedoumica jesmo li mi kadri za ovakve radikalne zaokrete. Jer ovo je posao za državu. Za Ministarstvo prosvete i sve Školske uprave. Ovo je posao koji iziskuje velika materijalna, ali i kadrovska ulaganja. Mada, ni približna materijalna ulaganja kolika je ova država spremna da kešira za belosvetsku izložbu EXPO ’27. Ili samo za Nacionalni stadion. Razmislite samo koliko se škola može izgraditi i obnoviti za 1 000 000 000 eura. Pa gde je još 17 puta toliko. Ne treba biti previše „funkcionalno pismen“ za ovakav zadatak, zar ne?!
Оскар, поглавнмик, наврхвођа, непоменик, како вам драго, све интензивније гази претекле остатке сорабијске државности уништаване последњих 35 година
Очекивано, мада, судећи по критичким текстовима оно мало опозиционих медија, мада површинских и млитавих али свакако не стручних, дакле не и суштински аналитичких, као уосталом и саме (углавном парламентарне) опозиције критиковали су Оскарову посету (скинутих гаћа/чакшира илити по француску панталона) француском колеги (такође кловну) али итекако опасном (за разлику од самог Оскара који ни приближно није тако опасан, бар не на глобалној разини иако је по становнике Сорабије погубан, мада руку на срце по неспорном умишљеном лудилу се могу ухватити руку под руку) акцентујући његово пословично пренемагање и представу о умишљеној сопственој величини и васколиком значају (о уважавању светских државника, да и не говорим, па ето, последњи пример како нас убеђује поред Пинка, Хепија и РТС, напредњачко-радикалски- социјалистичко-заветнички штампани и електронски билтени) посети колеги, Макро(н)у, за домаћу псеудополитичку употребу или прецизније, за своје следбенике испраног мозга. Приметно је да су сви листом, и медији и опозиција, очито били изненађени његовим понудама којима је покушао да се додвори, односно спремношћу за куповину француских мини атомских централа и ратних авиона „Рафал“. Тек су узгредно споменули оно што представља услов за овакве стратешке аранжмане. Оно, није да малом Макро(н)у то све не годи, сујета је сујетa. Само, тешко да све то може да прође. Уосталом, сетимо се оног Оскаровог чучања на хоклици пред Трампом и имбециллног одушевљења које га је спопало када му је Трамп поклонио ону рекламну хемијску оловку.
Ипак, то је све била само циркуска представа иза чијих кулиса се бар по Сорабију крију погубне последице.
Оно што је у Сорабији прошло испод радара (уосталом као и огроман број других информација о оном што одређују њену судбину, па и свих нас) је студија Немачког друштва за спољну политику (ДГАП – Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik) koja је почетком децембра 2022. године објављена као брошура под насловом „Након источне политике – Поуке из прошлости као основа за нову политику према Русији и источној Европи“ (Nach der Ostpolitik – Lehren aus der Vergangenheit als Grundlage für eine neue Russland – und Osteuropapolitik) која је имала за задатак да научно утемељи већ делатну црвено-жуто-зелену коалициону немачку пре свега спољну политику, којом је дефинисана европска интересна геополитичка сфера Немачке државе а у оквиру које припада и Србија. И није то никаква новост, та прича стара је преко 150 година, још је у другој половини 19. века артикулисана, била је део политике која је дефинисала немачке ратне циљеве пред Први као и пред Други светски рат. А сетимо се, ни Фрау Меркел није била имуна на такав геополитички залогај. За разлику од Оскара, његов претходник је платио цену противљења падом „политичке главе“. Оскар додуше својим оподаницима ту невеселу реалност продаје као „партнерство“ кријући подједнака партнерства и са Кином и много мање са Русијом. То исто је са Русијом одрадио његов претходник, Тадић.
Како год, постоји континуитет урушавања, прецизније, уништавања (ионако слабашне и невољне) државности Сорабије (која је постала то – самостална држава будући да са њом нико није желео да буде у заједници да би је Црна Гора приморала на независност али како се испоставило не и на сувереност) уништавањем привреде и распродајом у бесцење ресурса страној корпорократији која делује у интересу велике империјалне силе (САД) и њених сателита (у нашем случају Немачка као доминантне силе у оквиру Европске уније којој нико или скоро нико у тој организацији не оспорава интересне сфере на истоку и југоистоку) које штите интересе финансијске олигархије које владају светом или бар део тог света али посве сигурно оним делом у коме се налази и Сорабија.
Да је то тако зна и мали пргави и умишљени Макро(н). То што мисли (ако уопште тако мисли?) да ће зарад слабашног и неодлучног Олафа Шолца трајно профитирати на простору Балкана, и привући податну Сорабију, прихватањем понуде Оскара, њеног поглавника и диктатора, у своју интересну сферу – вара се. Уосталом, познато је да никада у политици није онако како ствари на први поглед изгледају. Сетимо се већ споменутог чучања на хоклици у овалном кабинету у Вашингтону ДЦ, Трамповог кочоперења и Оскаровог лудирања о невиђеној срећи због историјског политичког успеха и победе од 5:0). Притом ако схватимо да су интереси империјалних сила или оних сила које би хтеле да буду империје а Немачка је ипак ту негде, те чињенице да је неумитан фијаско Шолцове владе након избора 2025. године, од овог париског Оскаровог циркуса за сорабијску употребу неће бити ништа – купио је време за преживљавања колико је купио. Покушаће он да у периоду 2025-2027. редефинише своје подаништво нудећи га, заправо оно што у сорабији буде још претекло, можда и јадарит односно литијум (врло вероватно) или нешто за шта се буде појавио интерес нове немачке гарнитуре која ће подједнако ревносно а вероватно успешније али и перфидније него ова спроводити имеријалне интересе глобалних банкарских и финансијских интереса при чему вероватно неће имати због постојеће реалне опасности од глобалног светског војног сукоба, нарочито такта према колонијама као што је Сорабија и њен диктатор који је ионако у њиховој визури потрошна роба.
И то све није никаква мистерија. Проблем је што опозиција о свему томе ћути. А зашто ћути? Ћути јер зна да Сорабија већ најмање 30 година ако не и више (а биће и свих 40) тоне у колонијално ропство и чак и ако дођу на власт (уз помоћ тајанствене стране силе, јер дугачије не могу, то је већ овештала жалосна пракса у нас) то неће моћи да промене све и да хоће. А да ли хоће тешко да је питање на које немамо одговор: неће из два разлога, први је да им то већ споменута тајанствена сила неће дозволити а други разлог је то што можда не знају а ако знају, имају нити снаге нити расурсе да то спроведу. Биће им дозвољене, дакле, биће им на располагању само козметичка средства и демагогија за „широке (већ ионако обезглављене) народне масе“ о енормним инвестицијама и још већем расту БДП-а с тим што ће прећутати да од тога огромна већина радног народ неће имати ама баш ништа (као што ни сорабија од тога нема ништа) јер ће сво то „богатство“ отићи корпорацијам, банкама и финансијским организацијама попут Светске банке за обнову и развој, Међународног монетарног фонда итд које су у бити глобалне приватне финансијске корпорације које сисају крв огромном делу светске популације у земљама које су кредитним линијама за велике инфраструктурне развојне пријекте и програме (предимензиониране, што се може нарочито видети управо са Оскаровим оправдавањем потенцијалног француског инвестирања у мини атамско електране због навадног енормног раста у блиској будућности сорабиске индустрије и њене потребе за електричном енергијом што су стручњаци демантовали). Ћути и ћутаће (проевропска) опозиција о свему томе јер ако би то стање предочила грађанима морала би да им каже да би једино решење било нешто слично што су урадили грађани Исланда, или због наших прилика нешто још радикалније.
Ослобађање Сорабије од колонијалног положаја (није ни битно према коме, па да је то и Француска, Немачка, Кина, Aмерика или Русија) може oстварити само влада спремна на драстичан заокрет од постојеће погубне економске политике којом организовани криминални подухват познат под именом Аца&браца&криминалКо. себи купује подршку и време на власти уз адекватно коруптивно-пљачкашко обезбеђење сопствене будућности пре свега а онда и радикалном променом спољне политике али уз промену друштвених односа у земљи – дакле револуцијом а њу ова и оваква буржоаска опозиција не може спровести чак и да (било како) сруши с власти Оскарову криминалну организацију јер ова то сама неће због страха да би могуће је мада не и извесно, завршили у затвору будући да нико пре њих, без обзира колики криминалац био, због лоповлука, корупције, чак ни издаје националних интереса није завршио иза решетака. У свему томе, нажалост класно-леве политичке снаге су углавном до те мере атомизиране и често догматичне, без жеље да се дефинише довољно широка платформа у циљу уједињења у циљу стварања иоле респектабилне политичке снаге која би била нуклеус социјалистичке и демократске политичке популистичке организације способне да се идеолошки позиционира и програмски супротстави гами буржоаских политичких странака а све буржоаске странке, почев од социјалдемократа и зелених, су без обзира како се желе представити суштински десница, заштитници капиталистичког неолибералног и постдемокртатског империјализма и глобалног корпоративног финансијског интереса.
Protest Srbija protiv nasilja je, nažalost, kao što smo pisali, naišao na dva ozbiljna problema Jedan je smanjeni broj učesnika 3. juna ali on nije toliko ozbiljan koliko problem nedostatka konkretnih poteza. Čuli smo govore poznatih ličnosti, videli opkoljavanje Predsedništva u kojem nema nepomenika te sporadične incidente izazvane od ekstremnih desničara ali nema ni jedne jedine reči o nekom razrešenju. Nepomenik se obratio naciji dva puta za pola dana, termini za proteste su i dalje rezervisani za neradni dan a ne nazire se ni nekakva izlazna strategija opozicije a letnji odmori su blizu. Pritom protesti se masovno održavaju samo u Beogradu. Jedino što se nameće kao rešenje je da građanke i građani preuzmu vođenje protesta i usmere ga u pravcu blokiranja puteva, državnih institucija, i to radnim danima. Takođe, treba raditi na pokretanju generalnog štrajka s obzirom da nepomenik neće odustati zbog šetnji jednom nedeljno. Neće dati ni Vulina ni Gašića ni bilo koga. Energiju treba usmeriti u pravom pravcu ako nam je stalo do pobede nad štetočinskim režimom.
Ipak ne, teško je danas zamisliti ono što je Džon Lenon sanjao. Teško je zamisliti ljude da u miru žive svoj život; teško je zamisliti da ljudski rod deli blagodeti celog sveta. Njegov vapaj da se da šansa miru nije naišla ni tada ni sada na razumevanje, snaga naroda je i dalje u zapećku.
Imagine.
Da, možemo samo zamišljati.
Quod licet Iovi, non licet bovi ili u prevodu (nešto slobodnijem i opšte prihvaćenijem) Što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu, danas bar ukoliko dolazi od dominantnih liberala 21. veka ili preciznije pseudoliberala preobraćenih u prikrivene neoliberale, jer kao i sve što se pretvori u sopstvenu suprotnost kod lažaca i prevaranata, i ova sentenca dobija novo značenje – svoju suprotnost. Danas bi ona trebalo da znači: Što je dozvoljeno volu nije dozvoljeno Jupiteru, jer izrečeno ili učinjeno pa objašnjeno s njihove strane predstavlja realno suprotnost, kako u nakani tako i u samom delu.
Dakle, interpretirao bih, a i u konkretnom slučaju napisao: što je dozvoljeno Miši Brkiću, nije dozvoljeno čoveku od integriteta. A Miši Brkiću je dopušteno da svesno iznosi neistine, da gradi (konstruiše) poluistine, da spinuje i obmanjuje bez savesti i časti, dakle da u maniru globalističke i neoliberalne doktrine sve izvrće naglavačke i laže i obmanjuje kao što to čini u svom tekstu Strah od Evrope u Fijatu (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/strah-od-evrope-u-fijatu/) a o čemu pravu istinu možete saznati ovde: https://plamenpokretsad.wordpress.com/2022/06/11/fiat-i-nepristojna-ponuda/ .
Doista, ime Miša Brkić je znak, te u tom smislu potvrđuje se ona latinska: nomen est omen. Samo, kakav je to znak, emanacija čega kada je u pitanju delo Miše Brkića?
Pa, da vidimo, šta nam to svojim člankom Strah od Evrope u Fijatu poručuje Miša Brkić?
Bauk socijalizma visi iznad glave Miše Brkića- dokumentarni snimak UDB, 1968
SLUČAJ NOVINARA M.B.
Postavljajući pitanje „jesu li građani Srbije mentalno, moralno“ radi i spremni za ulazak u Evropsku uniju, iako ne pomilje skorašnja ispitivanja javnog mnjenja na ovu temu, zlorabi za sopstveni konstrukt činjenicu da se prvi put većina (reprezentativni uzorak građastva a bogami i seljaštva) stanovnika zemlje Srabije izjasnilo protiv ulaska u EU, te je stoga valjda, iskazujući svoju frustraciju a možda i pakost potegao za kvalifikativa, poput neuvijene sumnji u mentalno i moralno stanje te većine, jer odmah i u prvi plan ističe toliko blentavo-infantilne argumente da iako ni sam u njih ne veruje ali, šta to ima veze, dobro zvuči, poput većine mejnstrim političara koji se obraćaju podaništvu kao desvetogodišnjacima koji su u svojoj infantilnosti spremni da progutaju svakoliku bedastoću sa malih ekrana (što obilaste koristi navrhvođa i trbuhozborci njegovih nezapisanih misli u sabranim delima) kako bi potkrepio osnovanost sumnje o moralnom i što je bitnije, mentalnom zdravlju Srbalja, jer za razliku od Konstrakte, po Miši Brkiću, možda bi i bilo potrebno da budu mentalno zdravi ali, nije to ni tako nužno jer, bogu hvala (rekao bi Miša Brkić alijas anonimni tajkun, takođe kolumnista Danasa o čemu je i pisano (https://nowakowsky.wordpress.com/2021/02/16/rec-tajkuna-glas-iz-pakla/) sva je sreća što se zna da o tome kao i o ostalim bitnim i manje, do nebitnih stvari u postdemokratskim društvima ili ovim srbijanskim, do kojih ni ta prevaziđena demokratija (na koju se ipak spina radi na Zapadu i još ponegde pozivaju) nije stigla, građani, pa i tih koliko ih je, nadpolovičnih, neće odlučivati, osim možda o tome da li će kupiti Danas, Informer ili, recimo Kurir.
Za anonimnog tajkuna, alijas Mišu Brkića (svejedno je ko je čiji alijas, zar ne?) krucijalan dokaz mentalnog i moralnog problema građana Srbije su neradnici (što bi rekao njegov istomišljenik, navrhvođa, legitimni i legalni predsednik svih Srbalja i ostalih nacionalnih manjina iliti bar mentalno zdravih i moralnih pseudoliberala) odnosno kragujevački radnici Stelantisa koji „demonstrativnim odbijanjem“ da privremeno, na dve godine idu da rade u prosperitetnoj Evropskoj uniji ( u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj i Slovačkoj) tvrdeći, naravno karikaturalno, da razlozi za to nisu ništa zdravorazumskiji od onih koji se mogu čuti u blasfemičnim ispovedima korisnika ustanovama poput one u Kovinu ili u „Lazi Lazareviću“.
I da ne bi bilo zabune, ne, nije se naš anonimni tajkun Miša Brkić ni u jednom trenutku pozvao na doista prave razloge kojim se povodilo javno mnjenje u zemlji Srbiji da rezultati one ankete budu takvi kakvi jesu, pa bili oni opravdani ili ne, pametni ili ne. To njega ne interesuje, on je napravio svoj konstrukt i od njega ne odustaje, a bogami ni Danas. Zato tvrdi da radnici fabrike automobila kriju prave razloge kao zmija noge.
Onda navodi svoje „prave razloge“, onako kako ih on vidi, ili kako ih je sagledavala ovih godina predsednica vlade u tehničkom mandatu, gospođa/gospođica Brnabička, ili kako ih ved više od deset godina vidi sam navrhvođa, mentalno i moralno, vajni i samohvalisavi Veberov sledbenik koji za razliku od Kragijevčana koji, svojim virusom multiplikovane fobije (Eureka, prvi sam se setio – uzvikuje Miša Brkić slavodobitno) od svega i svačega očas zaraziše vascelu Sorabiju da im se ogadi Evropska unija.
Auuu,Mišoooo!
MENE SU POSLALI IZ ŠTABA – JA ĆU VAM ODMOĆI!
Pravi razlog jeste – strah, veli nam Miša anonimni tajkun Brkić i to ne onaj atavistički, upisan u ljudski DNK, ne, ne taj. Eh da je samo po sredi taj animalni ali nije.
Plaše se Srbi (od Kragujevčana zaraženi multifobičnim i veoma zaražljivim virusom gorim i od kuge i kolere) a bogami biće i nacionalne manjine, svi onako, an generale i đuture, od, pa od podužeg spiska fobija. Auuu, Mileeee, štono rekoše u legendarnoj Varioli veri.
Od svega novog, jer su neznalice a kao što je opšte poznato samo se neznalice plaše novog a to, u smislu Brkićevog poimanja ako ne Vebera (poput navrhvođe) onda nekih drugih, manje-više liberalnih nemačkih mislilaca 19. pa i 20. veka, Sorabi su intelektualno niža bića, i naravno lenji, do zla boga lenji jer neće da uče a od koga se ima učiti, i šta bi se to učilo, kod Miše Brkića se podrazumeva pa on to ne spominje jer njegovi, i Danasovi čitaoci, to svakako znaju a i kao što je opšte poznato oni nisu iz Kragujevca, krug dvojke je njihovo neponovljivo i svako JA, kao što je i Brkićevo.
Veli tako Brkić da se Sorabi poput kragujevačkih Fijatovih iliti Stelantisovih radnika plaše uređenog sistema u kome se poštuju pravila na poslu jer, kao što je u EU poznato, rad oslobađa (Arbeit macht frei) a Sorabi i ovdašnji ini, kao što to i inače čine izražavaju nezahvalnost svojim civilizatorima.
Imaju oni fobiju i od države koja nije radnička, veli Brkić anonimni tajkun Miša. Mislim se nešto, pa to je i normalno (eto i ja se u nečemu s njim mogu složiti, što će reći da nisam baš posve isključiv) jer niti radnici Stilantisa niti građani Srbije nemaju los cojones, kako je to lepo umeo da kaže a bogami i napiše Ernest Hemingvej, pa da pristupe kao slobodni ljudi kroz revolucionarna gibanja stvaranju radniče države a samim tim ko im je kriv kada su pi… kukavice.
I od konkurencije se Srbi iz Kragujevca a bogami ako je verovati Miši Brkiću boje, što je naravno posledica perioda omraženog socijalističkog sistema radničkog samoupravljanja gde je važio onaj čuveni i od samog Miše Brkića nezaobilazni slogan: radio – ne radio – svira ti radio ili pak ona druga samoupravna, niko me ne može tako malo da plati koliko ja mogu malo da radim.
I onda, Mišina logika je neumoljiva, ko se boji konkurencije, taj se boji i takmičenja u fabričkoj hali, mada Brkić kao alijas, odnosno anonimni tajkun tvrdi da su Sorabi samo na ulici hrabri, konkurentni i takmičarski nadahnuti, kao i svi neradnici koji bi ‘lebac bez motike. Poznato je da su ne samo Kragujevčani već i generalno Srbi i nacionalne manjine (osim onih nacionalnih manjina čije su matice u EU, to se podrazumeva po anonimnom tajkunu Miši alijas Brkiću ) besprizorni uličari. A biće da je Miša Brkić zaboravio ili pak misli da pošto su Srbi poslovično pilećeg pamćenja, neće se niko dosetiti da su radnici sa ovih prostora pa i iz konstitutivne SR Srbije u bivšoj SFRJ još od početka 60-ih godina prošlog veka bili rado viđeni gasarbeiteri diljem zapadne Evrope, što nepobitno negira bezobraznu tvrdnju da se plaše prebrojavanja proizvedenih automobila jer opšte je poznato da mnogobrojni Srbi nisu ne samo bili već i ostali uvažavani radnici u Mercedesu, Audiju, BMV-u, Folksvagenu, Fordu, Renou, Citroenu… pa i predradnici, poslovođe, šefovi, direktori. I, šta ćemo sad? Brkiću Mišo?
MIŠA KAO TAJKUNSKI KONJ VESELKO
Možda je jedna od bestijalnijih optužbi i tvrdnja Miše neoliberalnog anonimnog tajkuna Brkića da se Srbi plaše od dokazivanja i stalne provere ličnih vrednosti. Zar je potrebno ikom da se ljudi sa ovih prostora, iz ove zemlje dokazuju svoje vrednosti? Stotine i hiljade ljudi, muškaraca i žena iz Jugoslavije i Srbije, znanih i neznanih su se dokazivali, se dokazuju i u buduće će se dokazivati pa su se dokazali, i dokazuju se a bogami biće tako i u budućnosti, dokazaće se u svojim profesijama, kao predavači na univerzitetima širom Evrope, u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, u Holandiji, Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj Irskoj, (vredi li uopšte nabrajati veselniku Brkiću sve evropske zemlje u kojiima su naši ljudi predavači i cenjeni naučni radnici?) u Americi, Australiji… o IT inženjerima, matematičarima, hemičarima, fizičarima, kao i arhitektama, naročito poslednjih godina o našim lekarima ne treba govoriti. Pokazali su se i dokazali! Zar treba imenovati plejade umetnika tokom poslednjih, pa recimo, dovoljno je valjda, 50 godina i naravno kako zaobići sportiste? Još mnogobrojniji su primeri naših radnica i radnika.
Da li je Miša veselnik Brkić smetnuo s uma da je iz Srbije tokom poslednjih desetak godina u inostranstvo otišlo preko 500.000 građana. Otišli su ne samo da uče, najveći broj njih otišli su tamo da rade jer su traženi vozači, medicinske sestre, građevinski radnici, zavarivači, lekari, inženjeri, programeri… Zar Miša Brkić, čovek očigledno bez stida i srama za sve te žene i muškarce, naše sugrađanke i sugrađane koji su otišli iz svoje zemlje, mnogi i sa kartom u jednom pravcu, može reći da se plaše od konkurencije ili da nemaju industrijsku kulturi i radnu etiku? Zna li taj Miša Brkić da su radnici iz ove zemlje radili širom sveta u našim preduzećima poput Energoprojekta, Geneksa i drugih u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Zna li besćutni Miša Brkić, glasnogovornik tajkuna koje nikako ne bi trebalo pitati a u ovoj zemlji niko i ne pita kako su zaradili svoj prvi milion evra, da li su naši radnici, ti radnici koje besprizorno pljuje izgradili jedan od samo dva objekta na našoj plavoj planeti koji se vide golim okom sa Meseca. I onda kaže da se srpske kukavice plaše da „zasuču rukave“ jer vole dobru platu bez znoja i rada i jedino žele dobru zaradu „bez obzira na radne rezultate“.
Da li te je sramota Mišo Brkiću?
I na koncu, što je posebna apologija bestijalnoj i kriminalnoj otimačini od građana Srbije i pljačkaške robovlasničke eksploatacije i znanja i rada radničke klase Srbije jeste Brkićeva tvrdi da se građani Srbije plaše gubljenja privilegija. Koje to privilegije imaju radnici Srbije? Možda one na koju aludira, da onakav kako ga upravo on ne samo vidi, već i duboko doživljava kao glupe, prljave, zle, lenštine, neradnike, sitne lopove sklone svakakvom fušeraju ali i lažnim bolovanjima i čemu sve ne, da žive na grbači pametnih, intelektualno superiornih, obrazovanih, čistih i mirišljavih, radišnih i nadasve i zato bogatih tajkuna, onih tajkuna koji su sve što imaju zaradili sa svojih deset prstiju.
Zapravo, možda bi se ovde i mogao složiti sa Mišom Brkićem ali samo uslovno. Doista ako nemaju ni jednu od onih privilegija koje imaju radnici na Zapadu a i kako bi ih imali u jednoj hibridnoj državi kolonijalnog tipa u kojoj je opljačkano sve što je moglo biti opljačkano, radnička klasa Srbije se doista boji da iskoristi privilegiju koju ima kao klase za sebe da uzme svoju sudbinu u svoje ruke i, zašto ne, da na ulici, kukom i motikom ako treba, ako nema ništa savremenije od oruđa (a ima, preteklo je) revolucionarnim aktom dostojnim slobodnog čoveka zaštiti svoje dostojanstvo i povrati svoja oduzeta građanska, politička i klasna, radnička prava.
Blog Društvenog pokreta Plamen 