Okupaš se, obriješ, peglano odelo, sav zonfa. Odeš na razgovor za poso. I tamo te čeka neki pizzopeavc u odelu za koja moraš da rmbaš pola godine i krene da te ispituje ko da si u stanici murije u Keve Džebrosime. Ša očekuješ od posla? Ša te ispunjava u poslu? Da li želiš da dođeš do …samorealizacije?! El osećaš boljitak? Esi spreman za selfimpruvment? Kakav profesionalni benefit si ostvario na prethodnm radnom mestu? Šo nisi radio pola godine? Kako si otišo sa prethodnog posla? Kako to misliš dao otkaz? Smučilo ti se pa si samo? Ko bre, danas daje otkaz?! Ša ti se smučilo tamo? Si išo na kurseve? Šo nisi? De kupuješ odeću i koji ti je broj cipela? Ko ti je otac a ko majka ko žena a ko devojka i zašto? Ko je Kajzer Soze? Aaaaaaa! I onda te pitaju moje omiljeno: De vidiš sebe za 10 godina? Stvarno?! Batice, esi li realan?! Kako misliš da ima pravo da me pitaš tako nešto i to ovde? JBT, od svih zemalja ova! Ti mene pitaš de se vidim! El vidiš ti sebe?!
Alo, ne znam de ću da budem sutra, ša ću da jedem i de ću da spavam. A ti me pitaš za deset godina. Da skontaš el imam drajv esam li ambiciozan i da li imam misiju i viziju. Misiju i viziju? Ša ti misliš da sam ja? Gandalf?! I sad mi ti, dok pričam s tobom, upisuješ neku karakteristiku. Imaš neke tabele, bodovanja, minuse, plusove, napomene, ovo, ono, pa ono sitnim slovima ko enciklopedija Britanika. Ej bre, ti mene pitaš. Pa zbog tvoje firme i zbog takih pajvana ko što si ti ja, između ostalog, akčueli i ne znam de ću da budem sutra. Niste jedini, dug je to spisak. Mogu o režimu, o onom Šabanu što nikad ne spava, al nemoj mi te fore. Ej, znam te. Mnogo si radio pa si uspeo. Teškoe? Nikad ništa nisi radio u životu, tatica te bacio u ejčar, voziš skupa kolica, dođeš na posao kad ti se oće a i onda samo da bi izmajmuniso likove ko što sam ja. I sad si ti uspeo u životu, i krljaš se američkim frazama a engleski ti je ko da te Čita a ne Tarzan pravio. Ti mene da pitaš, koji živim u potpunom rasulu, za moje planove, za realizaciju. Evo ti odgovor: Došo sam jer znam to da radim i trebaju mi pare.Tolko sam očajan da ću prifatiti svaki poso. El ti jasno? Nemoj da me teraš da ti sad sve po spisku jer mi čačkaš po ličnom životu. Kake to veze ima s poslom? Si psiholog pa proveravaš dal sam lud? Nisi? Mrš!
A pitanja su tu da bi svi mi lagali. To e razlog. Kapirate? Treba da ko onoj nadobudnoj glupači da kažem pizzopevcu da oću da radim džabe da bi steko iskustvo da imam misiju i viziju da služim firmi da sam spreman da cinkarim kolege i da radim prekovremeno jer sam krpa od čoveka i možete mi ša oćete. A onda kad nađem poso ja treba da verujem u to njesra koje sam reko na intervjuu i da se ne smejem kad mi neko spomene politiku kuće. Jer će žena da mi popizdi ako dobijem otkaz a deca će da plaču a komšije će da zovu policiju a policija će me u Zabelu a tamo će da me nategnu i ubiju. Tako. E pa neće moći rođače! Razgovaraš s čovekom a ne s idiotom. Ja znam tvoje glupe prevare. I samo da znaš: nemaš pojma ni ti ša će da bude za deset godina. I znaš da je to pitanje glupo ko i sva ostala i da je fora u tome da sutra sve tvoje može da pukne i da te šutnu na ulicu. I ša ćeš onda? Da vičeš “Živeo socijalizam?” Al da ne bude da idem okolo ko Žižek, da i lepo odgovorim i na to pitanje. Evo gde ja sebe vidim za deset godina – u zemlji u kojoj te za deset godina niko neće pitati de vidiš sebe za deset godina!
Na slici: Bivša odbojkašica Ana Radojičić 32 god. i 185cm visoka, ćerka Zorana Radojičića, vlasnika OK “Vizura” koja je napala i pretukla nastavnicu biologije u OŠ “Jovan Dučić” na Novom Beogradu.
Se sećate Bude Filadelfije, budže iz filma Nije nego? Bata Stojković je maestralno odigrao likusa koji hoće da potkupi nastavnicu parfemom da mu klinac dobije bolju ocenu. Povezao ženu službenim autom, objasnio problem, pokušao, ova ga otkačila i to je to. Nije je startovao, napastvovao, tukao, pretio. Ništa. Samo oćešnećešnemoraš. Kad sam bio maleni balavko nagledao sam se takvih Filadelfija onoliko. Neki bi kupili, neki ne, jbg. To su bile Bude iz SFRJ. A onda Bude iz SRJ – malo siroviji, ima i neki kontroverzni bizmismen al su u odnosu na ove danas kulturiška.
Sad više neće ni da pregovara ni da da mito. Diplomu je kupio, il dobio ko privezak uz kola, partija, gajba, dvorac, novac, šta oćeš. Na Maldive ide samo sirotinja. Taj rad. Dete ima da bude ko mama il tata. Da ima sve petice i da ga ljube posred guzice. A prostački vam, a? A ono el ti znaš ko sam ja je normalno i fino? Da nastavnicom koja radi za siću brišeš pod? Da je pakuju u kragnu il gipsano korito? Supiš. Ma da, to je samo izolovan slučaj koji smrdi na gomili izolovanih slučajeva. Slušam neke matorce u parku, pričaju dok im unučad jure okolo. Jaoo, ste videli, nastavnici oće da budu ko beli medvedi. Aha, da mogu da prebiju dete pa da ne odgovaraju.Još će da ih naroužaju kako su krenuli. Joj, jadna naša deca.
Jadna vaša deca? I jesu jadna pored takvih ispranih mozgova. Alo, ko koga bije? Oćeš da te podsetim? Ste čuli za činjenice? Matorani, kromanjonka koja je tukla učiteljicu je aktivistkinja SNS sa Vračara! Ne bi me čudilo da ste glasali za njih. Za one koji su napravili klimu koja je napravila Ribnikar. I Mladenovac. I nož koji štekuje osnovka kao Barbiku. I onog klinca što je svom nastavniku majku majčinu kad je izašao iz škole. Misliš da je to sve? Šta misliš za koliko pretnji i prebijanja nisi ni čuo? A sve ti po pravilu dolazi iz razmaženih bogatih kuća. Buda Filadelfija SNS-a i drugih buržuja. El slučajno? Utripuješ da kad nema zakona i kad je sud zajebancija i postupak može da zastari da možeš da radiš šta oćeš? El stvarno misliš da si dovoljno bogat da možeš da se izvučeš s ubistvom? Ako imaš mafiju na vlasti onda da.
E ne može. I da gospodžo ima da zaštitimo profe ko bele medvede. I ne može ni mafija ni Buda Filadelfija. Ti bolesni nenormalni nadrndani nakoksirani psihopatski krkani ne smeju da pobede i neće jer još ne znaju ali ima uskoro da nauče ko smo mi, oni koji rade za kikiriki.
(pred vama je prva verzija teksta Vučić i medijski mrak 2.0 iz oktobra 2020. koji prenosimo u celosti)
I
Ima jedna stvar koja razbesni svakog pobunjenog pojedinca – ne ono dežurno gunđalo nego neskriveno pobunjenog čoveka. Njega izluđuje skoro apsolutna politička servilnost preko 50% ljudi na svaku moguću nepravdu koja im se čini od strane vlasti i vlasnika kapitala. Nažalost kad se bes istutnji nema baš puno prostora za analizu socijalnog fenomena sa kojim se silom prilika svi kolektivno susrećemo (a jedan veliki deo i vrlo aktivno učestvuje u njemu).
Stvar se može približiti ideološkom analizom. Naime, kod gunđala naročito kada ih drma njihova buntovština nalazimo tri ideologije koje se konstantno, neumorno, fašistički, ponavljaju. Prva i najočiglednija je moralizam – Vučić/SNS predstavlja lošu vlast zato što su u pitanju loši ljudi – složeno političko i socijalno pitanje se brutalno redukuje i svodi na pitanje morala i kućnog vaspitanja. Ovakav pristup je široko rasprostranjen ali njegovi zagovornici uglavnom ćute kada se suoče sa činjenicom da i unutar SNS-a odavno ima dosta stručnih i, moralnih, dobrih ljudi. Odgovor uglavnom izostaje, prećutkuje se kako bi gunđalo nastavilo da predstavlja svoj traljavi moralizam kao vrhunsku socijalnu teoriju.
Druga ideologija je ona koja se manje eksplicitno pokazuje, ali je njen pojavni oblik onaj koji razbesni svakog pobunjenog pojedinca. “Ćuti može i gore”, je njen zlatni moto kojim se izvodi simboličko “hapšenje” svake pobunjene misli a kamoli dela. Logično, psihološko raspoloženje njenih zagovornika je patništvo i udobnjaštvo dovedeno do krajnjeg oblika – „nikada se ni za šta neću buniti nikome ko je ’iznad’ mene“. Mi ovu ideologiju zovemo totalni politički konformizam ili udobnjaštvo (ovu vrstu krajnjeg konformizma-komformizma prepoznajemo svakodnevno kao individualnu psihološku udobnost u izobilju ali i udobnost u oskudici pa čak i u bedi – i težnju da je se brže bolje povrati jednom kad je narušena). Ukoliko i prihvatimo da je u kapitalističkom društvu sitnosopstvenički individualni interes dominantan, nalazimo se u čudu kako je moguće da se toliko individua, koje su tako očigledno zakinute, prvenstveno ekonomski pa potom i na svaki drugi način, više ni ne trudi da brani čak ni taj svoj sitnosopstvenički interes. Štaviše, sa globalnom pandemijom stvar je postala samoubilačka – lekari bez zaštitne opreme bili su, i sudeći po jedva 3 000 potpisa protesta protiv Kriznog štaba, i danas su spremni da daju svoj goli život zarad očuvanja ovog svetog načela. Njihovi i naši gospodari to, naravno, koriste protiv njih bez ikakve milosti.
II
Ukoliko pokušamo da stvar postavimo klasno možemo reći da pripadnik radničke klase koji radi u privatnom sektoru pod nesigurnim ugovorom nikada i nije bio viđen za sitnosopstvenički individualizam već samo za golo preživljavanje i tu nema šta da se doda – radnička klasa na realnoj ivici golog siromaštva ćuti i trpi, pristajući manje ili više na sam ideološki izraz moralizma i totalnog političkog konformizma. Kada se pogledaju radnici u javnom sektoru pojedini kolektivi su jako ohrabrujući. Tu je primer borbenih poštara ili onog malog kolektiva PSSS-a u Požarevcu koji štrajkuje ovih dana, ali oni nisu, kao što bi mi antikapitalisti voleli, deo masovnog radničkog pokreta. Slično je bilo pre desetak godina i sa seoskim protestima protiv monopolista, koji takođe nisu iznedrili neki seljački pokret protiv krupnog kapitala. Za oba ova pokreta i te kako postoji potreba. Neko će reći, pa njih kidaju državnom politikom ALI primećujemo, upravo iz ideološke problematike o kojoj pišemo, da se i njihovi zameci sami kidaju ideologijom.
Šta je sa onima koji te ideologije proizvode? Sa profesorima, učiteljima, novinarima, činovnicima, advokatima, lekarima? Sa brojnim ali bezuticajnim i osiromašenim ostacima srednje klase? To su neretko ljudi deficitarnih zanimanja sa bezbednim ugovorima, ili tržišno isplativim malim/mikro preduzećima. Za razliku od radničke klase koja radi za minimalnu ili prosečnu platu, ova klasa radnog naroda radi za iznadprosečnu platu čija visina se opravdava dvojako – sa jedne strane, su u pitanju deficitarna zanimanja za kojima je velika potreba – sa druge strane, reč je ideološkom ubeđenju srednje klase da, postojali za to tržišni uslovi ili ne, njoj je društvo dužno višak preko plate za sve godine provedene u obrazovanju i izvan tržišta rada (situacija je malo različita sa onim delovima srednje klase koji nastupaju kao mikro/sitni privrednici na tržištu – preskočićemo je za sada). U meri u kojoj se ova dva poklope unutar radnog naroda u toj meri se srednja klasa uspešno reprodukuje; U meri u kojoj se ne poklope, njena reprodukcija je neuspešna i dobijate deficitarna zanimanja koja su namerno potplaćena (kao što je slučaj sa zdravstvom u Srbiji) ili ljude tržišno neisplativih zanimanja koji tu i tamo gunđaju na partijaše i nepotiste kako su “nestručni” i kako im xy višak “ne pripada”.
Ova klasa se NIKADA NE BUNI (čast i čest retkim izuzecima). Ona je u političkom i ideološkom smislu bila instrumentalna u dovođenju kapitalizma i neoliberalne demokratije u Srbiju verujući da će u takvom sistemu osigurati postojeću imovinu i/ili napredovati ka većoj materijalnoj sigurnosti i bogatstvu. Uvođenje kapitalizma u Srbiju proizvelo je tri stvari u tri decenije – ratove 90ih – privatizacije i korupciju 2000ih – autokratiju i raseljavanje 2010ih. Kroz sve ove procese dobar deo srednje klase je razbucan u radničku klasu, a potom, kao i sama radnička klasa, u gastarbajtere ili u golo siromaštvo ili na groblja. Ono što je preteklo od te klase koja se kockala sa istorijom (kockala i izgubila!) priklonilo se vladajućim politikama ili odlučilo “da digne ruke” od političkog življenja, želeći da prećuti svoju istorijsku grešku, i otrpi ovu novu stvarnost u čijem stvaranju je, sebi danas kaže, “iz nehata” učestvovala. Mi kažemo da nije iz nehata nego upravo iz sitnog sopstveništva i oportunizma i još kažemo TO NIJE PO SEBI LOŠA IDEOLOGIJA dok smo u kapitalizmu. Ono što jeste loše, ekstremno loše, je što njihovo “dizanje ruku”, njihova večita tišina ma kako bila predstavljena samopotcenjivački kao neka besplatna stvar (ne tražimo mi više ništa za sebe, uplašeni smo, uuumorni smo, oh oh apatični, čekamo mesiju!), ona ipak nešto košta. Nešto baš sramotno malo. Pripadnici srednje klase su, naime, prodali svoju političku ćutnju (večitu i bezuslovnu!!!) po ceni jedne redovne mesečne plate (30-40-90ak hiljada rsd)! To vam je reda veličine 3600 evra – 11000 evra godišnje za ćutnju, pasivnost i po potrebi servilnost DO GROBA. A zašto je ta redovna plata vredna njihovih sadašnjih života, njihovih budućih života (jer neće ko imati da puni PIO fond ako režim raseli sve mlade radne ljude) i života njihove dece i unučića?
Zato što, ma koliko bilo teško progutati svo iživljavanje vladujuće klase, mnogo je teža i strašnija misao prestajanja bivanjem pripadnikom srednje klase, prestajanje onog stanja “snađenosti” zbog kojeg su se “snalazili”, pomisao da se može prestati biti čovek sa određenim zvanjem, sa određenim mestom u društvu a postati proleter ili goli siromah; ne ubirati više višak preko plate, nego ponovo od nečega krpiti osnovnu platu – to, TA POMISAO, a ne sam taj događaj ako do njega dođe(!), zamisliti sebe iz ove klase danas kao nekoga niže klase sutra, to je NEMOGUĆE! Onoliko više i tvrđe “nemoguće” što se klasna borba više zaoštrava i proizvodi više proletera i siromaha. A da bi se ta pomisao odagnala mora se sve istrpeti: epidemija morbila, politička ubistva, dilovanje i proizvođenje droge, nestručno vođene pandemije (glava u torbi ili smrt nekog bližnjeg), mere štednje, kasniji odlazak u penziju, 30 milijardi evra spoljnog duga, zagađen vazduh, metan u vodovodnim cevima, raseljenje sopstvene dece, čak i ugrožavanje izvesnosti te penzije za koju se tobože to sve i trpi.
III
Dakle, treća, i dominantna ideologija je zapravo ona koja se ne izgovara naročito često, nema svoj “zlatni moto” kao totalni politički konformizam, ali suštinski uvezuje prethodne dve i zarobljava svu političku praksu radnog naroda. Mi je zovemo klasistički identitarizam. Zovemo ga “identitarizam” jer je prvo u pitanju negiranje postojanja procesa novih klasnih preraspodela i osiromašenja do kojeg je došlo uvođenjem kapitalizma. Subjektima ove ideologije prosto nije bitno kako se osiromašenje odvija u čitavom društvu dok god se ne dešava njima, dok god ne naruši njihov identitet kao pripadnika određene klase – otuda sledi i mitologizovanje opšteg osiromašenja u oblik „nesnađenost-snalaženje-snađenost“. Zovemo ga “klasistički” jer je neraskidivo vezan sa osudom onih koje je, uglavnom anonimni strukturni proces siromašenja, oborio sa prethodne društvene pozicije (označava se kolokvijalnim pojmom “sirotinja”, kojim se prikrivaju suštinske klasne razlike između radničke klase i golog siromaštva).
Ono što je zanimljivo je da je zatičemo i kod srednje klase i kod radnika kojima je jednako nepojmljivo da sebe danas, sa ma kako slabo plaćenim poslom, zamisle kao “nesnađenu” “sirotinju” (i opet isti stepen negiranja klasne borbe i osuda osiromašenih).
Malo je teško stati pa skapirati da u zemlji sa pola miliona ljudi sa manje od 100 evra mesečno i još 1,8 miliona ljudi koji su u riziku da u takvo siromaštvo zapadnu, sa platama među najnižim u Evropi, niko sebe ne može i ne sme da zamisli kao „nesnađenu“ „sirotinju“ – iako to poodavno, u evropskim okvirima, i jeste. A još da se protiv tog opšteg osiromašenja – realnog, ne imaginarnog – pobuni? Ma nema ni pojma niti o tome sme biti govora.
I zaista, koju drugu dominantnu ideologiju može imati jedan radni narod koji je kupan i sam se kupao u antikomunizmu, antisocijalizmu i antimarksizmu decenijama? Koju ideologiju pa može imati u uslovima neoliberalizma i uništenja socijalne države? Koju drugu do ovu klasističku maniju “snalaženja”?
Kada sada pogledamo zlatno geslo njihove, utvrdili smo, sekundarne ideologije “ćuti, može i gore”. To “gore”, zbog kojeg nam ideologija “snađenih” nalaže imperitvom da “ćutimo”, jeste POMISAO na siromaštvo koje ne sme da postoji! U svom nepreobraženom obliku ono bi trebalo da zvuči “ukoliko si ušao u krug eksploatisanih napusti i svaku misao na pobunu jer može i doći pomisao NESNAĐENOG (SIROMAŠTVA)”.
Recimo prosto, oni su jadni mnogo bukvalno shvatili kapitalizam jer nije sve što preti otkazom nužno otkaz; nije svaki otkaz odmah pad u golo siromaštvo (iako dosta njih to može biti). Na kraju krajeva, ako udobnjaci nešto mogu da nauče od onih 1,8 miliona radnika koje se bore da ne upadnu u siromaštvo, jeste da ima života i posle otkaza.
Međutim, dok se ova “vradžbina”, ideologija koja jednako povređuje društvo koliko i sopstvene subjekte, ne razbije sve što preostaje je robovanje POMISLI, tj. njenom “potiskivanju” (da nekorektno upotrebimo psihoanalitički koncept). Za njih lično, za njihove porodice siromaštvo NE SME POSTOJATI. “A ostali koji čine to “društvo” a ne misle kao oni?”, pitate se. Ukratko, ako imaju para više nego naši verni snađeni subjekti, to su neki nakrivo nasađeni ljudi, pohlepni (nemoral); a ako imaju manje para od njih ili čak nemaju uopšte stabilne prihode, a bune se!? Pa to su neke “bundžije”, to su pogubljeni, lenji i slabi ljudi i mogu da idu dođavola (psihološka-moralna odlika, “lenjost”, se ovde uzima kao slabost koja je za majoritaristički napad i osudu; ona takođe predstavlja nemoral)! “Jer i nama je teško ali smo po moralu bolji i psihološki jači ljudi pa uspevamo” (utoliko slobodno tržište deluje kao neka božanska ruka a kapitalističko društvo neko moralno čistilište – mesto gde se dele jaki od slabih, vrli od poročnih, neozbiljne bundžije od ozbiljnih radnih ljudi). “Oni neka budu ta “sirotinja”, i zasluženo!, mi i ovi bogatiji od nas ne samo da to nećemo biti, za nas to njihoovo siromaštvo neće ni p o s t o j a t i !”
Preko klasističkog identitarizma, bio on u njegovoj matičnoj (preostaloj) srednjoj klasi ili među radnicima, seljacima ili lumpenproleterima i goloj sirotinji, kombinuju se sve ostale ideologije poput moralizma (pokazali smo jedan primer sa tzv. “lenjošću” i klasističkom mržnjom “snađenih” za nju kao gubu nižih klasa), te totalnog političkog konformizma koja se jedino i može uspostaviti jednom kada se uđe u odnos eksploatisanosti. Dakle, tek jednom kada se uđe u radni odnos, kada se uspostavi klasistički identitet (radnički ili srednjoklasni) tek tada se može učestvovati u ideologiji kojom se klasna pozicija u proizvodnim odnosima (ma kako niska bila) fiksira i negira klasna borba kao mogućnost klasnog pomeranja u bilo kojem pravcu.
Zaista, osim usamljenih revolucionarnih proletera i komunista, sve klase u Srbiji u isti glas viču parolu:
“NIKAD VIŠE SIROMAŠAN!”, kao što je to davno rekao Branko Kljajić zvani Foks.
IV
Zadatak za sve antikapitaliste je jasan kao dan – u glavama ovih naših “snađenih” “moralnih” “udobnjaka” (bili oni radničke, preostale stare ili nove “srednje klase”) moramo SVIM SREDSTVIMA razdvojiti imaginarno siromaštvo od realnih mogućnosti da se u njega upadne (bilo osvetom političkog režima bilo otkazom od kapitaliste zbog sindikalnog rada). U toj razlici kriju se sve one prilike kada su režimu i kapitalistima gaće spuštene do poda a nema ko da ih opali! Treba ih političkim i ideološkim radom dovesti do zaključka koji je svakom antikapitalisti odavno pred očima – ako za nas važi ono Maovo “ispravno je pobuniti se” za njih važi prilagođeno “isplativo je pobuniti se”. ISPLATI SE političkom sistemu, koji zbog raseljavanja ima sve više deficitarnih zanimanja, ORGANIZOVANO ISPOSTAVLJATI ZAHTEVE ZA VEĆIM PLATAMA, jer ne drže u rukavu baš sve moguće struke, ni u javnom a naročito ne u privatnom sektoru. Da “ćuti može i gore” pređe u “pusti glas, može i bolje”.
Drugo, kada do otkaza i dođe,i ne nužno zbog političkih razloga, antikapitalisti moraju POKAZATI OVIM UDOBNJACIMA DA TO NIJE SMAK SVETA. Može se pokleknuti, jer ima ko će ih pridržati, jer su tu već dve ili više združene akcije solidarnih ljudi koji donose hranu i brane pravo na jedini dom!
Lakog rešenja, nažalost, nema jer je u pitanju ideološko i političko začepljenje ali naše je uverenje da niko pojedinačno nije kontrarevolucionar po svojoj suštini već isključivo po praksama. Kada ovaj udobnjački narod bude imao izgrađenu antikapitalističku proletersku politiku da se na nju osloni i kada bude zasipan ideologijom koja kaže “zar ne vidiš koliko su drugi, koji su se pobunili, bolje prošli” može biti i pomaka!
Protekao je još jedan uranak. Protekli su još jedni izbori. Izgubi se čovek malo u vremenu i prostoru od praznične vreve, pa se naglas zapita: „Koji je danas datum? Koja je godina? Koje godišnje doba? Je li proleće 2018. ili proleće 2022? Da li je uopšte važno?“ Cene nafte nisu previše izdivljale, za gas se još prebiramo ali „biće to sve u redu“, kako kažu totalni konformisti.[1] Hrane ima, slatkiša ima. Mir, stabilnost, stomačić. Ponovo vlada: Naprednjački mir!
Kalorije, stanovi, popusti i drugi idoli
PAX NAPREDNIANA: MESEC 120-ti No, ispod površine dešava se nešto drugo. Postoji konsenzus da su glasači opozicionog centra i njegove najlevlje ispostave, koalicije MORAMO, u osnovi prevareni jer su glasali protiv režima a dobili njegovu legitimizaciju delovanjem opozicionih vrhuški nakon izbora. Organizacije sa krajnje levice, kao npr. Marks21, podsetile su građane na svoju klasnu kritiku opozicije koja je nastala iz velike Demokratske stranke kao jednako buržujske tvorevine kao što je to i Vučićev SNS. Zaista, ta teza dobija na težini ali ne na neki bučan način. Kada se svet gleda preko sopstvenog pupka sve je sasvim u redu. Plate su i dalje redovne, penzije ne kasne, kalorije se unose i iznose. Malo nas muči inflacija i opšti rast cena ali „nije strašno“. Međutim, kada se osvrnemo na političku scenu vidimo da još uvek traje jedno antiklimaktično zatišje koje je zavladalo polovinom aprila. Optimistično bi bilo reći da pomenutoj tezi krajnje levice i M21 treba vremena da se uspostavi kao opšte stajalište. Realistično bi, pak, bilo reći da ma koliko se teza primila u radnom narodu, sličnu njenu varijantu rabe i desni populisti i do sad se pokazalo da ona nije ni dovoljna ni naročito potentna da se njome pokrenu mase. Mase se ovde pokreću drugim pitanjima – pitanjima stabilnosti, realne imovinske i fizičke, ali možda i više od toga samom idejom stabilnosti. Neka dnevnopolitička pamet bi rekla da ništa od toga nije važno i da se težište politike prebacilo na kabinete stranih diplomata i nevidljivih finansijera svega vladajućeg i opozicionog. Koliko je ova teza tačna pokazaće vreme. Proteklu nedelju obeležila je upadljiva promena „uređivačke politike“ Vučićevih tabloidnih glasila i jasne poruke novog šampiona antiruske misli u nas – Dobrice Veselinovića. Ne muči se dakle samo dežurni patnik Vučić, već i Gabrijel Eskobar da od nvo menadžera, kulturnjaka napravi ubedljivog glasnogovornika za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Znamo da mu neće biti lako, ali šta je tu je.
BORBA SE NASTAVLJA
LABRUS
[1] „Ostaci tzv. „srednje klase“ (…) ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune.“ https://plamenpokretsad.wordpress.com/2021/12/13/nedeljni-komentar-uspon-i-pad-spontanog-narodnog-fronta/
SNS režim ne stoji na bogatim i siromašnim članovima stranke već na srednjem sloju društva koji je u otvorenom ili skrivenom odnosu zavisnosti od vrha režima. Oni zavise od režima za sopstvena redovna primanja. To je zato što su najbogatiji SNS profiteri preuzeli državu i samim tim postali defakto vlasnici javnog sektora i onih delova privatnog sektora od kojih zavisi funkcionisanje države. Ucena postoji tamo gde SNS dominira službom i javno ucenjuje i preti. Tamo gde SNS ne dominira nema ni ucena ni pretnji već postoji odnos prećutnog dogovora – „vi nama funkcionisanje institucije (bez pobune!), a mi vama platu“. To nije ucenjenost ni zastrašenost nego dogovor između zaštitnika i štićenika (klijentelizam). Ovi delovi radnog naroda često nisu i čak ne moraju biti deo stranke da bi bili ključni u funkcionisanju režima (tajni klijenti). Kada naprave još jedan korak ka režimu i ozvaniče svoj dogovor oni postaju zvanični štićenici režima (javni klijenti). Tada uz svoje redovne obaveze u funkcionisanju institucije moraju i npr. da donesu sigurne glasove. Takvi javni klijenti mogu zauzvrat računati na dodatne kontrausluge pored primanja redovne plate. Međutim, ukoliko ne naprave taj korak i ostanu u statusu tajnih klijenata, a protivrečnosti Vučićevog režima ih direktno ugroze, oni postaju njegova najslabija karika.
Episkop pozajmljen sa stranice Dnevna doza marksizma-lenjinizma
KAŽI MI DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU BEZ DA MI KAŽEŠ DA SI ZA PRIVATNU SVOJINU
Neko bi rekao da smo u prethodnom tekstu pisali „marksističkim žargonom“ i ne bi puno pogrešio. Nije čudno da komunisti, novi i stari, pišu marksistički o društvu. Ono što jeste čudno je kada se u naš „zanat“ mešaju liberalni i konzervativni intelektualci, političari i novinari. Naime, prethodnih godina, naročito od uspona SNS-a, u medijima nailazimo na brojne slučajeve u kojima stari ideolozi „evropskih vrednosti“ prelaze na nekakve kvazi materijalističke pozicije. Upravo to je način na koji liberalne i desne stranke odgovaraju zašto nas čuvari „evropskih vrednosti“ nisu sačuvali od gole diktature SNS-a. Pogledajmo sada kako i zašto oni „izigravaju marksiste“
I – TEORIJA „INTERESA“
Prilično smo sigurni da ni sami liberali poput Pavla Grbovića (a ni mnogi desniji od njih) ne znaju šta znači kada jedna proevropska politička opcija u Srbiji danas izjavi da svaka zemlja ima svoje „interese“. Da ste zaspali 2008. i probudili se 2021. godine, začudili biste se. Odjednom biste, umesto „evropskih vrednosti“, u ustima naših proevropskih stranaka zatekli čudne reči kojima se opravdavaju sve protivrečnosti EU spoljne politike na našim prostorima (kao što je npr. njihova podrška Vučićevoj autokratiji). Nisu li nam decenijama govorili da je pred nama neka „nova“ Evropa – Evropa bez imperija i vazala? Gde nestadoše „vrednosti“ zbog kojih je Zapadna Evropa onako nesebično, i navodno prkoseći ekonomskoj logici pomoću svojih fondova, proširivala Uniju i prihvatala istočnoevropske „tražioce sreće“? Ti Grbovićevi interesi, koji imaju silu da nadvladaju svetle i plemenite ideološke motive EU, su neka magična reč, kao vradžbina koja „novu“ Evropu časkom pretvara u onu „staru“. Naravno ni taj hokus-pokus, ni činjenica da za telale te poruke Zapad bira sopstvenu liberalnu dečicu, ne može da prikrije činjenicu koja nas, a i njih, gleda u oči od krize 2008. godine. Iako EU danas ima jako sličnu ideologiju kao i 2000ih (slobodno tržište, ljudska prava, demokratija i parlamentarizam) njen cilj nije, niti je ikad bila, „sreća i oslobođenje građana“ nego stvaranje političkog okvira za lakšu akumulaciju i cirkulaciju kapitala od strane kapitalističke klase. Interes, je samo pseudo-marksistički pojam koji treba da prikrije to neprijatno saznanje za građane – iste one građane kojima su godinama pre Vučića govorili da kapitalizam i evropska demokratija idu ruku pod ruku. Kako to sad da oni, u ime iste te Evrope, moraju da prave ideološke ustupke materijalistima i marksistima? Da tobože izvode analizu tokova akumulacije i cirkulacije kapitala sa periferije (Srbije) u centar sistema (npr. Nemačku). „Morate!“, grdi tajo svoju liberalnu dječicu. „Ako ste nepismeni, vi ukradite malo analize svetskog sistema od crvenih, a ako ste pismeniji recite da je to velika nauka za finu gospodu – geopolitika.“ Njihov tajo nije nimalo lud i njegovi saveti su dobri, jer bi ostajanje na staroj liberalnoj proEU ideologiji učinilo partije koje govore tim jezikom istorijski potpuno pregaženim. Drugim rečima, one ne bi mogle, ni ovako najbednije, da objasne zašto tvorevina demokratije podržava autokratije na svojoj periferiji i samim tim ne bi mogli da zadrže ni ono malo glasača koliko im je ostalo.
KO JE KRIV ŠTO JE STVARNOST MARKSISTIČKA?
Voren Bafet je na sličan način prihvatio marksističku tezu da postoji klasna borba – samo da bi izjavio da njegova klasa, klasa bogataša pobeđuje. Pavle Grbović je poželo da ide njegovima stopama, mada se, za razliku od elegantnog Bafeta, gadno okliznuo, pao i polomio. On je, na nekoj od društvenih mreža, izjavio jednu enormnu teorijsku glupost. Političaru je, naravno, dozvoljeno da bude teorijski glup dok god je ideološki konzistentan – a ovde je upravo reč o njegovoj privrženosti ideološkoj sklepotini koju smo nazvali „teorijom interesa“.
Naravno glupost je u pokazivanju elementarnog nepoznavanja bilo koje, pa i marksističke, ekonomske teorije. Jeftina kupovina a skupa prodaja je osnovni zakon trgovačkog kapitala i cilj svakog pojedinačnog trgovca čak i pre kapitalizma. U kapitalizmu, onaj trgovac koji ostvari najveći profit za robu koju je najjeftinije platio je pobednik. On je u izuzetnoj poziciji jer je ostvario ekstraprofit. U svakom ciklusu kapitalističke akumulacije svi tržišni akteri jure taj dodatni profit preko prosečnog profita, koji potom mogu da ulažu dalje i tako uvećaju svoj udeo na tržištu. Ne rade oni to zato što su dobri ili naročito loši kao ljudi nego zato što žive u svetu u kojem je ekonomija tako organizovana. Svaki marksista to zna a kaobajagi marksista poput Grbovića niti zna niti ga interesuje. Za njega kapitalizam (kapitalistički način proizvodnje i kapitalističko društvo) „nisu to“ uprkos teoriji. „To“ je za njega neki „XY zli poredak“ (na mesto XY književnički stavite neko društveno uređenje koji vašoj publici zvuči opasno ili zaostalo ili vam se prosto ne sviđa; on je rekao feudalizam-anarhija, mogao je i „orijentalni despotizam“ sasvim svejedno jer ionako nema veze s mozgom). Dakle, dok god se pojedini ekstraprofiti mogu izdvojiti i osuditi kao „zli“, „nemoralni“ i „nepravedni“ dozvoljeno nam je da sanjamo da u bliskoj budućnosti, negde iza ugla, stoji pravedni i čisti kapitalizam (iako su praočevi, oci i brojni sinovi kapitalizma svoja bogatstva napravili putem državnih protekcija, monopola, sile oružja i izvantržišnog (političkog) održavanja cena radne snage niskim (šta ćemo sa tim profitima gospodo? jesu li oni moralni ili ne?) ipak je pravi kapitalizam nešto „po meri slobodnog čoveka i građanina“). Pa dobro, ako privremeno zanemarimo činjenice o kapitalizmu, zapitajmo naše liberale gde je taj „lalalend za trezvene ljude“ koji ne sanjaju neke dečije socijalističke snove nego zrelo prihvataju neoliberalni status quo kao vrhunac ljudske civilizacije? Pa… „na Zapadu“, u „Evropi“ i njenim „evropskim vrednostima“, makar su liberali tako govorili u nekoj davnoj Srbiji 2000ih. Taj svetionik sveta pokazatelj je da je „moguće“ ostvariti „pravi kapitalizam“. Predivni poredak u kojem uz slobodu tržišta, logično, rastu i slobode pojedinaca (kroz ljudska prava i bolji kvalitet života). To je ono rajsko mesto mesto odakle se „vrednosti“ zarazno šire Evropom, jer to što je u njima „dobro“ maršira ka Istoku, i celom svetu. Međutim, danas upravo taj isti Zapad umesto „vrednosti“ ima „interese“. Umesto svetionika ima rendgen za EU „skrining proces“. Tu je sva suština istorijske protivrečnosti u koju su gurnuti naši jadni proevropski liberali i ostali prokapitalisti. Zato oni danas moraju da izigravaju marksiste. Razumite ih! Kako da nam objasne da je kapitalizam, i svi (ekstra)profiti koje pojedinačni kapitalisti jure, nešto po sebi dobro u uslovima kada isti taj kapitalizam živimo već više zlobnih decenija? Kako to da urade kada „veliku Evropu“ jedino interesuje da nam nametne još više istoga pod palicom našeg dobro poznatog „ludog Gavre“ (Vučića). Jedino da od velike strukturne priče o ekonomiji regresiraju na jezik popova pa da kažu „ali ovaj čovek je nemoralan jer je taj i taj oblik profita nemoralan“, na antinaučnu glupost „ovo nije pravi kapitalizam“ (jer je nemoralan i pun protekcije; dok je pravi valjda moralan i pun poštene konkurencije) itd.
II – BOŽOVA BORBA PROTIV KRUPNOG KAPITALA
Drugu sliku centrističkog izigravanja marksizma donosi odavno prenaporni sedi gospodin, teški udarač na moral srpskog građanina koji sedi na kauču (ali i klasistički ratnik protiv krezavih uživaoca Pinka). Zvuči smešno i uvredljivo kada nam ministar iz Vlade koja je polovinom 2001. godine uvela Zakon o privatizaciji i dala tolike slobode krupnom kapitalu kaže sledeće:
Te davne 2001. je verovatno živeo svoj dečački san ljubeći sliku sebe kontrarevolucionara, onog koji uništava socijalizam i društvenu svojinu. Dok danas, malko, ljupka sliku sebe kao revolucionara koji viče NAROD MORA PROTIV KRUPNOG KAPITALA! Takve su svakodnevne psihopatologije sitnih buržuja kada se, bez ikakvog uredništva i kritike, izliju po neoliberalnim medijima:
Nije Božo jedini koji je ustao na levičarsku nogu. Bude se mnogi borci i otkrivaju protivrečnosti kapitalizma. Eto npr. bivši saradnik SNS-a, Miroslav Parović, je otkrio da kapitalizam stvara statusne i klasne razlike i da to ima velike posledice po političko uređenje zemlje. Takođe je otkrio da najviše razloga da se pobuni ima „srednja klasa“ ali, kao i Božo (koji tu svoju matičnu klasu vređa da više voli kauč od njegove borbe protiv krupnog kapitala), ne razume što ona ćuti i uči druge da ćute kao i ona. Tu su zatim i biseri dva barda srpskih medija, Boško Jakšić i Đorđe Vukadinović, koji i sami veoma polako kopčaju vulgarnost svoje geopolitke. Ona je nekada glasila prosto: „EU čuva Vučića jer će on na kraju da im prizna Kosovo“ a danas glasi: „pa da, tako je ali izgleda ima nešto u tim investicijama“. Slažu se naša blebetala u horu – „Zapadnjaci imaju interese!“. Naravno, takve ideje dolaze isključivo iz redova sitnoburžujskih stručnjaka (političara, pravnika i novinara i dr.) koji su od 1990. godine kao klasa gotovo potpuno monopolizovali javne medijske nastupe. Naravno, nikada nema niti sme biti ama niti jednog antikapitalističkog radnika da im se suprotstavi u tim nastupima. Naravno, oni nemaju temeljnu materijalističku teoriju da pomoću nje objasne ni osnovne proizvodne odnose u kapitalizmu a kamoli složene mreže svetske eksploatacije i gluvonemi klijentelizam „srednjoklasnog“ javnog i privatnog sektora u Srbiji. Oni su puki ideolozi njihove ideološke sklepotine i spremni su da još dugo budu borci za pravedniji kapitalizam.
III – NAJSKUPLJA SRPSKA REČ
Razlog zašto se ovo ne može čuti u javnosti nije samo posledica ignorisanja radničke klase već proizvod duboke ideološke zabrane koju zovemo „tabu najskuplje srpske reči“. Ta reč je kapitalizam. Delimo ga na žuti, plavi i crveni tabu. Sveštenici prvog tabua, žuti buržuji, zabranjuju da se o njihovoj vlasti priča kao o destruktivno kapitalističkoj, drugi i treći o njihovoj. Oni su nam stavili zabranu na postavljanje jednostavnog, ali za njih politički destruktivnog pitanja, „ko je uopšte uveo strani kapital i legalizovao domaći?“ Da je odgovor kojim slučajem dežurni plavi buržuj, „Vučić“, tada naši moralisti i sledbenici žutog tabua ne bi imali problem s tim pitanjem. Međutim, to je uradio mučenik kontrarevolucije, čiji duh i danas lebdi iznad Srbije koja ne spava (jer radi „treću“). Naravno, reč je o Zoranu Đinđiću. Na kontroverznom govoru tokom ekološkog protesta u septembru, profesor Vitomir Vidović je kroz svoj parolaški govor izneo činjenice iz istorije kapitalističke Srbije. Izgovarajući najskuplju srpsku reč – kapitalizam, pričajući o njegovim protivrečnostima i nesrećama koje je naneo narodu, Vidović je prekršio crveni ali naročito žuti tabu. Zbog toga je dobio gunđanje crvenih buržuja ali gorku osudu ne samo starog žutog preduzeća (DS-a) već i vodećih novinara United media grupe.
Šta je pa tako strašno da se kaže da se Čume legalizovao pod Đinđićem (znamo i zbog čega)? Šta je tako strašno u tome da se kaže da je pod DOS-om počela privatizacija srpskih vodoizvorišta (Koka kola je kupila Vlasinku i 23 njenih izvora još 2005. godine). To je isto pitao Aleksandar Jovanović „Ćuta“ u jednoj desno malograđanskoj emisiji. Njegove reči su: „Gurali su i jedni i drugi reke u cevi! Šta sad? Treba da ćutim što će neko da me lepi?“ Preformulisaćemo njegovo pitanje marksistički:
Je li činjenica ili nije da je opšte dobro poput vode privatizovano u kapitalizmu ma ko da je na vlasti?
Dok god to pitanje ne može da postavi običan radni čovek, to će umesto njega govoriti SNS-a, i sam kinjeći i prokazujući kapital i ekstraprofit kao “nemoralne”. To se svakako neće odnositi na njegov kapital već na kapital gospode žutih buržija. Plavi tabu postajaće sve jači, kaobajagi na štetu žutog i crvenog tabua. Na taj način, biće opravdane nove i nove godine ‘investiranja stranog kapitala i legalizacije domaćeg’.
Svetski dan medija: možemo li imati medije slobodne od bahatosti i moralisanja?
Juče, na Svetski dan medija, prisustvovali smo još jednom u nizu spektakla današnje Srbije. Na jednoj privatnoj televiziji, tri poznate medijske ličnosti, jedan poznati pevač, jedna prepoznatljiva voditeljka i jedan bogati trgovac ugljem polemisali su, slavili i pevali na dan pravoslavnog Uskrsa. Spolja gledano svako, ko zna išta o društvu, bi zaključio – svakodnevni buržujski spektakl. Neko malo potkovaniji bi definisao tu situaciju teorijskim žargonom: vladajuća klasa sa svojim ideološkim „štihovima“ ponavlja, po ko zna koji put, poruke o prirodnosti braka tradicije i preduzetništva. Trivijalno, zajedničko i istinito ali jako jako dosadno.
Koment sekcija ispod video klipa tog slavlja na Fejsbuku je uglavnom puna negativnih komentara: „Uvek kad mislim da smo došli do kraja oni probiju novo dno“, „Plač i jad, tuga u Srbiji“ ili „Kakav mulj, ljudski talog i polusvet!“. Na prvu bi se moglo reći da ideološka poruka nije pogodila svoje subjekte kako je nameravano jer ne deluju nimalo oduševljeno. Razlog za ovako žustre reakcije je pomalo u samim akterima na klipu. To su: „opičena“ kraljica rijaliti novinarstva i snajka vrhuške SPS-a, Jovana Jeremić, onaj pevač koji je uzimao puno kokaina (koji nije?) pa smanjio želudac i smršao, Darko Lazić, i nedavno za pedofiliju optuženi Dragan Marković „Palma“. Pevali su poznatu numeru Mitra Mirića, „Ne može nam niko ništa“ iz davne 1989. godine. Naravno, Palmina poruka je upućena Đilasovom SSP-u i Mariniki Tepić, koji su na svetlost dana izneli podatke o ovoj aferi, kao i o postojanju brojnih svedoka i žrtava podvođenja i pedofilije u kojoj je učestvovao krupni trgovac ugljem i vlasnik jednog grada u Srbiji. Čovek optužen za pedofiliju sa svojom svitom peva porodicama žrtava i svima nama: „Ne može nam niko ništa!“
“DOMAĆINSKI” KAPITALIZAM
Onom čoveku koji išta zna o društvu je jasno zašto naglašavamo privrednu ulogu Dragana Markovića „Palme“. Bez privatizacije trgovine ugljem, medijskog prostora i političkih funkcija (do tačke u kojoj nismo sigurni jesu li one još uvek građanske izborne funkcije ili spahiluci i feudi) takav čovek nikada ne bi došao u poziciju da drži ceo jedan grad kao privatni posed i da utiče na sudske i političke procese svojim nagomilanim društvenim i finansijskim uticajem. Tom upućenom posmatraču, je jasno da je 1990. godine i sam učestvovao u veoma riskantnom društvenom eksperimentu koji je podrazumevao prepuštanje gotovo celokupne privrede privatnim vlasnicima. Onima koji će „domaćinski raspolagati“ preduzećima umesto aljakave i nesposobne socijalističke birokratije i njenog odnosa prema društvenoj svojini kao „svačijoj-ničijoj“.
Pre 31 godinu došlo je do velikog ukazivanja poverenja toj tržišnoj individui iako nije bilo naročitih istorijskih osnova za tako nešto. „A leap of faith“ kažu Englezi – „skok vjere“ prevode Hrvati. Niko se nije zapitao: „Šta je najgore što se može desiti ukoliko se jedan čovek basnoslovno obogati i potom tim novcem kupuje i pribavlja društveni uticaj?“ Teško da je ikada jedna generacija sa više naivnosti petljala po suštini društvenog ustrojstva. No, kao što je to večiti spomenik bedi kontrarevolucije tako je i spomenik neuspehu socijalističkog obrazovanja i političke prakse komunista u presudnoj drugoj polovini 20. veka.
Šta da kažemo o bahatosti novih gradonačelnika-spahija što već nije rečeno i napisano? Može li se uopšte opričati, može li se kazniti za godine podvođenja i možda pedofilije? Šta je sa onim što ne vidimo i ne znamo? Mi u DP Plamen znamo da je jedina primerena presuda za takvu klasu otimača proleterska revolucija, ali verovatno ni ona nije dovoljna ako se uzme kao kazna. Šta da kažemo a da to ne bude ona prezira vredna kukumavka nemoćnih koju tako besomučno praktikuju na nerežimskim televizijama i novinama. Da li je sloboda od režima jedina i vrhunska sloboda prvaka naših desnih malih građana? Da li postoje pozitivne slobode? Slobode za nešto?
SLOBODA KAO “SLOBODA OD” A NE “SLOBODA ZA”
Sloboda za nešto je tabu u svim medijima što ih, sve redom, čini neslobodnim medijima. To je model oktroisane slobode medija koju nam ne daje „neki Vučić“ nego svetski kapitalizam i Javlja se obliku lažne dileme : umereni razvoj ili gunđanje. Ukoliko niste „slobodni“ da mislite u strogom okviru SNS-ovog ekonomizma (zida se! gradi se! radi se!) onda ste slobodni da do mile volje vređate i morališete o (iju!) bahatosti vlasti. Nije naša koment sekcija ništa drugo do presek svakodnevnih govora onih koji praktikuju ovu drugu „slobodu“. Takav žargon dolazi iz fatalizma koji se emituje sa nerežimskih medija.
Njihovu mantru znate: „Slobodni mediji“ „zaluđenima“ donose „istinu“, „otvaraju oči“ ali uh-oh-eh, „ne vide se po celoj Srbiji“ pa eto „neistina“ prevladava. Upravo, treba da se bavimo moralizmom u medijima kao izvorom njihove unutarnje neslobode. U medijima čiji vlasnik je United Media, verovatno silom prilika, usled neravnopravne borbe televizije sa youtube-om, moraju imati puno sadržaja između velikih vesti, mnogo više nego pre. To nužno donosi puno „filera“, gostiju koji su tu da svojom agitacijom i pričom popune prazne sate, a među njima nekako uvek ima puno moralista. Ističu se Dušan Teodorović, Srđan Škoro, Boža Prelević, dr Žujović tj. profesionalno ostvareni posleratni muški naraštaj („bumeraj“). Istina, moralizam je vrlina zrelih godina profesionalno ostvarenih ljudi, koji iz raznih razloga više ne mogu da učestvuju aktivno u društveno-političkom životu pa ga zato pasivno–agresivno kude. To je još jedna sličica bede našeg prosečnog kontrarevolucionara.No, jedno je kada to radi nečija tetka „za slavskim astalom“ a drugo kada to neki „znalac“ radi u medijima do Sudnjega dana.
Kada ih neko upita „zašto nema pobune“ oni besomučno vrte svoj „akuzativ“, te za izostajanje pobune optužuju „ovaj narod“ „ove ljude“ koji su „moralno utrnuli“ – pa nižu dalje, uz istovremenu osudu, prezir i sažaljenje kvalifikacije razne: „apatični“, „uplašeni“, „neinformisani“, „neobrazovani“, „gladni“, „kupljeni za sendvič, crvenu, paštetu“ i tako dalje i dalje i dalje. Nižu se dobro poznate floskule, i produžavaju u našu koment sekciju. Drugim rečima, to su prikrivene ili otvorene klasističke optužbe da su radnička klasa, i ono seljaštva što je preteklo, „krivi“ što je SNS na vlasti.
AKO “EKSPERT” LAŽE BROJKE NE LAŽU
No, pogledajmo činjenice. Za Vučića jedva glasa 2 miliona ljudi. Otvoreno protiv njega glasa do 1 milion a 2,5 miliona uvek o svemu i unapred verno ćuti. Tu brojčano sigurno ima puno pripadnika radničke klase ali idejni predvodnici te većine su upravo naši moralisti koji, kad jednom ceo svet ocene kao „uvek već negde i po nečemu LOŠ“ (i kao takav nedovoljno vredan da se za njega politički bori) mogu natenane da se prepuste tome da su „dobri“ sami sa sobom u svojim normalnim životima. Ta udobna pozicija se može lakše zauzeti kao poza ako niste pripadnik radničke klase, tj. ako imate platu makar duplo veću od minimalca. Prepoznaćete ih po tome što nikada ne okrenu prst ka sebi i da se upitaju: „Čekaj, kako to da sam ja ’zaista dobar čovek’ a da imam tu toliku manu da nada mnom već 30 godina vladaju neki jako loši pa i zli ljudi? Zar to nije dokaz da zapravo nisam dobar? U socijalizmu je bilo svakakvih funkcionera ali ne i spahija? Ničija deca nisu sistemski odvođena u prostituciju. Zašto sam polagao tolike nade u tržišnu individuu pre 30 godina? Zašto sam ćutao, ili aktivno podržavao, svu tu privatizaciju?“
E pa, gosn Moral-ljube, istina je kao i uvek bolna i otrežnjujuća. Moral-ljube, vi ste rođeni brat Vlastoljubu. Došli ste u paketu i u paketu će otići sa naših medija i iz našeg političkog života. Vi ste kontrarevolucionari koji su se malo zamorili od svoje višedecenijske igre. Vlastoljub i dalje juri za novcem i uticajem a ti, Moral-ljub, hoćeš samo penzijcu i da negde umreš bez neprijatnosti. Obojica patite od česte bolesti – pogrešnog prepoznavanje sebe. Onoliko koliko Vlastoljub jako umišlja da su anonimne sile države i kapitala koje je zaposeo zapravo njegove lične snage, toliko ti, Moral-ljube, snažno umišljaš da si, grdan, „dobar“. A to postižeš tako što besomučno govoriš kako je čovek na vlasti „loš“ i „nemoralan“ i opet „loš“ i „dno dna“ i „ljudski talog“ i da ga na vlasti održavaju neobrazovane „niže klase“, njih jedva par miliona, a nikako ne toliko upadljiva, endemska, ćutnja i totalni konformizam obrazovanih sa dobrim primanjima i tih 2,5 miliona koje vuku sa sobom. Uvek neki nepismeni i siromašni i nikada vi koji nikada ne glasate, nikada ne štrajkujete i nikada se ni za šta ne bunite. Palma po tebi nikada nije, i ne sme biti, predstavljen u govoru kao ono što ekonomski zaista jeste – trgovac ugljem i političkim uticajem u zemlji učenih ljudi koji su mu to pravo dali i branili 1990. 2000. i 2012. godine; nikada ga ne dovodeći u pitanje, nikada ne povezujući količinu njegove privatne svojine sa njegovim narastajućim uticajem.
Moral-ljube, ti si se malo potresao. No, ne treba te gurati. Dovoljno će biti da ti pokažemo liticu tvojih ideja i da ti puštamo Darka Lazića kako peva Mitra Mirića. Kada idući put izvedeš „skok vere“, a izvešćeš veruj, ovoga puta neće biti u provaliju. Umreće Moral-ljub u tebi, pašće unutarnja nesloboda i rodiće se neko nov. A jednom kada unutarnja nesloboda padne pašće i svaka (svaka!) spoljašnja.
Blog Društvenog pokreta Plamen 