U masi dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji, u Evropskom parlamentu i drugde, nekako je u senku pao napad Marinike Tepić (Stranka slobode i pravde) na ekološkog aktivistu Sava Manojlovića. Braneći svog “Dragana”, gospođa Tepić se, naizgled zanela pa oplela po Manojloviću i njegovom pokretu “Kreni – Promeni”.
Mladi pravnik Manojlović je kontroverzna figura građanske politike. Marinika Tepić ga je nazvala “osobom koja se tajno dogovarala sa Vučićem da svira kraj protestima protiv Rio Tinta onda kada smo svi iza njih stali i omasovili ih do maksimuma i upozoravali da Vučić laže i da je samo privremeno zaustavio projekte iskopavanja litijuma.” Mi ne sumnjamo da Tepićevu i SSP Manojlović muči na jedan vrlo praktičan način. Ako se uzdržimo od analize njenih motiva, da izvedu ovaj napad, možemo reći da se Manojlović i njegov pokret Kreni-Promeni obraćaju istom glasačkom telu kao i SSP. To se jasno pokazalo već na protestima protiv Zakona o ekspropcijaciji, Zakona o referendumu i Rio Tinta 2021. godine. Đilas je izvikan na Gazeli a Savo Manojlović uzdignut u neformalnog lidera tih protesta. Rasplet događaja pamtimo vrlo dobro. Manojlović je “povukao nogu” i zagovarao naglu demobilizaciju protesta nakon Vučićevog povlačenja dva sporna zakona. Većina je smatrala ovaj za izdaju ekoloških ciljeva protesta i kako je vreme pokazalo, imala je pravo. Manojlović svojom drugom “peticijskom taktikom” nije uradio ama baš ništa i bio je prinuđen da se tiho vrati u redove eko-blokadera koji su protest izneli “na mišiće.” Po nekim pravilima srpske kapitalističke čaršije, Manojlovićeva karijera bi se tu morala završiti, ali nije. Mogli bismo da pričamo o njegovoj ličnij harizmi, upornosti, no pitanje da li je “lep il uporan” ostavljamo čaršiji. Diskretni šarm Sava Manojlovića proizilazi iz njegove politike i podrške klase koju predstavlja. Analizirajmo zato učinke njegovog pokreta u protestima s kraja 2021. godine.
Šta je onda za proteste značio pokret Kreni-Promeni i koju će ulogu odigrati u novoj fazi borbe? Zašto se broj ljudi u protestu toliko značajno osipa nakon Vučićevih gorkih ustupaka? Naš odgovor je da je možda Savo Manojlović, u očima većine koja je na proteste krenula, zapravo uradio najbolju moguću stvar za nju. On je u kratkoj kampanji, ograničenim sredstvima i bez puno zameranja, razbucao Vučiću dva zakona kojima bi on upravo toj većini oteo ono malo (ili nemalo) zemljišta koje im je ostalo u posedu.
POČETAK KRAJA TOTALNOG KONFORMIZMA? ILI NJEGOVA NOVA RAZORNA FAZA?
Drugim rečima, treba da priznamo je Savo Manojlović sasvim solidan predstavnik i lider, stare i nove, „srednje klase“ i da ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili (nk,pk,vk) radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa vlašću ma šta ona radila. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (fizička bezbednost i sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune. Odatle curi nuklearni otpad apsolutne političke pasivnosti koji truje i ovu i druge klase koje žive od svog rada. Otuda dolazi sva ona neopevana ćutnja obrazovanih, upućenih i zakinutih prethodnih dvanaest godina. Ta ideologija jeste ono što duboko određuje našu javnost – tim naočarima na svet gledaju oni koji imaju iznadprosečna primanja ali i naročito oni koji ih nemaju ali ka njima teže. To bi nam objasnilo zašto je interesovanje za proteste 2021/22. on naglo opadalo nakon povlačenja Zakona o eksproprijaciji odnosno zašto je narod Zapadne Srbije ostajao usamljen u borbi protiv Rio Tinta iako se ne bori za svoje parcijalno pitanje nego upravo za vodu i vazduh svih nas. Litijum, jadarit, ali i zlato i bor, prosto „nisu u mom gradu“, „nisu u mojoj ulici“ niti „u mom novčaniku“, govori neki teški politički konformista. Ukoliko i kada dođu do njega on će najpre biti „zrela osoba“ „pa će se prilagoditi i snaći“ a tek potom, kad mu silno individualno snalaženje udari o silniji svetski kapital koji mu radi o novčaniku i zdravlju, on će ustati „jer se ovo tiče svih nas“.
KONFORMISTI KAO TAJNI KLIJENTI SNS-a
U kojem su odnosu ti udobnjaci spram režima? Oni su jedan specifičan tip klijenata režima. Poznato je da svaki klijent ima svog zaštitnika (patrona) koji mu za određenu uslugu nudi protivuslugu. Režim SNS-a sigurno ima mnogo profitera i široku mrežu klijenata koji neretko imaju veoma poznate čak i javne ugovore. Šta je, međutim, sa onim delovima privatnog i javnog sektora koji su glasni antivučićevci ali se ozbiljno politički aktiviraju isključivo u situacijama kao što su blokade 2021.? Oni nisu tipični klijenti za čiji ugovor se zna već tajni klijenti koji s vlašću imaju „gluvonemu“ razmenu. Njihov nepisani ugovor glasi „ja se tebi ne bunim, ne blokiram ti nijednu instituciju, a ti meni prvog platu“. To je rezon ćutologa iz elektrodistribucije, vodovoda, zdravstva, sudstva, ali i delova privatnog sektora koji su podjednako važni za funkcionisanje države i društva u celini. Zapitajmo se sada, da li se i sam Savo Manojlović, mladi pravnik i doktor nauka, koji se protiv režima bori kao zaposlen u državnom institutu, uklapa u tu političku grupu? On je deo te klase i zato mu je rezon “pobune uz nezameranje” dobro poznat, tako da je odgovor da, naravno da se uklapa – uz ograde da je reč o istaknutom političkom predstavniku te klase koji je sistemski odobren i zato ima pravo na ispade. Uostalom, šta priliči Savu, Jupiteru pravnih nauka, ne priliči volovima, činovnicima koji vuku kola naučnih institucija. Marinika i Đilas, milioner i profesionalna političarka, ponašaju se kao da imaju monopol na njihove glasove. Manojlović, pak, nastupa kao neko ko je od te klase “potekao”. Sukob je taman toliko neizbežan koliko je i logičan.
TAJNI KLIJENTI KAO LABAVA KARIKA U DOBA KRIZE
Možemo jako moralisati nad ovim društvenim pojavama ali od toga nema puno koristi. Možemo se mrštiti na tumačenje koje kaže da su tajni klijenti i njihovi politički predstavnici većina i da je „Vučić“ za njih samo šifra koja znači „još xy godina stabilnih primanja pa redovna penzija“. Međutim, prethodna decenija svakodnevne kuknjave i jecanja na N1/NovojS/Njuzmaksu i YouTube kanalima pokazala je da moralisanje i mrštenje na delove društva uopšte ne služi objašnjavanju društvene stvarnosti već uglavnom služi nerežimskim novinarima i urednicima da zarade plate. Uostalom kako smo rekli da je to deo radnog naroda i da su uglavnom antivučićevski nastrojeni, onda ovde moramo da vežbamo veštinu naučenu na demonstracijama prethodnih godina i da se ne mrštimo ni na koga ko nije SNS profiter i kriminalac. Ukoliko prihvatimo ovakvu interpretaciju onda moramo upravo toj i takvoj masi udobnjaka, tim gluvonemim klijentima koji krišom mrze svog zaštitnika dok ih on hrani, tim urednim dobričinama koje „ne bi da se zamere“ ili su čak članovi SNS-a ili SPS-a, baš njima takvima moramo priznati da su 4.12. 2021. godine na dva sata konačno prekinuli svoj zavet ćutanja. Mnogo je, na stotine tih tajnih klijenata režima učestvovalo u protestu i na taj način pristalo da prekrši svoj nepisani ugovor sa zaštitnikom Vučićem i sopstvenim poslodavcem – Vučićevom državom – blokirajući joj puteve. To moramo ne samo priznati nego ih, uprkos izuzetno malim naporima koje je tek deo njih pokazao, i snažno podržati jer su upravo oni najslabija karika trenutnog režima koji je ovom prilikom načet čak i mnogo više nego što može da pretpostavi.** Zadatak Marinike, Đilasa i Manojlovića je da uhvate taj polet i pretvore ga u glasove. Time oni kao sistemski akteri nastupaju kao kovači koji imaju zadatak da prekuju i ojačaju tu labavu kariku i uklope je u veliki lanac vladavine svetskog kapitala na ovim prostorima. Mi u Društvenom pokretu Plamen se iskreno nadamo da će taj proces njihovog sukoba rasplamsavati jer smatramo da radnička klasa može i mora izvlačiti koristi iz unutarburžujskih sukoba.
**Neko bi rekao “da, ali njihov zavet ćutanja se vraća na staro čim dobiju garancije da će sve biti kao pre – upravo oni su ugasili protest jednom kada su istrgovali sa Vučićem” i ne bi pogrešio. Odgovor je: “svakako, ali oni su ga i rasplamsali nakon donošenja spornog zakona.” Naravno da se oni neće pobuniti ni za šta što im ne dira sveti klasni mir, ali će režim sve više biti prinuđen da taj mir gazi. To je jedna razigrana protivrečnost unutar same buržoazije – kompradoske i sitne – koja od nemih klijenata čini najslabiju kariku režima. Niko ko želi da politički predstavlja radničku klasu ne može biti radostan zbog toga što se jedino može pričati i politički boriti za teme koje nameće sitna buržozija (“sigurnost” i “stabilnost”, a ne “privatna svojina”, “socijalizam”, “klasna borba”) ali to je zalog kontrarevolucije koja traje od 1989. godine. Da bismo je jednog dana prekinuli ne smemo biti esencijalisti i poverovati da postoji neko jezgro „sitnosopstvenosti“ u našim sitnim buržujuma ili u bilo kojoj drugoj klasi već da jedino postoje materijalne prakse kojima se društvo reprodukuje kakvo jeste. Možemo dodati da smo upravo iz tih razloga, i sa željom da ojačamo stanoviše radničke klase, kao pokret stupili u saradnju sa organizacijom koja to već uveliko radi. U pitanju je “Radnički glas” iz Beograda. Ovi iskusni aktivisti, koji pomažu razvoj borbenih sindikata, prihvatili su da jedan ili, u slučaju akcije, više naših članova deluju kao njihovi spoljni saradnici. Sva suština jednog istorijsko-materijalističkog pristupa klasnom društvu bila je, jeste i biće da se iskoriste spontana kretanja unutar vladajuće klase na štetu kapitalizma a u korist radničke klase. DP Plamen ostaje na tom putu do pobede!
LABRUS
Blog Društvenog pokreta Plamen 