Protekao je još jedan uranak. Protekli su još jedni izbori. Izgubi se čovek malo u vremenu i prostoru od praznične vreve, pa se naglas zapita: „Koji je danas datum? Koja je godina? Koje godišnje doba? Je li proleće 2018. ili proleće 2022? Da li je uopšte važno?“ Cene nafte nisu previše izdivljale, za gas se još prebiramo ali „biće to sve u redu“, kako kažu totalni konformisti.[1] Hrane ima, slatkiša ima. Mir, stabilnost, stomačić. Ponovo vlada: Naprednjački mir!
PAX NAPREDNIANA: MESEC 120-ti
No, ispod površine dešava se nešto drugo. Postoji konsenzus da su glasači opozicionog centra i njegove najlevlje ispostave, koalicije MORAMO, u osnovi prevareni jer su glasali protiv režima a dobili njegovu legitimizaciju delovanjem opozicionih vrhuški nakon izbora. Organizacije sa krajnje levice, kao npr. Marks21, podsetile su građane na svoju klasnu kritiku opozicije koja je nastala iz velike Demokratske stranke kao jednako buržujske tvorevine kao što je to i Vučićev SNS. Zaista, ta teza dobija na težini ali ne na neki bučan način. Kada se svet gleda preko sopstvenog pupka sve je sasvim u redu. Plate su i dalje redovne, penzije ne kasne, kalorije se unose i iznose. Malo nas muči inflacija i opšti rast cena ali „nije strašno“. Međutim, kada se osvrnemo na političku scenu vidimo da još uvek traje jedno antiklimaktično zatišje koje je zavladalo polovinom aprila. Optimistično bi bilo reći da pomenutoj tezi krajnje levice i M21 treba vremena da se uspostavi kao opšte stajalište. Realistično bi, pak, bilo reći da ma koliko se teza primila u radnom narodu, sličnu njenu varijantu rabe i desni populisti i do sad se pokazalo da ona nije ni dovoljna ni naročito potentna da se njome pokrenu mase. Mase se ovde pokreću drugim pitanjima – pitanjima stabilnosti, realne imovinske i fizičke, ali možda i više od toga samom idejom stabilnosti. Neka dnevnopolitička pamet bi rekla da ništa od toga nije važno i da se težište politike prebacilo na kabinete stranih diplomata i nevidljivih finansijera svega vladajućeg i opozicionog. Koliko je ova teza tačna pokazaće vreme. Proteklu nedelju obeležila je upadljiva promena „uređivačke politike“ Vučićevih tabloidnih glasila i jasne poruke novog šampiona antiruske misli u nas – Dobrice Veselinovića. Ne muči se dakle samo dežurni patnik Vučić, već i Gabrijel Eskobar da od nvo menadžera, kulturnjaka napravi ubedljivog glasnogovornika za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Znamo da mu neće biti lako, ali šta je tu je.
BORBA SE NASTAVLJA
LABRUS
[1] „Ostaci tzv. „srednje klase“ (…) ta klasa odnosno njene ideje dominiraju našim društvom. Reč je o svim onim građanima koji su previše obrazovani da bi bili ne/polu/visokokvalifikovani radnici a previše siromašni da bi živeli od rente ili profita iz sopstvenog preduzeća. Upravo ta klasa je od uspostavljanja kapitalizma 1990. godine masama donela ideologiju totalnog političkog konformizma koja se pokazala tako destruktivnom za sindikalno i političko organizovanje. Šta je totalni politički konformizam? To je nepisani diktat potpunog slaganja sa političkim vlastima ma šta one radile. Drugim rečima, u srpskom kapitalizmu takav konformizam nije ništa drugo do fanatična ljubav za relativnu udobnost svakodnevnog življenja (sigurnost sitnog poseda poput stana, zemljišta, redovne plate, izvesne penzije itd.) koje ostvaruju radni ljudi sa iznadprosečnim primanjima ako i samo ako (misle oni) se nikada ne bune.“ https://plamenpokretsad.wordpress.com/2021/12/13/nedeljni-komentar-uspon-i-pad-spontanog-narodnog-fronta/
Blog Društvenog pokreta Plamen 