I šta je bilo? Prošli izbori, prošli bojkoti, prošli prigovori, živi se u sramoti. El znaš šta sad treba da se radi? Beograd, Niš, ćutimo, tihi ko miš. Može se, može, samo nek se birači lože a onda odmor pa me pitaj za cenu struje u novembru. Ko je dobio otkaz, ko je dobio po tamburi? Tiću, dobro je! Ko je posetio Mileta a ko je posetio groblje? Biće bolje, biće bolje! E sad, ti mi kažeš da ćeš biti miran ko hipi bumer, jer, ono, ti si zaslužio da budeš poslanik, odbornik, ti si to izborio. E pa nisi, batice. Ti služiš nama a ne obrnuto. Tebe je narod izneo na leđima i postavio tu – malo što si ubo neke prave fraze i borbe a malo više što su toliko očajni da će glasati za bilo koga samo da ovog više ne vide. Al ti nas nemaš a i kad imaš -to je sve manje. Kad smo toga eto ga njegov tabor, 7K ljudi za svesrpski sabor. Koji srpski svet bre? Si nekad prešao granicu a ako jesi, šta si video? Samo Srbe? Ma nema veze, vidimo se kod Konja, tu ti je i on i Mile i srbovanje i Sićve da peva na kineskom i đipanje uz kolce pa ajd kući. Tek taj tripuje da ima sve – članovi sekte, repa, policija, murija i mafija. Gazda magacina svih Srba, bitno je de ima pirinča, sardina, graška, se sećate? Sve znaju, u sve se razumeju, sve poseduju, bez njih ni dinosaurusa ne bi bilo. Alo, i za njega glasa sve manje. Nije njegovo ono što prodaje, nije naše što grabi kad se zadužuje. Ma imamo mi vremena, zovi ga da ode kad otvori EXPO.
Još jednom: vlada nam huligan isti Gojko Sisa. Dovuče krvoloke u crnim majcama, povuče crtu pa nas sve nazove đanama: Oćeš da me oboriš? Oseti bes mojih pajvana! Vidi, neću ja da se borim protiv krađe izbora. Neće opozicija pa neću ni ja. Zgazili su poverenje naroda. Marš iza ćoška pa nek vide da li sam tao. Nek odu malo u tri šetalice. Ima da te obaram jer si to što si i jer si sve okupirao a ne zato što si slao neke jajare da švercuju glasove u kesama. I neću tada biti sam, i neće ti pomoći ni sva mafija ni sva murija ni da vaskrsne Slobina armija. Oborićemo te zbog svega jer nama treba sve a tebi neće ostati ništa a isto će ostati i onom što je nešto zaslužio i onom što te malo bojkotuje malo aminuje. Za ništa od čoveka ide ništa. Okej, ponesi četkicu za zube, sapun i mogu da ti donose pljuge i voće u tvorza.
Učmalu baruštinu atomizirane srpske postizborske scene političkih stranak, lobotomiranu i na granici konačne eutanazije građanske svesti i samopoštovanja u pacifikovanom pseudopolitičkom drštvu sa uočljivim patoloških stanja, zatalasao je poziv ekološkog a od nedavno političkog udruženja „Kreni-pokreni“ koji je na upravo sprovedenim lokalnim izborima sa unapred poznatim ishodima definitivno izrastao u značajnu remetilačku političku snagu sa neuporedivo većim rejtingom u odnosu sa niz što opozicionih stranaka i pokreta a što se njihovim autoritetnim (ili autritarnim, kako vam drago) vođama nije ni malo svidelo, da se u roku od 24 časa izjasne o pribegavanju radikalizaciji pritiska građanskom neposlušnošću prema režimu zbog očite, drsko neskrivene i besprizorne krađe i ovih, kao i prošlih, decembarskih izbora uključujući napuštanje lokalnih i republičke skupštine, a što je po proteku ostavljenog roka i demonstrirao sopstvenim primerom – najavljivanjem napuštanjem skupštine u Beogradu i Novom Beogradu. Postizbornu papazjaniju začinio je američki sitni birokrata ne baš velikih intelektualnih i političkih potencijala, ambasador Hil, izjavivši da su ovi, junski izbori bili demokratičniji od decembarskih, čime je zapravo odaslao pohvalu koaliciji „Biram borbu“ na suštinskom priznanju poraza na ovakvim „izborima“. Ovim svojim činom, američki birokrata i stečajni upravnik srpske države nije pokazao svoju većličinu već bedu i sunovrat srpskog društva.
Taman kada su se pomirili ili „pomirili“ sa činjenicom da su potučeni do nogu ali da i pored halabuke o krađi i nameštanju rezultata izbora, unatoč sporadičnoj tvrdnji da su junski izbori i kampanja protekli u još gorim uslovima nego što su bili decembarski (iako su listom pre početka kampanje i nakon pregovora sa SNS o izbornim uslovima tvrdili da su se izborili za bolje uslove); unatoč njihovim ocenama i procenama da su ipak, oni koji su izašli na izbore i koji su po sopstvenoj tvrdnji bili odlučni da se bore jer je njihov slogan „biram borbu“, postigli male ali značajne rezultate i pobede u 2 beogradske opštine i u još dva grada, što će biti dobar temelj za dalje pobede, 2027, 2028, možda još veće i značajnije 2031. ili 2032. jer politička borba je proces; taman kada su oni koji „biraju borbu“ uspešno optužili „bojkotaše“ za njihov poraz i produbili podele među biračima a sa sebe sprali svaki vid odgovornosti i prebacili ga na „bojkotaše“ i „neodgovorne građane“; kada su taman pasivizirali birače i sav narod koji je koliko 3. a da ne govorimo 4. juna već debelo zaboravio šta se događalo tokom kratke kampanje i izbornog dana (na zadovoljstvo Hilovo i pohvalu), pošto su predhodno prigrlili poslaničke i a sada i nove, odborničke mandate i pripadajuća finansijska sredstva koje ni po koju cenu ne žele ispustiti iz ruku za šta su se krvavo borili, što reče Ćuta, desio se neočekivani iskorak Sava Manojlovića i spomenuta žestoka provokacija.
Društveni pokret Plamen nije gajio nikakvu sumnju kakva će biti reakcija kompletne razjedinjene i prikriveno posvađane tzv opozicije oko izlaska na upravo okončane beogradske i lokalne izbore u određenemom broju gradova i opština, znali smo da će se uz retke izuzetke ponovo i brzo monolitno ujediniti, naravno ne više u beskompromisnoj borbi protiv kriminalizovane simbioze države i parapolitičke stranke u rukama poglavnika koga i dalje nazivaju predsednikom Republike Srbije i borbe za demokratske izborne uslove ali i sve ono za što su građanima obećavali da će se boriti od prvih majskih protesta, koji su i bili izborno obećanje građanima kada su ultimativno tražili izbore u decembru, već protiv Sava Manojlovića koji očito predstavlja za njihov dalji politički opstanak reklo bi se pravu a možda i jedinu pretnju ako se kao mogući i ozbiljni razlog izuzmu njihovi latentni i kontinuirani politički neprobitačni i kontraproduktivni potezi koje su prikrivali upadajući u sve veće probleme koji su konačno rezultirali s jedne strane kardinalne poraze na republičkim, naročito ponovljenim beogradskim i generalno opštinskim izborima početkom juna.
Društveni pokret Plamen nema iluzije o perspektivama srpske političke scene, u više navrata svojim kritičkim objavama baziranim na neumitnim činjenicama, svojim utemeljenim stavovima i javnim oglašavanjem pa i delovanjem na terenu tokom 2023. godine, ukazivao je kontinuirani niz grešaka, ukoliko su kritikovani potezi bili greške a ne svesni i namerni potezi očito od određenih sponzora instruirani a čiji je cilj održavanja status quoa koji odgovara pre svega evroatlantskim globalističkim imperijalnim interesima, poglavnikovoj kriminalnoj organizaciji kao i sitnim i dobro prikrivenim interesima pseudoopozicije čiji neoliberalni profil nije ni malo upitan ali i očito dobro sponzorisan i instruiran od strane evroatlantskih mentora.
Istovremeno, primer niza građanskih pokreta širom Srbije, među kojima je vanredan uspeh u Beogradu pokreta „Kreni-promeni“, ukazuje da su se očito korumpirane i neprincipijelne političke stranke krajnje diskreditovale gubeći poverenje građana koji se od njih distanciraju dajući svoj glas i poverenje alternativnim uglavnom samoorganizovanim pokretima, zapravo udruženjima građana koji se još nisu kompromitovali. Stoga su sva obrazloženja koja slušamo i čitamo na elektronskim medijima od strane kompromitovanih političara koji su očito na ovim izborima kažnjeni, ne dopiru do građana. A da su se kompromitovali na najeksplicitniji način su pokazali Ćuta Jovanović i već poslovično smušeni i neubedljivi Lazović. Mnogi političari pritajeni „mudro ćute“ ne bi li javnost zaboravila na njih kako bi mogli nakon „perioda zaborava“ nastaviti svoje štetočinsko delovanje.
Da li „politički projekat“ Dsave Manojlovića autentičan i nezavisan ili je tek poruka poglavniku mentora da oni mogu i drugačije, videće se uskoro. Da se ne bi desilo da i ovaj politički skandal ubrzo ne padne u zaborav kao i mnogi ranije što su, Društveni pokret Plamen će i u buduće pomno pratiti i analizirati dešavanja i svojim proglasima skretati pozornost javnosti na pogubna delovanja kako vladajućih kriminalnih struktura tako i tzv opozicije bila ona „homogena“ ili „pluralistički heterogena“. Ova tragična događanja na nesumnjiv način govore da su nam potrebne revolucionarne i suštinski demokratske promene, sada i odmah, jer će sutra biti možda kasno
Htedoh da ovaj članak nazovem uništavanje ekonomije, destrukcijom tako rekuć, ali se onda setih da je stanoviti Dinkić, jedn od glavnih aktera u uništavanju naše ekonomije, upravo tako nazvao svoju knjigu koju je dilovao kao lek on one Miloševićeve apokalipse. Od Miloševića via Dinkić stigosmo do trećeg jahača apokalipse – nepomenika koji se hvali kako je oborio javni dug sa 52 posto BDP na 47 posto dočim se u drugom članku, preuzetom sa Slobodne Evrope, kaže da dug može lako otići na 100 posto BDP a možda i probiti sve limite i otići na grčkih 300 posto BDP. Zadužićemo se dodatnih 18 milijardi evra do 2027. za nepomenikov “Skok u budućnost- Srbija EXPO 2027” a tu su i francuski vojni avioni – famozni Rafali, što dodaje cifri još tri milijarde evra. Prosečna plata će, zahvaljujući ovom sumanutom zaduživanju porasti na 1400 a penzija na 650 evra. Zaboravlja se pritom da naš evro nema realnu vrednost koja je oko 117 dinara a realno mora da vredi duplo toliko. Dakle, ako ćemo pravo, te plate će biti realnih 750 evra i manje, a penzije pola od toga. Ako ne verujete – idite u prodavnicu i pogledajte podivljale cene. Ne sumnjam da će nepomenik napraviti još neka zaduživanja u narednom periodu. Biće fabrika, puteva, železnice, porodilišta, gušićemo se u poslovnim ponudama i profitu, kažu neki.
Pa zašto se onda ne zadužiti kad će nam se sve to vratiti? Naši dugovi se već sad bliže cifri od 40 milijardi evra, šta je još dvadesetak milijardi evrića? Evo, Grčka i dalje postoji. Prezadužena je ali je to bila poslednjih pedesetak godina, a tu je i taj narodski izraz: Dužan sam ko Grčka. Nije to toliko strašno. Na kraju krajeva, dno je daleko. Jedno je 50 a drugo 300. E, stvar je u tome da bogate zemlje, sa zaleđinom, mogu sebi da dozvole veliko zaduživanje. Ako se neko seća, u vreme kad je SFRJ grcala pod dugom od 20 milijardi dolara malena Belgija je dugovala duplo toliko. Ali, kaki ste vi Belgijanci, taka vam je Milka Planinc kraljica Belgije (ili neko drugi iz Predsedništva). Paketi pozajmica su uvek, pod pokroviteljstvom MMF, iza kojeg stoje velike sile, pre svega Zapad, dizajnirani tako da bogati budu još bogatiji a siromašni još siromašniji. Dug nije samo zao drug već opasna droga koja od države pravi ovisnika koji traži sve više i više i u tom procesu se kao ljudsko biće degradira i fizički propada, moleći da dobije još jednu dozu na pozajmicu. U slučaju džankija, završava se u kriminalu, prostituciji, zatvoru ili ludnici a na kraju – na groblju. To isto važi i za državu. Privremeni osećaj komfora (imamo nove puteve, eheeeej, a vidi samo te nove fabrike (koje će biti zatvorene čim nas stranci iscede)) i “urađenosti” odlazi kad vas pusti dejstvo droge ili novca i osetite posledice.
Naravno, prvi koji će osetiti posledice politike koja je bazirana na otimačini i rasprodaji narodne imovine će biti najugroženiji slojevi. Ali, s vremenom će to stići i do onih koji su zaseli po kancelarijama državnih firmi i institucija, a tada neće biti prostora za manevrisanje. Penzioni sistem-ne postoji, nema socijalnog ni zdravstvenog, ničega da ublaži pad. A zbog čega? Zbog toga što su resursi naše zemlje predati drugima na korišćenje. I to nepovratno. Za razliku od spomenute Grčke, mi nemamo hiljade ostrva na rasprodaju niti pomorsku flotu a ni turisti nas ne ljube. Pa šta imamo onda? Jedni druge. To nam je najveći kapital i moramo ga iskoristiti dok ovaj ladolež ne dotera zemlju do tačke odakle nema povratka. Ako mi ne krenemo da ulažemo u sebe-niko neće.
Sašina ekipa 2.0. – novi serijal krimi serije, koprodukcija Srbija-Nemačka-SAD- Rusija-Kina-UAE itd. Nekolorizovano, crno da crnje ne može biti Foto: Đorđe Đoković
Paradoks u kojem živi Srbija podseća, neodoljivo, na onaj ruski. U Putinovoj Rusiji, kao što znamo, progone političke protivnike koji nisu sigurni dok ne se dokopaju zemalja EU jer ih mnoge zemlje, od Tajlanda do Srbije, mogu izručiti ili im zabraniti ulazak. Iz Rusije stalno stižu zahtevi da se zabrane opozicioni podkasti koji se plasiraju po društvenim mrežama. S druge strane, niko ne dira lika koji se izdaje za jednog od njavećih narko dilera u zemlji – to je Мориарти (nazvan po arhineprijatelju Šerloka Holmsa) koji preko dark weba diluje drogu i o svojim drogiranjima, korumpiranoj policiji i mnogo čemu drugome (čak izigrava i life coacha i drži časove meditacije) drvi bez problema na jutubetu. I, niko ga ne zabranjuje. No, lik ima 3 miliona pratilaca u Rusiji. Nisam čuo da se u Rusiji vodi kampanja protiv njega. To, dakle, nije problem. Previše je velik da bi „pao“ ?
E, vidite, u Srbiji Koluvija nema podkast (još) ali ide na poklonjenje muzeju Draže Mihailovića u centru Beograda. Dakle, narko-nacionalizam sa čarobnim daškom kolaboracije. Ima li to logike? Ima jer svako ludilo ima sistem a sistem saradnje kriminalnih grupa i vlasti je utemeljen kad je stanoviti Milošević pripustio ordiju đilkoša koji su krali kola po Alemanjama i tu i tamo prebijali i upucavali u ime Službe da se vrate u zemlju. U ovom duboko korumpiranom društvu, bilo kakva pravda bi imala šokantne posledice po nemali deo populacije. Ne mislim pritom na strah i trepet buržuja, revolucionarnu pravdu. Evo, uzmimo samo to da Tužilaštvo jednog lepog dana krene da tuži a sudovi da sude po zakonima ove zemlje. Dakle, rumunski scenario, šifra: Laura Koveši. Ali, ni do toga ne može doći. Ne sa ovom „opozicijom“ pa sve da nekim čudom dođe na vlast. Jer- moramo biti blagi, ne sme biti revanšizma. Stvarno? Da li smo toliko bolesni kao društvo da za nas važi ono što je bila definicija raspadajućeg Rimskog Carstva: “nec vitianostranec remedia pati possumus” (Ne možemo podneti ni otrov ni lek) ?
Da bi došlo do ikakvog pomaka u ovoj baruštini od države mora doći do denaprednizacije zemlje. Nemačka je imala denacifikaciju (grbavu i nesrećnu ali nekakvu) a mi moramo imati denaprednizaciju. Šta to znači? Svako ko je obavljao javne funkcije pod ovim režimom mora bit sprečen da to ikad više čini. Svako ko je profitirao od ovog režima mora biti sprečen da to ikad više čini. U zatvoru mora završiti najmanje nekoliko hiljada najviših državnih funkcionera koji imaju biti osuđeni na visoke vremenske kazne a neki od njih sa nepomenikom na čelu na najviše. S njima moraju biti u samicama svi kriminalni bosovi i njihovi satrapi. Sve te narko-patriote i navijački seciglavi. Lišavanja uhapšenika od pokradene imovine, prava glasa i nacionalne časti bi pljuštala ko kiša u Amazoniji. Hoćete bolju Srbiju? To je cena koja se mora platiti.
Idemo na lokal. Kako će biti tamo? Naravno da neće biti kažnjen neki anonimni član SNS, jedan od 700 000 navodnih, ali neće biti više stranačkog zapošljavanja i povlastica. Sasvim je sigurno da će onda biti kukanja a la: Pa ja sam uvek bio protiv vlasti, a moj kum Mića, jeste on vodio lokalni odbor SNS, i jeste nekvalifikovan za funkciju u državnoj firmi, i jeste da je nešto malo ćapio sa strane, dobio dozvolu za nelegalnu gradnju ali, nemoj njega, dobar je čovek! E HOĆEMO! I Miću i Tiću i Kiću i Raleta i Galeta! Kum ne može da radi u odseku za kulturU a pre toga je radio kao moler? Pa, ima zanat, neka ponovo radi kao moler. To je čestit posao. Niko ga nije upucao pored plota (četnički narativ o partizanima) ili u Lisičjem potoku nego je dobio otkaz na osnovu zakona i tako bi bilo u bilo kojoj od zapadnoevropskih zemalja kojim se licemeri opozicioni dive. Kao što vidite, pravda bi bila nezgodna stvar za mnoge u ovoj zemlji. Nije bez razloga napisana ona rečenica iz Igre prestola: Ne postoji ništa tako zastrašujuće na celom ovom svetu kao istinski pravedan čovek.
I tu beležimo još jedan minus današnje opozicije: ona, ukoliko i dođe, nekim čudom, na vlast, će imati manje političke snage od ujedinjene opozicije 5. oktobra 2020. godine i još manje volje da reši ono što naziva korupcijom i smatra glavnim problemom ove zemlje, odmah pored uništenih građanskih sloboda. Znam, sad ćete mi reći: „ćut ti tamo, jakobinac jedan crveni, ti bi sve na giljotinu poslao i izazvao građanski rat, nije ti ovo Francuska za vreme Robespjera ili SSSR za vreme Lenjina.“ Hvala vam na informaciji-stvarno nisam znao. Naravno da nije a ja nisam pobornik smrtne kazne. Postoje zakoni, postoje kazne ali zakone sprovoditi neće ni kazne izricati ovakvi tutumraci. Da bi do toga došlo, a za zločin zatiranja stanovništva cele zemlje, izgladnjivanja, razboljevanja, zastrašivanja,trovanja ultradesničarskom propagandom, ubijanja, pospešavanja emigracije i dramatičnog opadanja broja stanovništva neko mora odgovarati ne postoji druga opcija do one da sudovi rade kao dragstori i da se celokupni postupak, kao i izricanje presuda, ubrza.Nazovite to revanšizmom, revolucionarnim nasiljem ili čim god hoćete ali postoje dva puta: ili ćemo mi brzo osuditi njih ili će oni brzo raseliti i rasprodati ovu zemlju tj. ono što je od nje ostalo.
Blog Društvenog pokreta Plamen 