PISMENOST (NI)JE U MODI

Uobičajenom konzumentu socijalnih mreža i obavesti sa internet portala poslednjih dana nije teško bilo polakomiti se te doneti ishitren sud usled naslova sličnih ovome:

ALARMANTNI PODACI! U TROGODIŠNJIM ŠKOLAMA I DO 95% FUNKCIONALNO NEPISMENIH ĐAKA. (N1)

Poražavajući procenti (ne)uspeha naših učenika (pretežno petnaestogodišnjaka na početku srednjoškolskog obrazovnog ciklusa) – među kojima se najbolje kotiraju gimnazijalci sa tek tričavih 16% funkcionalno nepismenih iz matematike i 11% iz čitanja (što je između 3 i 5 učenika po odeljenju) – dok se funkcionalna nepismenost učenika trećeg stepena kreće i do 95 procenata – rezultat su međunarodnog programa za ocenjivanje učenika, poznatijeg kao PISA testiranje, koje se sprovodi još od 2000. i na kojem, istini za volju, ni ranijih godina naši učenici nisu briljirali. Ali je i nesumnjivo da je u poslednjoj deceniji taj procenat (funcionalno nepismenih) u osetnom porastu. Donekle je razumljiva novinarska potreba za senzacionalizmom, ali preterano je reći da su podaci alarmantni. Odavno je našoj prosveti odzvonilo vreme za buđenje! Ali opet: bolje ikad nego nikad!

Alarmantno bi bilo proveriti funkcionalnu pismenost svih onih maskiranih izgrednika koji su se letvama mlatili kod Vukovog spomenika uoči poslednjeg fudbalskog derbija. Verujem da je tu bilo i petnastogodišnjaka, ali i znatno starijih… Tako da funkcionalna pismenost određenog dela populacije nije srazmerna njihovoj životnoj dobi. Čak obratno!

I šta dalje!? Takvi su kakvi su… Naši su! I đaci i rezultati. Šta smo mi spremni da učinimo pa da popravimo stvari? Što bi se reklo sistemski. A ne samo da krpimo i zamazujemo opšte rasulo sve ispraznijim pedagoškim procedurama i sve besmislenijim pravilnicima o ocenjivanju. Prosvetni sistem je mrtav! Mi smo ga ubili! I poslednje što nam sada treba je stručna analiza i upitanost spram najlošije funkcionalne pismenosti pretežno najsiromašnijih, iliti, socijalno-ekonomski ugrožene kategorije učenika. Svih onih koji su zbog slabijeg uspeha u osmoljetkama „birali“ takvo srednjoškolsko obrazovanje, u trajanju od 2 do 3 godine, ne bi li se što pre i što bolje zaposlili. Te tako sopstvenu materijalnu situaciju učinili podnošljivijom. Što bi se reklo: da imaju svoj dinar! I već do svoje dvadesete postali poreski obveznici.

Ti učenici „trećeg stepena“ su mahom buduća radnička klasa. I sa humanističkog stanovišta (a nadasve pedagoškog) neophodno je opismeniti je i učiniti funkcionalnom. A kako je to uopšte moguće postići vodeći se Novim pravilnikom o ocenjivanju vladanja učenika. Nebulozom prema kojoj je sve do 7 neopravdanih izostanaka primerno vladanje (5).  Sa 8 neopravdanih (4) vrlo dobro. A već sa 9 pa sve do 15 dobro vladanje (3). Dovoljno od 16 do 25…I nezadovoljavajuće sa 25+ neopravdanih izostanaka – što je 3 do 4 školska dana. Pa zar to nije apsurdno? Zar nije dobar radnik onaj koji ne izostaje sa posla (ukoliko zaista nije opravdano onemogućen)? A koji ume da misli i tako najefikasnije realizuje svoje radne zadatke. Savremenim pedagoškim rečnikom: da je funkcionalno pismen. Nikada ih nećemo opismeniti ako ne budu dolazili.

Oduvek je postojala učenička sklonost ka izbegavanju časova provere i ocenjivanja (mada se to poslednjih godina i ne može tvrditi kao pravilo). Uz ovakav Pravilnik učenici će prvenstveno da nauče kako da kalkulišu sa časovima proveravanja i ocenjivanja. Zato je možda krajnje vreme da njeno visočanstvo – ocenu – vratimo gde joj je i mesto. Na mesto posledice ’mesto uzroka. Da ocena predstavlja samo verifikaciju jednog kognitivnog procesa, učeničkog znanja i zalaganja. Decenijama unazad većina đaka nam uči samo zarad ocene… i proseka. Postupa gotovo makijavelistički – ne birajući sredstva da dosegne do željenog cilja – OCENE I PROSEKA. Uveren sam da nas je upravo to „ganjanje proseka“ i dovelo do ovih podprosečnih ali i sasvim očekivanih PISInih rezultata za 2024.

A kako to postići? Jednostavno: ukinuti numeričko ocenjivanje! Prvenstveno u prvom ciklusu elementarnog obrazovanja. A potom i u čitavoj osnovnoj školi. Postoje i drugačiji modeli kojima bi se moglo okvalifikovati i (pr)oceniti znanje i zalaganje učenika. Prvi ciklus (od 1. do 4. razreda) treba da služi samo tome da naučimo učenika kako se pravilno uči. Da uočimo njegove afinitete, ali i nedostatke i poteškoće u savladavanju gradiva. Pa nakon toga, kroz drugi ciklus elementarnog obrazovanja, utvrdimo njegove mogućnosti i usmerimo učenika u poželjnom pravcu koji zovemo srednjom školom. U poželjnom pravcu kako za pojedinca tako i za čitavo društvo. Jer, čemu obrazovanje ako se u njemu ogleda isključivo lična korist i zadovoljenje personalnih intencija. Obrazovanje je dobro tek ukoliko čitavo društvo ostvaruje prosperitet na njegovim temeljima.

Verovatno Vam sve ovo zvuči utopijski. Velika je nedoumica jesmo li mi kadri za ovakve radikalne zaokrete. Jer ovo je posao za državu. Za Ministarstvo prosvete i sve Školske uprave. Ovo je posao koji iziskuje velika materijalna, ali i kadrovska ulaganja. Mada, ni približna materijalna ulaganja kolika je ova država spremna da kešira za belosvetsku izložbu EXPO ’27. Ili samo za Nacionalni stadion. Razmislite samo koliko se škola može izgraditi i obnoviti za 1 000 000 000 eura. Pa gde je još 17 puta toliko. Ne treba biti previše „funkcionalno pismen“ za ovakav zadatak, zar ne?!

Dete Partizana