UTISCI SA PROTESTA PROSVETNIH RADNIKA: OBRAZ ČUVA OBRAZOVANJE

16. Maj, dan koji se u evropskoj slobodarskoj tradiciji antifašizma pamti kao Dan romskog otpora, u modernoj istoriji srpske prosvete bi mogao biti proglašen Danom prosvetarskog otpora. Skup podrške organizovan u čast pretučenog kolege iz Bačke Palanke Slobodana Zorića, prerastao je u kolektivni vapaj svih slobodnomislećih i dovoljno hrabrih prosvetara koji su se u četvrtak razmileli po vetrovitim ulicama i bulevarima prestonice. Stotine zastava i desetine transparenata ponela je reka prosvetitelja sve od Narodne Skupštine nizbrdo prema zgradi Vlade.

Svaka analogija između prosvetara i Roma je namerna (iako možda nekima deluje neprimereno) i deluje mi sasvim prikladno. Značajna je razlika između romskog ropstva u nacističkim logorima širom Evrope i prosvetarskog zatočeništva po školama širom zemlje Srbije. Međutim, sloboda je odvajkada relativna kategorija. I dok su Rome ograđivali žicom i gušili u gasnim komorama, prosvetari u Srbiji su okovani ispraznim formalističkim procedurama dok svakodnevno strepe za svoju bezbednost, dostojanstva srozanog na nivo samosažaljenja. Najiskrenije želim sve one koji ne uviđaju ovu sličnost.

Međutim, kako nas je učio Aleksandar Dima Mlađi da su sve generalizacije opasne, pa tako i ova… opasno bi bilo, pa i sramno, sažaljevati baš sve prosvetare. Pogotovo sve one prosvetitelje koji su se u četvrtak sastali ispred Skupštine. Jer oni su ono, još uvek zdravo, hrabro i dostojanstveno, a koje je prosveti neophodno ne bi li se vazdigla iz pepela. Vaskrsla i preporodila se uzdignute glave.

Jer u četvrtak ste mogli videti samo njih. Dostojanstvene učiteljice i učitelje koji su rekli, a na momente i zagrmeli: “Dosta je više!” Konačno se osetila energija koja može da znači samo jedno – nepokolebljivost da se konačno istraje do kraja. Da se ne dozvolimo izigrati (jer ne bi nam bio prvi put). A  ukoliko bi se takvo šta i desilo – PONOVO ĆEMO OKUPIRATI BEOGRAD! Uveren sam da će nas tada biti dvostruko više.

ALI… baš tako… uvek ima neko “ALI”! Pogotovo kada su škola i takozvani prosvetni sistem u pitanju. Jedna stvar mi unosi nemir. Činjenica da su nacionalni mediji i najuticajniji portali poleteli da objave kako su zahtevi prosvetnih radnika ispunjeni. To nije tačno! Postignuti su tek načelni i usmeni dogovori.

Ne želim da budem skeptik. Bar ne ovaj put i bar ne za sada. Ali me brine ona, čak i od prosvete starija, narodna mudrost – ona koja tvrdi da se i guštera plaši onaj koga je zmija ujela. A prosvetare su izujedale svakojake otrovnice. Podmukle guje skrivene ispod sopstvenih skuta. Da se ne podsećamo… Ne ponovilo se!

Ali, ako se takvo nešto nekim zlim usudom i dogodi… Šta nam preostaje?! Pa novi četvrtak. Još jedan “16. Maj”. Samo brojniji. Još bučniji i borbeniji. Preostaje nam samo huk koji će nezaustavljivo nositi jedan i jedinstven zahtev svih zaposlenih u obrazovanju Republike Srbije : “PROMENITI SISTEM!”

DETE PARTIZANA