Gori, gori, moja gospođice!

Još je Nil Jang pevao da je bolje sagoreti nego izbledeti. Tako i mi u Srbiji samo ne onako kako je čika Nil mislio. Ova zemlja će otići dođavola ne sa praskom več sa smradom spaljenog đubreta. Deponija Duboko gori više od dve sedmice, Užice se guši u smradu i truje i više od uobičajeng visokog nivoa, i šta sad? Gde su slobodarske tradicije ustaničkog kraja? Hoće li biti sve pomirljivo kao u onom sloganu-parodiji rahmetli Nove demokratije: Krvarim, kašljem – evo ruke! Očekivao bi neko veliki ustanak Ercovlenda, traženje ostavki, zauzimanje kancelarija lokalnih organa vlasti ali, izgleda da je preovladalo ono “ćuti, mike, mogu da me otpuste.” Simbolični, slabo posećeni protesti i šetalice neće rešiti problem. I tu dolazimo do poente cele priče koju moramo priznati: važno je samo sad pa šta bude kako bude, i eventualno bliska budućnost, u kojoj nas s obzirom na trovanje možda i neće biti. Nama je kao društvu, poslić, sitan ćar, bitniji od nas samih. To bi bilo kao kad bi nas strpali u jezivi kamion-dušegupku koji su u ratnom Beogradu vozili nacisti Gec i Majer a mi, umesto da vidimo kako da se izbavimo krenemo da se sporimo ko će gde da sedne u, ionako prepunom, kamionu dok se gušimo od izduvnih gasova. Gec i Majer su davali bombone jevrejskoj deci pre no što bi ušla u kamion. Mislili su da ih tako zavaraju i kupe njihovo poverenje. Deca i njihovi roditelji nisu znali šta ih čeka u tom kamionu. Mi znamo i to je bitna razlika.
Pa zašto onda radimo to što radimo i uzimamo “bonu” od nepomenika? Pobrojao sam deo razloga ali postoji još jedan koji se nalazi u samoj opoziciji. Gori smeće, ono političko, u njihovim avlijama pa niko ne gasi. Ima li nekog da kaže otvoreno da su sva rukovodstva svih većih pokreta i partija trebala da daju kolektivne ostavke zbog propasti protesta i dvostruke izborne šarade? E zato što su same te organizacije liderske i imaju svoje šefove koji utucavaju u zemljicu crnu svakog ko se suprotstavi njihovim zamislima. I ne samo to -spremniji su da se obračunavaju sa svojim “otpadnicima” nego s vlašću. Štaviše, to im je glavna zanimacija. Ćuti, ne remeti, ovi vladaju, mi dobijemo mrvice a ostali su van igre. Treba držati balans, baćo, a ne dizati neke buntove. Evo, sutra da se pojavi neki opštenarodni pokret koji bi krenuo u pravu i direktnu političku borbu, ko bi ga prvi napao? Pa, opozicija jer je ovo igra u kojoj su uloge podeljena i nema mesta za solo igrače. Rekli bi da ovi rade za vlast, kradu glasove itd. Strah ih je od toga da može nastati nešto što će dovesti u pitanje ne samo njih i režim već i nakaradni, kapitalistički sistem koji satire ovu zemlju. Nek se gine, pljačka, unižava, nek se gušimo u smradu – gledaj ti svoj sitan politički ćar. Biće tako sve neko ne dođe da polije te usijane glave sa kantom hladne vode (bucket challenge) i ugasi požar a do tada će ova zemlja biti parodija od društva koja liči na Formanov film: opijanje i orgijanje u vatrogasnom domu koji gutaju plamenovi. Hori ma panjenko Srbijo, hori!
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ