Dok izraelske trupe nastavljaju sa napadom na Rafu, povećavajući broj poginulih i raseljavajući – još jednom – stotine hiljada stanovnika Gaze, može se mnogo naučiti iz podsećanja na vizionarske reči dr Martina Lutera Kinga o Vijetnamu pre 57 godina. Prekidajući ćutanje o ratu koji je do tada odneo više od 20.000 američkih i stotine hiljada vijetnamskih života, King je izjavio da rat u Vijetnamu guta „ljude, veštine i novac kao neka demonska, destruktivna usisna cev“. To je blokiralo, rekao je, bilo kakav napredak koji je nacija ostvarila u pravcu ekonomske i rasne pravde.
Štaviše, sve nade u pravu multirasnu demokratiju bile su surovo pokopane ratom koji je nesrazmerno privukao siromašnu američku omladinu. Primećujući kako je sukob okupio mlade crne i bele muškarce u „brutalnoj solidarnosti“ da spale sela, King je primetio „okrutnu ironiju“ da bi ti isti mladići, u segregiranoj Americi, „teško mogli da žive u istom bloku u Čikagu“. Uz preciznu istorijsku analizu koja pokazuje kako je Amerika podržavala francuske napore da rekolonizuje Vijetnam, a zatim podržavala južnovijetnamske marionetske režime koji su „bili posebno korumpirani, nesposobni i bez podrške javnosti“, King je jasno stavio do znanja nemogućnost razdvajanja osnovnih vrednosti koje adresiraju unutrašnju i spoljnu politiku.
Rečju, King je pokazao da ne možete unaprediti demokratiju kod kuće kada je potisnete u inostranstvu. Ta vizija danas važi za Gazu kao i za Vijetnam 1967. godine.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu dosledno se protivio dvodržavnom rešenju za Izrael i Palestinu, blokirajući put ka samoopredeljenju za palestinski narod koji bi takođe pomogao uspostavljanju trajne osnove za mir. Od Hamasovog brutalnog, užasnog napada na Izrael 7. oktobra prošle godine, Netanjahu je udvostručio protivljenje takvom rešenju, dok istovremeno nije uspeo da iznese post-konfliktni plan upravljanja u Gazi. Njegov neuspeh u ovom pogledu podstakao je visoke izraelske vojne i političke zvaničnike da otvoreno govore o ceni takvog nečinjenja: kontinuiranim žrtvama na obe strane u naizgled beskonačnom ratu.
Tokom nekoliko godina, Netanjahuova vlada je ohrabrivala Katar da mesečno izdvaja milione dolara za Hamas, uprkos njegovom neublaženom neprijateljstvu prema samom postojanju Izraela. Iako je Netanjahu tvrdio da je podrška bila namenjena u humanitarne svrhe, i kritičari i desničarski saveznici ukazuju na to da je podrška imala za cilj da pomogne u održavanju podela između palestinskih vlasti i Hamasa, slabeći palestinsko rukovodstvo i podstičući tvrdnju da Izrael nema održivog partnera u pregovorima za dvodržavno rešenje. Politika je bila zasnovana na pogrešnoj pretpostavci da Hamas nije imao ni kapacitet ni nameru da pokrene veliki napad poput onog od 7. oktobra.
Ako se ovim činjenicama doda kontinuirano širenje izraelskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu (700.000 doseljenika danas tamo živi, suprotno međunarodnom pravu), pojavljuje se potpunija slika politike koja nastavlja da pogoršava tenzije i potkopava mogućnosti za bilo kakvo mirno rešenje.
Kada je Izrael započeo svoju kontraofanzivu nakon 7. oktobra, Bajdenova administracija je otkrila rastuću napetost između svoje nepokolebljive podrške državi Izrael i rastuće strepnje zbog vođenja rata Netanjahuove vlade. U početku su zvaničnici Bajdenove administracije bili svesni da Izrael bombarduje zgrade bez čvrstih obaveštajnih podataka da su to vojni ciljevi. I uprkos upozorenjima SAD u narednim nedeljama o nedovoljnoj zaštiti civila, Bajdenova administracija je nastavila da obezbeđuje oružje, odobravajući i šaljući 100 stranih vojnih isporuka Izraelu („hiljade precizno vođene municije, bombi malog prečnika, razbijača bunkera, malokalibarskog oružja i druge smrtonosne pomoći“).
Da stvari budu složene, Stejt department je ranije ovog meseca objavio izveštaj u kojem se priznaje da su američko oružje isporučeno Izraelu koristile „izraelske bezbednosne snage od 7. oktobra u slučajevima koji nisu u skladu sa njihovim [međunarodnim zakonskim] obavezama“. Bez obzira na to, u izveštaju se tvrdi da će SAD nastaviti da pružaju vojnu pomoć onako kako im odgovara.
Zauzimajući takve stavove, Bajdenova administracija, tokom proteklih sedam meseci, nije uspela da se suprotstavi i izvrši pritisak na desničarsku Netanjahuovu vladu na načine koji bi mogli da ukažu na duboko različite alternative za Bliski istok.
Kao što pokazuju nedavne ankete, ovaj neuspeh može da predstavlja kritične izazove za kandidaturu gospodina Bajdena na predstojećim predsedničkim izborima 2024. godine. Ali više od bilo koje ankete ili stručnjaka, reči dr Kinga i implikacije tih reči nadvijaju se nad događajima ove problematične godine. Potiskivanje ljudskih prava može biti ignorisano, eufemizovano ili poželjno – ali samo na našu najveću opasnost.
Endrju Mos, CounterPunch
Preveo sa engleskog Aleksandar Nikolić
Društveni pokret Plamen - novi pokret radnih ljudi! 