10.MAJ – DAN POBEDE LIBERALIZMA NAD SVIMA

Juče smo slavili 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, a danas 10.05. fašizma više nema – slobodni smo. No, šta je fašizam? Zlo, đavo? Ne. Fašizam, kako nam se javio početkom 20. veka (istorijski fašizam), je proizvod jednog prevrata zdesna koji predstavlja sistemski odgovor kapitala na komunističku revoluciju. Uprkos popularnim liberalističkim mitovima, on nije pokret radničke klase već pokret frustrirane „srednje klase“, lumpenproletera (batinaša, kriminalaca, paupera) i tek delova (reakcionarne) radničke klase uz neizostavni blagoslov krupnog kapitala i vojske/policije.

NASILNE NASLADE NASILJEM SKONČAĆE

Taj put „reakcionarne modernizacije“, kako se nacifašizam ponekad naziva, bio je prožen nasiljem. Nasilno se uspostavljao i nasiljem je ukinut – kako od onih koji su se protiv njega borili od 1920ih, tako i od onih koji su tu rušilačku, rasističku i imperijalističku opciju mazili i/ili hranili (od anglo-američkog finansijskog kapitala preko katoličke crkve pa sve do izumitelja i taktizera „socijalizma u jednoj zemlji“, Staljina).

Istorijski nedugo posle njega ukinut/samoukinut je i komunistički projekat „revolucionarne modernizacije“ .

Neko bi rekao da nam je ostao liberalizam. Nenasilni, spontani, prirodni politički put umerene modernizacije. Upravo onaj politički politički pokret koji je konzervativizam 19. veka hteo da ograniči a socijalizam da revolucioniše. Međutim, osim što smo se nagledali njegovog nenasilnog naličja u kolonijalnim ratovima od 18. do 21. veka, ni on danas nije ono što je bio pre stotinak godina. Sa neoliberalizmom i politikama identiteta i on je dobio svoj krajnji oblik, kao i konzervativizam sa fašizmom i socijalizam sa komunizmom. Nije li „nasilna naslada“ to sveopšte utapanje i pretapanje svega u jedan te isti ekstremni centar, proširen preko svake mere da obuhvati sve osim zametaka novih revolucionarnih socijalista i konzervativnih kontrarevolucionara?

NEOLIBERALIZAM – BARICA IDEJA I POLITIKA

Jesu li konzervativizam i socijalizam trajno nestali? Ne, samo su utopljeni u trijumfalni liberalizam iz perioda „kraja istorije“ 1992. da bi stvorili tu savremenu „baricu“ ideja i politika. A kako su se povampirili oni koje su fašisti i komunisti politički porazili – u prevratima i revolucijama – današnja društva su dvostruko ili čak trostruko odvojena od svojih početnih puteva modernizacije. U tom svetlu, možemo prihvatiti da nije skroz besmisleno kada prosečan subjekt povampirenog konzervativizma u bivšim socijalističkim zemljama kaže „još uvek vladaju komunisti“. Naravno, prvo moramo da iz te izjave uklonimo njen konspirološki i zdravorazumski antikomunistički karakter. Pošto to uradimo možemo reći da, iako ne „vladaju komunisti“ makar od 1990., mnoge tekovine socijalističke–komunističke borbe, i pored silne privatizacije i krnjenja, svakako postoje i utiču na razvoj bivših socijalističkih društava. Uzmimo primer Jugoslavije i današnje Srbije. Ideje koje su bile nezamislive u prvoj Jugoslaviji, poput socijalne države, opšteg obrazovanja, zdravstva (a odatle i sekularizma, individualizma, rodnih i seksualnih sloboda i drugih zakonom zagarantovanih prava) postale su stvarnost u drugoj, socijalističkoj Jugoslaviji. To su dostignuća koja su za izolovane i eksploatisane seoske mase (većinu stanovništva SHS/KJ) s početka prošlog veka bile nepojmljive. Oni desnije od ovih naših vampir-konzervativaca kojima se priviđaju komunisti vole da koketiraju sa reakcionarnom idejom koju su fašisti jako voleli – da je sama ideologija individualizma, pa bila ona liberalistička ili socijalistička, propast i promašaj koja traje već vekovima. Međutim, najlepši primer opšteg utapanja tih mladih nada nacifašizma u „baricu“ ekstremnog centra vidimo u tome što, čak i kada uspeju da svoje reakcionarne ideje prošire po sitnoburžujskim masama, ta njihova verna publika baš i ne trči da zbog tih i takvih ideja žrtvuje svoju individualnu materijalnu stabilnost i kalorijsko zadovoljstvo koje ostvaruje u današnjem kapitalizmu. Povređeni ovim stanjem stvari, mladi nacifašisti bi novim komunistima dobacili da ni ovi današnji proleteri nisu mnogo bolji – i ne bi bili skroz u krivu. U 21. veku, svi smo sitni buržuji dok se ne dokaže suprotno. Barica ne bi ni postojala da bez tolike proizvodnje, prometa i kreditiranja svojstvenih današnjem kapitalizmu, odnosno bez ideje neoliberalnog blagostanja u glavama svih njenih subjekata bez obzira iz koje klase dolaze. No, za razliku od mladih nacoša, koji bi ovu praksu svojih istomišljenika prozvali ideološkim imenima (instinktom krda, filistarskom slabošću i kako su već jednom prethodno NSDAP-ovci nazivali vajmarsko desno građanstvo), novi komunisti na svojoj strani imaju naučnoteorijski pristup. Njihov pristup garantuje da klasu koju predstavljaju neće omrznuti a takođe i temeljno obezbeđuje da ne umisle da je mržnja (ili bilo koja individualna emocija) ikakva zamena za politiku u pravom smislu.

Pa opet, novi komunisti su svugde manjina pa i u ovoj ostavinskoj raspravi poraženih ne-liberalnih pokreta. Socijalističke-komunističke tekovine koje baštine su malobrojne, narušene i viđene za dalje rušenje. Naravno, pošto je 1989. označila pobedu nad socijalističkim idejama jednakosti nastradale su u dobroj meri i liberalne ideje jednakosti. Rasizam, sa ili bez „zuba“, prisutan je svugde gde je neophodno da se podeli i zavadi radnička klasa. Tu su i etno-nacionalistički pokreti kao nekada. Setimo se nemačkog međuratnog folkiš pokreta (npr. ovih dana na Balkanu cveta desni autohtonizam, paradiraju svakakvi neopagani, Novorusi, Starogermani i druge cvećke politika identiteta). Nema „Firer principa“, ali i te kako ima nepogrešivih autoritarnih vođa i Voždova. Dok predvode nekakve i-liberalne režime, oni obično donose veliki prezir za liberalnu demokratiju, povelju ljudskih prava i sindikalno organizovanu radničku klasu. Nije preterano reći da se taj prezir od nacističkog razlikuje samo po metodama i merama u kojima se sprovodi. Firer je umro, ali stvari se rade iz principa.

Ono što nećete zateći kod konzervativaca su prvenstveno ideje o uspostavi i širenju područja nacionalnih kapitala, te ideje o formiranju/obnovi imperija i sve što ide uz njih kao npr: starinski kolonijalizam, istrebiteljske varijante rasizma, socijaldarvinizam, antisemitizam itd. Naravno, sve ove ideologije postoje na desnoj strani neoliberalne barice ali uvek kao ublažene ili dobro maskirane. Možemo zaključiti da su jedini trajni učinci 1945. i 1989. postanak (i opstanak) jedne imperije, jednog hegemona, onog anglosaksonskog kojeg od 1945. zovemo i Zapadom. Sve ostalo je pod oznakom može i ne mora.

KRMARENJE KROZ OVU BARICU ZAVISI OD KRMAROŠA

Ono što ne sme postojati kod socijalista je kritika i odbacivanje privatne svojine odnosno komunizam i svetska revolucija. Socijalistički elementi su dozvoljeni, od Nemačke i Skandinavije pa sve do NR Kine (ko i da im zabrani? a i zašto ako su njihovi kapitalisti procenili da im je tako najeftinije da plate cenu društvene reprodukcije od silne eksploatacije). Međutim, nema niti može biti pomena ukidanja kapitalističkog načina proizvodnje. U ovom močvarnom svetu punom ljudi žaba, daždevnjaka, glisti i komaraca sve stane kad se pomene novi komunizam. Živuljke se sve uznemire i nervozno iskašljavaju na pomisao da se neka organizovana radnička klasa pojavi na njihovim vratima kao što se nekada pojavila na vratima njihovih klasića 1917. i 1944. godine.

To je ta mašna koja drži ovaj poredak na okupu i upravo nju moramo povući da bismo razvezali kanap istorije, njime vezali nova jedra na brodu zvanom “Aurora”
i konačno napustili ovo mučeno plavno zemljište.

LABRUS