ZAŠTO NE MOGU DA BUDEM SOCIJALDEMOKRATA?

Fridrih Ebert, gušitelj revolucija, saradnik ratnog lobija 1914. godine, poznat u Srbalja po fondaciji FE Stiftung

Osnovna razlika između socijaliste i socijaldemokrate je u sledećem: socijaldemokrata želi da napravi određene reforme i zadrži postojeći kapitalistički poredak a socijalista želi da promeni državni i ekonomski sistem, ukine kapitalizam i klasne podele u društvu. Mnogi koji danas tvrde da su levičari su zapravo socijaldemokrate. Ne kažem, postoje tu korisne zamisli oko kojih bi se mogli složiti: sloboda sindikalnog udruživanja, zaštita zaposlenih i nezaposlenih, socijalna i zdravstvena zaštita, ekološka osvešćenost, antifašizam i broba protiv svakog oblika isključivosti, zalaganje za što širu demokratizaciju društva. Te reforme mogu biti korisne za društvo ali su, kao što smo videli na mnogo primera, i to baš na Zapadu, ograničenog roka trajanja.Iako socijaldemokratija mnogima zvuči idealno jer se predstavlja za „umerenu“, „srednje rešenje“, ona, na duži vremenski rok, ne donosi trajnu promenu.

Partije koje možemo svrstati u socijaldemokratski blok, od Skandinavije preko Britanije do Francuske i Nemačke, su imale šta da  kažu i urade u u tri slavne decenije (1945-1975) kada je država socijalnog staranja ili welfare state bila u svom naponu. Tada su, setimo se, podizani stanovi za radničku klasu a nezaposleni su mogli živeti od socijalne pomoći. Danas su političari koji imaju zahteve koji bi nas vratili u zlatno doba socijaldemokratije (kao bivši lider laburista, Džeremi Korbin) označeni u medijima kao nekakvi komunisti, boljševici, prevratnici itd. Klatno se pomerilo i pomera se u desno. Otkud to?

Pa, otud što nacionalni i međunarodni kapital dozvoljava određene socijaldemokratske reforme jedino ako može da profitira od njih ili zbog  straha od prevrata. Kad „pretnja“ od revolucije prođe tad sve reforme mogu slobodno da rasklope kao Lego igračku. A zašto? Zbog toga što im kapitalistički poredak daje alate s kojim bi to uradili. I ne samo to – krupne kapitalističke zemlje su kupovale mir na ime eksploatacije dalekih, siromašnih naroda. Dakle, zapadna socijaldemokratija je pristala na sledeći kompromis-odrekla se internacionalne solidarnosti s porukom: “Preko mora možete raditi šta god hoćete ali deo plena morate podeliti s našim radnim narodom. „Socijaldemokratija tako čini radnika (nesvesnim) saučesnikom u eksploataciji njegovih drugarica i drugova iz tzv. „zemalja u razvoju“.

Ni kod kuće stvari nisu baš idealne. U Velikoj Britaniji NHS ili National Health Service (njihovo zdravstveno) praktično više ne postoji. Skandinavija ima sve veće probleme za svojim penzionim i zdravstvenim fondovima. U Austriji se očekuje da će nestati, što je najavljeno pre više od deset godina. Kod nas o tome nema ni govora a mantra o  „savezu rada i kapitala“ koju je ponavljao nekadašnji lider Socijaldemokratske unije, Žarko Korać (zadužen za privatizaciju u DOS-ovskoj Vladi) podseća na savez korbača i krvavih leđa tranzicione Srbije.

Samo potpuna promena društvenopolitičkih odnosa može doneti trajni razvoj naše zemlje bez kapitalizma na grbači.Ona, iako mnogi antikomunisti i antisocijalisti (a takvih je popriličan broj među socijaldemokratama) plaše javnost nekakvim baucima krvave revolucije i građanskog rata koji će nas sve proždrati ako neka iskreno levičarska partija dođe na vlast, nije nasilna po svojoj prirodi. Građani mogu, ako to žele, izabrati drugačiji sistem. Kapitalizam se može zakonski oboriti i to, gle ironije, pomoću istih onih zakona koji ga štite. Hteli ste demokratiju? Evo-većinski smo izabrali socijalizam. I, šta bi vi još? Da poništite izbore? Izvedete krvavi puč? I, gde bi se onda stavile socijaldemokrate? Na stranu radnog naroda ili kapitala i imperija, kao što su (skoro svi) uradili 1914. godine? Verovatno. I kako, posle svega pobrojanog, da budem socijaldemokrata?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ