DVA PRISTUPA OPOZICIONOJ POLITICI-STARI I NOVI

Pokreti vs. partije

Ovih dana smo svedoci serijskih napada na Aleksandra „Ćutu“ Jovanovića od strane „opozicije“ i njenih navijača. Optužuju ga da je Vučićevo „kukavičije jaje“. Ćuta nije član Društvenog pokreta Plamen niti smo kao organizacija ikada sarađivali sa njim. Iz toga je jasno da nemamo nikakav interes ni da ga branimo ni da ga napadamo. Međutim, mislimo da se u njegovom slučaju pokazuje sva protivrečnost između starog i novog pristupa opozicionoj politici. Stari zavisi od koncepcija „javne reči“ i „informisanosti građana“, koji tek na osnovu tačnih informacija donose svoj „suvereni“ građanski „izbor“ i slične floskule. Novi, koji u ovom slučaju predstavlja Ćuta, odvija se putem polu-javne reči, one koja se manje odvija u javnim glasilima a više u ličnom kontaktu tokom „terenskog“ političkog rada. Ona ne polaže svoje nade u „informisanost građanina“ i njegove svesne odluke već u bes napadnutog pojedinca i njegov impuls da se brani. Reč novog opozicionara vredna je onoliko koliko je vredan celokupni društveni učinak onog koji je izgovara. Između te reči i narodne podrške ne stoji „filter“ izbora na kojima bi se „očitavala volja građana“.

Stari pristup se greškom naziva „političkim“, tj. partijskim. On je plod nekog „neuspelog“ presađivanja liberalizma i parlamentarizma na prostor Srbije, tj. sasvim uspelog prevođenja nekadašnje osmanske imperijalne periferije u periferiju svetskog kapitalističkog sistema. Novi pristup se, još pogrešnije, naziva „aktivističkim“ (zar političke partije nemaju aktivnosti na terenu?) i dovodi se u vezu sa nepartijskim organizacijama kao što su „pokreti“ „grupe građana“ „lokalne inicijative“ itd. On je puka posledica protivrečnosti kapitalizma i sve eksploatacije koju on sa sobom nosi širom sopstvene periferije – od bivših socijalističkih zemalja Evrope do Petkovićeve Angole i šire. Jedina smislena razlika, koju opozicionoj javnosti možemo priznati kao tačnu, je razlika u razmeri. Stari pristup uvek igra na hiljade ili desetine hiljada građana neposredno pre čina glasanja, dok se novi obraća desetinama ili stotinama zainteresovanih nevezano za izbore već u sklopu određene kampanje (tek u proteklih pet godina operiše sa nešto većim brojevima).

POŠTO KUPILI, POTO NE PRODALI

Stariji pristup je svakako pristup političkih predstavnika kapitala. Njihov strukturni problem je što ne mogu objasniti da bi građanima kapitalizam pod njihovom upravom „lakše pao“ nego kapitalizam pod upravom trenutnih predstavnika kapitala. Nije lako prodati istu stvar dvaput, naročito ne nezadovoljnoj mušteriji. Ostaje da lebdi pitanje možemo li drugu opciju, zbog njenog spontanog defanzivnog karaktera, nazvati antikapitalističkom ili ne. Mi to ne znamo. O tome neka odluče nauka i teorija, ili barem visokosveštenici levičarenja u nekom od njihovih internetskih budžaka. Nas kao organizaciju interesuje politički učinak druge opcije. Pogledajmo prvo kontekst u kojem se ona javlja. Oba politička predstavnika kapitala na periferiji (vladajući plavi i nevladajući žuti) moraju računati s tim da je, nakon privatizacije najvećih delova društvene svojine i javnog sektora u proteklih dvadeset godina, malo toga preostalo što bi svetskom kapitalu ovde bilo interesantno. Od čitave trpeze, prepune raznih đakonija i mezetluka za naše međunarodne prijatelje, preostala je samo besomučna eksploatacija radne snage i rasprodaja prirodnih resursa. „Barem nešto“ reče tužni, preždrani kapitalista.

Kada u ovakvoj situaciji neki novi opozicioni političar ujedini deo napadnutih pojedinaca i kanališe njihov bes prema ovim našim alavim gostima tu dolazi do velikih problema sa njihovim domaćim političkim predstavnicima. Vučić, kao dežurni administrator kapitala ovde radi što se od njega i očekuje. On ujeda, vređa podmićuje i, kao i uvek, nudi taj njegov „umereni ekonomski razvoj“ i eventualno referendum (ako smo baš toliko blesavi da ne želimo da se razvijamo). Sa druge strane, Majk Palmer nezvanično poručuje staroopozicionoj opciji da se mane napada na Rio Tinto. Kada neko poput Ćute to javno kaže, i doda da zato želi da deluje samostalno, Vučić se pravi da nije čuo a staroopoziciona opcija ga udara iz sve snage, igrajući pritom na indukovanu paranoju od Vučićevih trojanskih konja kod dela građanstva.

GUŽVA U ŠESNAESTERCU

Kako će Ćuta voditi svoj pokret ostaje da se vidi, ali da je trenutno na udaru jedne interesne grupe sa nemalom podrškom u delu centrističkog građanstva i svetskog kapitala, to je očigledno. Držimo da je sukob pred nama sukob dva tipa opozicionog političkog rada – da je stari na putu da se transformiše dok se novi s teškom mukom porađa. Nije reč ni o kakvom novom principu političkog rada koji bi bio samo po sebi revolucionaran (naročito ne zato što bi ga neko negde nazvao „levičarskim“). Naprotiv, reč je o delu protivrečnosti kapitalizma na njegovoj periferiji koji konačno, posle hiljada mrtvih, bolesnih i raseljenih, počinju da poprimaju politički oblik odbrane stanovništva od pojedinih učinaka kapitala. No, on i takav smeta kapitalu i njegovim političkim predstavnicima. Koliko li bi im tek smetao novi komunistički pokret i njegova partija?

LABRUS