Postoji izvesna ideološka slika koju Evropska unija gaji o samoj sebi, imidž koji se trudi da promoviše u tradiciji koja vuče korene pre svega iz Hladnog rata gde se na prvom mestu insistira na demokratiji i ljudskim pravima. Licemerje Evrope nadaleko je poznato, u novijoj istoriji potvrđeno hiljadama leševa koji plutaju Mediteranom. To su tela ljudi poniklih iz regija čijem uništavanju je ta ista Evropa aktivno pomogla, ili kako u EU rekli, „destabilizovanju“. Ali kao što je papa mogao da priča o hrišćanstvu dok poziva na krstaški rat, ono što Brisel predstavlja kao najviše civilizacijske vrednosti nije nužno u skladu sa praksom te iste civilizacije. U Briselu je moć, a moć često izokreće principe u zavisnosti od političkih ciljeva.
Prema nekim savremenim indeksima Evropa spada u razvijeni svet. Nema mnogo tih razvijenih svetova. Pored Evrope tu je i Severna Amerika, Australija, Japan, Južna Koreja, i još poneka mesta koja su se integrisala u globalnu ekonomiju poput Johanesburga, Tel Aviva, Dubaija ili Singapura. Stoga Srbija, kao i druge zemlje bivšeg istočnog bloka, kad misli na razvoj misli na Evropu, i kad misli na integracije misli na EU, a da bi se uspešno integrisala u tu porodicu mora da zadovolji izvesne standarde, naime demokratije i ljudskih prava, mira i slobode, reši pitanja korupcije i birokratizacije i prati profesionalne standarde kakve zahtevaju zapadni partneri.
DAMNATIO MEMORIAE
Iako politički zaostaje, Srbija je na polju ekonomije odavno usvojila neoliberalni put. Pritom na ideološkom planu Srbija pokušava da žonglira između pobednika u Drugom svetskom ratu i pobednika u Hladnom ratu – sa jedne strane Rusije koja redovno podseća svet na strahote nacističkog režima u Nemačkoj, a sa druge Evrope koja pobedu slobodnog sveta gura pod tepih i farba u plave boje nazivima poput Dan Evrope i manifestacijama koje prećutkuju ko je koga pobedio i kako je do toga uopšte došlo.
Rusija, pak, sačuvavši svoju imperijalnu celovitost, našla je i uspešan odgovor na kontradikcije svoje prošlosti. Putin je redovni posetilac pravoslavnih crkvi, a svečano je otvarao i najveću džamiju u Rusiji da istakne slobodu veroispovesti i toleranciju. O bivšem SSSR-u ima najbolje mišljenje, ali uvek insistira da je bolje što se raspao. Rusija ne dozvoljava da se na bilo koji način ukalja sećanje na Otadžbinski rat i njegove heroje, često se pevaju pesme iz tih teških vremena a vojska još uvek koristi crvenu zvezdu kao obeležje jer je i proizašla iz slavne Crvene armije. Sa druge strane ni Rusiju nije zaobišao talas istorijskog revizionizma, sa nizom romantizovanih filmova o generalu Denikinu, admiralu Kolčaku i raznim plemićkim personama iz perioda Ruskog carstva.
I u Rusiji postoje struje, ali one su stvar javne debate i ne prete da pocepaju društvo na pola. U Srbiji smo pak svedoci svakodnevnih pokušaja istorijskog revizionizma da potire čitave periode srpske istorije i hiljade znamenitih ličnosti. Ovo je namerna praksa koja se sprovodi na najbednije načine.
Što se pravoslavnog hrišćanstva tiče, često se napominje da je ono činilo kohezivni element koji je sačuvao srpski nacionalni identitet i nacionalno biće tokom viševekovne okupacije od strane Osmanskog carstva. Za srpske nacionaliste, biti Srbin znači biti pravoslavni hrišćanin i obratno. Preneseno na polje politike, svaki nacionalni lider u Srbiji i Hrvatskoj insistirao je na svom verskom opredeljenju i pre svega tražio i pružao podršku pravoslavnoj odnosno katoličkoj crkvi. Računica je jasna – ko napada vlast taj napada i državu, ko napada državu taj napada i crkvu, ko napada crkvu taj napada i narod – a ko su ti bezbožnici koji su želeli više od nacionalne države i koji su bili protiv kapitalizma? Naravno, komunisti! Time su prokapitalistički političari sjedinili i spojili u jedno sebe, hrišćanstvo, narod i nacionalni identitet, i napad na bilo koji od ovih pojmova povlači i sve ostale.
BOG, DOMOVINA,NACIJA, BRUKA…
Ko je veći katolik i ko je veći pravoslavac, taj je sebi nakačio oreol i postaje nedodirljiv u očima naroda. Odatle istorija može da se zloupotrebljava na razne načine, pre svega tvrdnjama kako u socijalističkoj Jugoslaviji verujući čovek nije smeo da slavi svoju slavu, ili kao što je često pričala predsednica Kolinda Hrvatima je bilo zabranjeno reći „Ja sam Hrvat“, iako je na popisu stanovništva iz Jugoslavije uvek jasno pisalo – Hrvati. Za Tomislava Nikolića se srpska istorija završila u Prvom svetskom ratu, a period između tog rata i dvehiljaditih godina se nikad nije dogodio. U jugoslovenskim filmovima su se vrlo često mogle čuti replike vezane za razna politička pitanja a u socijalističkoj Jugoslaviji su snimljeni neki od najpatriotskijih filmova iz slavne istorije srpskog naroda. Andrej Tarkovski, deklarisani pravoslavni hrišćanin je, u SSSR-u, snimio neka od najduhovnijih ostvarenja koje je kinematografija ikad videla. Ali ko i kako može sprečiti ljude na vlasti da lažu, dok običan čovek, sasvim dobro informisan i zdravorazuman, može da samo da okreće glavom i konstatuje, „O tempora, o mores!“
Nabrojati sve pokušaje istorijskog revizionizma u zemljama bivše Jugoslavijeje nemoguće a demantovati ih je uzaludno je. Ali ,hiljadu puta ponovljena laž ipak ne postaje istina tako lako. Ovo je očito upravo zbog toga što, su uprkos višedecenijskim naporima, nacionalisti prinuđeni da i dalje lažu i falsifikuju istoriju i to na najgluplje i najjadnije načine. Prinuđeni su na to jer im je priča toliko šuplja da ni sami sebi ne veruju, a s druge strane – potpuno su upetljani u kompleksne političke odnose Drugog svetskog rata iz kojeg su izašli jasni pobednici i gubitnici. Ko opravdava Dražu Mihajlovića i njegove ravnogorce mora da odgovori i na mnogobrojne optužbe za njihova zverstva. Ako i Draža može da se oslobodi lične krivice, kako se mogu opravdati mnogi drugi četnički komandanti čija krivica je nesumnjiva? Sam Draža ne može da opravda čitav četnički pokret i ideale koje su oni zastupali.
NAD KRALJEVOM ŽIVA VATRA SEVA….
Ali Draža,po njima, nije samo nevin, on je još i vođa antifašističkog pokreta, možda čak i prvog u Evropi. To što se borio protiv komunista to mu je čak i plus, jer Evropa i jedan i drugi danas pokušava da predstavi kao totalitarne režime. Šta reći o generalu Milanu Nediću, koji je otvoreno podržao Nemačku okupaciju Srbije? A šta reći o Crvenoj armiji koja je tu istu Srbiju oslobodila okupacije? Ili o partizanskom pokretu koji se sve vreme borio protiv okupatora pod imenom Narodnooslobodilačka vojska? Kako balkanski političari rešavaju ove kontradikcije? Jednostavno, bedno, a kukavički, pred ovim činenjicama oni ćute i nastavljaju da promovišu ideološku kašu zasnovanu na nacionalističkom shvatanju patriotizma.
Bilo je pokušaja da se ruše spomenici socijalističke Jugoslavije, ali su ti pokušaji uvek dočekani od strane naroda sa zgražavanjem te se to pokazalo nezvodljivim. Osim kulturnih spomenika, spomenici Jugoslavije u vidu zgrada, fabrika i infrastrukture praktično su neizbrisivi. Jedno od rešenja vlasti , namerenih da se obračunaju sa kolosalnom socijalističkom zaostavštinom, jeste da je puste da zarđa, da zaraste u travu, da je sažvaće zub vremena ili ako ikako mogu da je integrišu u svoju viziju sveta, gotovo uvek i isključivo time što bi umesto zvezde postavili krst, ili ako se nema gde postaviti krst onda da se sagradi crkva u neposrednoj blizini.
Mnogobrojne pesme iz narodnooslobodilačke borbe koje su od nesumnjive vrednosti za jezik, kulturu, istoriju i sećanje jednog naroda sada se retko gde mogu čuti, jer vrednosti koje te pesme predstavljaju i veličaju nisu u skladu sa putem kapitalističkih nacionalističkih državica Balkana. Umesto toga, na srpskoj nacionalnoj televiziji slavi se opskurni momenat spasavanja par stotina američkih pilota u Drugom svetskom ratu od strane četnika. Narod se pita – nisu li to oni isti Amerikanci koji su nas radosno bombardovali 1999. godine?
Nije narod ni glup ni naivan, nije ni neobavešten ni neobrazovan, on je samo nemoćan da se izbori sa zlom koje mu je selo za vrat. Još gore od bombardovanja raketama jeste bombardovanje lažima koje vređaju građanina koji pomalo nešto i zna o svetu u kome živi. Cilj političara našeg vremena nije da stvore neku novu sliku, već da stvore još veću zbunjenost i konfuziju i situaciju u kojoj mogu da manipulišu pojmovima ne bi li nadalje sačuvali i održali svoju vlast. Spomenici savremenog kapitalizma, retki i sasvim neimpresivni, delo su korupcije i pranja novca, jer iz drugih razloga današnje vlasti ne bi ni ulagale niti imale odakle da ulažu u takve poduhvate. U putu ka Evropi prihvatili smo i Evropske vrednosti izokretanja istine – a da bi dostigli Evropu po razvoju za to treba novca, a kolonija poput Balkana do tog stadijuma nikad ne može doći. Dok slušamo priče o Titovim kreditima ostaje nam da radimo za mizerne plate i da mrzimo svoje susede kao što oni mrze nas, dok za čelnike u Briselu ovaj region ostaje fusnota u fascikli gurnutoj u poslednju fioku.
MILAN PETROVIĆ
Društveni pokret Plamen - novi pokret radnih ljudi! 